Poruke sa lokala

Ovog puta je prošlo bez euforije i teških reči. Čak su kandidati u javnim nastupima bili preterano fini: reklo im u izbornim štabovima da birači ne vole svađe i napade, pa onda oni objašnjavaju kako neće ništa govoriti o protivkandidatima nego samo o svom programu. Ni Vučiću se nije dalo da, sem retkih trenutaka igre na svoju ruku, “udari” po Bogdanoviću. Tek jednom se u TV-duelu uhvatio nekog papira, ali ga je toliko brzo vratio u džep da je ostalo nejasno da li se setio saveta s klupe ili je papir bio toliko slab. Isto tako su neke oči koje, navodno, imaju šifru za ulazak u gradski kompjuter javile da radikalski kandidat, zamislite, ne plaća vodu, struju i za odvoz smeća. Ali i ta priča je utihnula pre nego što se iko opekao. Da, i malo se Nebojša Čović kačio na Zorana Drakulića, kao “ima nešto važno da nam kaže”, ali se sve završilo na raspravi o tome ko se više razume u kapitalističko privređivanje.

Kad bi Buš i Keri bili toliko obzirni jedan prema drugom, Amerika bi skoro zaboravila kako se nekad “junački” ratovalo po Vijetnamu i oko njega.

Naravno da “mlaka” kampanja nije razlog “evropske izlaznosti” na prošlonedeljne lokalne izbore u Srbiji. Biće da je to pre svega - inflacija biranja. Izbori izbore stižu. Stvara se utisak da društvo i nema važnijih aktivnosti osim ubacivanja papira u glasačke kutije. Mnogi naši političari su tu ideju stalno pothranjivali. Važno je da se menja! I ta privlačna misao je potrošena. Važno je da se može promeniti, ali je najvažnije da se nešto radi. Nešto izvan političarskog “mlaćenja prazne slame”.

U svakom poslu, logično, čoveku ili ekipi treba neko razumno vreme da uđu u posao, pokrenu potencijale i - rade. Nisu džaba demokratski mandati četiri ili više godina. Srbija je umorna (stara dobra fraza) od priča kako postoje neki, a sami sebe preporučuju, koji sigurno - znaju put. Srbija je saznala da postoje nijansne razlike, otprilike kao što postoje razlike među ekipama u nekoj takmičarskoj ligi, ali da svi oni više obećavaju nego što mogu da ispune, da niko ne može bitno popraviti preteće pravce kretanja privatizacije, da se ne može preko noći promeniti imidž Srba u svetu, dogovoriti s kosovskim Albancima i upristojiti odnose u nakrivljenoj kuli od državne zajednice SCG.

Srbi se pokazuju kao politički zreliji od svojih političara i partijskih falangi. Sad se lepo može videti kako su mnoge nadobudne “delioce lekcija” iz demokratije ili patriotizma koji su godinama okupirali ekrane i novinske strane poslali u zaborav. Politička scena se stabilizuje. Demokrati i radikali vode, DSS sledi... Pokret snaga Srbije (PSS) Bogoljuba Karića još se nije izborio za sigurno četvrto mesto. Na prošlim izborima, svež i “širokim narodnim masama” zanimljiv, Bogoljub Karić se vinuo u nebo. Lokalno biranje je pokazalo da se pokreti, koji se drže na leđima usamljenih pojedinaca, ako hoće da opstanu - moraju pretvoriti u partije. Birokratizovane, usporene ali postojane organizacije. A to košta: i vremena, i truda i para. Dugoročan i ozbiljan posao. Narodni šarm i trikovi tu ne pomažu.

Jedini političar na čije se ime i nepotrošeni dobar glas moglo lepo profitirati na ovim izborima je predsednik Srbije Boris Tadić. Eho njegove pobede na predsedničkim izborima širio se nad lokalnim kampanjama - i uticao na birače. Jedina partija koja je na bilbordima uz naziv stranke dodavala ime svog predsednika bila je - Demokratska stranka.

DSS je, izgleda, dobio drugog čoveka. I sa tri nedelje kampanje Zorana Drakulića više ne izgleda kao debatni klub pasioniranih ljubitelja demokratije koji se izvečeri skupljaju na sklonitim mestima da bi vodili muške razgovore o sudbini nacije i svetskim nepravdama. Dok se u Srbiji, i dalje, uglavnom nudi starovremeni “narodnjački kapitalizam” gde se uvek na prvo mesto stavlja kako da se zec, koji je u šumi, pravedno podeli na ravne časti, Drakulić je podsetio - jasnije nego iko dosad - na najelementarnije zakone izgradnje “dobrog društva”: moramo se prvo i što brže organizovati da nešto zaradimo po teškim evroligaškim kriterijumima, a onda ćemo s punijom kasom izvesno podizati mostove, graditi obilaznice oko Beograda, “silaziti na Savu i Dunav” i to sve sa svešću da još dugo treba čekati metro i ostale stvari za koje su naši džepovi plitki. Bila je pomalo dirljiva upornost s kojom su mu, u početku, protivkandidati objašnjavali kako zakon izričito zabranjuje gradonačelniku da organizuje zarađivanje para, nego ga samo upućuje na budžet i trošenje. Kad su negde na pola kampanje takva objašnjenja utihnula, bilo je jasno da je prosta lekcija shvaćena od svih u trci. Nije malo.

Opet se pokazalo i kolika je moć radikalska senzitivnost. Kako je Budimpešta, pomalo sa Evrounijom, a uz Kasinu logistiku na terenu internacionalizovala zapaljivu priču o ugroženosti mađarske manjine, tako se podrška radikalima u najevropeiziranijem delu Srbije, Vojvodini, pojačala. Manje “ugrožena” Srbija je “rasipala” glasove opuštenije - na povratak Bidže, Rake i ponekog SPO-ovca.

Ipak, u krajnjem zbiranju glasova koji su se delili između “demokrata” i “populista”, prvi su bolje prošli nego na predsedničkim izborima.

Ostaje pitanje šta je sa dvotrećinskom Srbijom koja ne glasa. Da li to znači da je većina digla ruke od svega? Ili će pre biti da apstinenti smatraju kako oni koji se nude da za njih vladaju društvom ne zaslužuju dodatni napor direktnog legitimisanja? Oni će vladati, jer nema ko drugi, ali neću da ih svojim glasom podržavam! NJihovi dosadašnji rezultati ne motivišu na to. Ali to, uglavnom, ne znači: neka rade šta hoće. Apstinencija je, takođe, plod sazrevanja i razumevanja da je iluzija dugo širena predstava da se svi problemi društva mogu rešiti i rešavati u političkoj sferi. Manipulacija time nije ništa manja u demokratskim društvima nego u ideološkim. Razlika je u tome što demokratije dopuštaju da svoju rezignaciju javno iznosite i pretvarate je u javnu opomenu. Političari na vlasti će pritisak onih koji nisu glasali osećati stalno i vrlo jasno. Većinska Srbija, koja ne glasa, nije digla ruke ni od čega. To je poruka s lokala.