Da nama ne smeta, a da njima mnogo znači

Teško je razmišljati o kosovskom čvoru a ne biti dosadan, patetičan i ne ponoviti ono što svi već znaju. Nema smisla ni ponavljati sve one stvari oko kojih se skoro svi Srbi slažu - oteto, svetinja, međunarodni presedan, kršenje svakog prava... Skoro da nema kosovskih Albanaca koji bi prihvatili ijednu od ovih tvrdnji. A i njihovi pokrovitelji u Americi i Evropi su tvrda srca na naše davorenje. Stoga nema vajde od pozivanja na principe i pravdu, na Kosovu su ih pogazili i velike sile i tamošnji Albanci. Šta činiti? Prepustiti se i trpeti nasilje, tešeći se pomislima na svetlu evropsku budućnost (kao u onim bizarnim savetima za žrtve silovanja)? Ili biti, kao što kaže onaj glupi novosrpski izraz, „proaktivan“. Kao i većina tog novogovora, ta fraza najčešće ne znači ništa. Ali ne mora tako da bude. Možda bismo stvarno mogli da posmatramo taj nesrećni albanski narod na Kosovu kao svoje državljane, ako već tvrdimo da je Kosovo deo Srbije. Šta država Srbija može da učini za te ljude, da njima bude od koristi, a da Srbiji ne bude na štetu? Dosada su pregovori o Kosovu bili igra nulte sume, a to je ona igra u kojoj jedan gubi, a drugi dobija sve. Kako naći nešto što nama ne smeta, a njima mnogo znači? Ima jedna takva stvar. To je „beli šengen“. Iako birokrate iz EU tvrde da je Srbija rušena radi dobrobiti kosovskih Albanaca, danas iste te Albance tretiraju kao kužne. Kosovo je dalo najveći udeo boraca Islamske države po stanovniku. NJihova nezaposlena i ogorčena omladina traži i takve očajničke izlaze iz tog tamnog vilajeta. Nezaposlenost je onde na bliskoistočnom nivou, a doskora je takva bila i demografska situacija. Još je Samjuel Hantington pokazao svojim ubedljivim grafikonima da je krivulja rasta konflikata u nekom društvu paralelna sa krivuljom porasta broja mladih nezaposlenih muškaraca. Za jedan od primera je baš uzeo Kosovo. Nije slučajno najljući - makar na rečima - protivnik Srba, predstavnik mladog pokolenja Albin Kurti. Možda nas čudi što taj mladi kosovski političar za sve nedaće krivi Srbe, ali to rade i mnogi političari u Hrvatskoj, mnogo bogatijoj po svemu, a siromašnijoj od Kosova po procentu Srba. Nije ni važno da li je u pitanju nacionalistički zanos ili manipulacija glasačima. Važna je činjenica da mladi Kosova imaju još mračnije izglede od mladih u ostalim sumornim zemljama našeg regiona (i to je moguće). NJima treba da se okrenemo. I u pregovorima sa EU ne treba da ih zanemarujemo. Kada su već rušili i zagađivali celu našu zemlju zbog kosovskih Albanaca, onda nemaju pravo da ih sada zaborave. Ili su im Albanci dobri samo kao statisti u igrama moći koje igraju sa drugim velikim silama. A sami kosovski Albanci bi trebalo da shvate da je bolje da sarađuju sa svojim srpskim i makedonskim susedima, nego da budu žetoni u takvim igrama. Ako bi stotine hiljada građana Kosova lakše nalazilo bolji život u EU, politički pritisak bi splasnuo. Oni bi se verovatno bolje integrisali u zapadna društva nego ljudi sa Bliskog istoka. Pogledajte samo švajcarsku fudbalsku reprezentaciju. U bogatijem i otvorenijem društvu, svađe oko međa bi verovatno izgledale manje važne. Mnogi Srbi će sada reći da je mržnja prema Srbima urođena kod naših Arbanasa, da nema blaga koje može da ublaži njihov nacionalistički žar. Ja bih takve zapitao samo jedno: otkud to znaju? Neobično je mali broj Srba (pa i kosovskih) koji dobro govore albanski, još ih manje čita. One koji tvrde da znaju ja pitam da mi navedu omiljenu albansku knjigu, ili pesmu, ili makar novinski tekst. Jedina naučnica koju sam sreo na Beogradskom univerzitetu da sve to zna je Slađana Đurić, sa Fakulteta za bezbednost. Ja, ipak, verujem da je mladim Albancima milije da rade na Zapadu nego da otimaju Srbima manastire i ono malo preostale zemlje. Da bi im pomogli da usvoje evropske vrednosti, treba im pomoći da im život bude što dublje evropski. A to ne biva bez saradnje sa Srbima. Uostalom, Kosovo je napredovalo samo u vremenima zajednice sa Srbijom i Jugoslavijom.