Rečenice

Nedavno sam saznao da američka filmska industrija kupuje rečenice. Mada ni neke druge, srodne privredne grane, nisu izuzetak. Naravno, zanimaju ih prava za ekranizaciju romana ili priča, ali su spremni da kupe i samo jednu jedinu rečenicu. Dobru rečenicu. Koja je rečenica dovoljno dobra, a koja, pak, ne zadovoljava vrednosna merila, odlučuju naročiti agenti, prodavac nema pravo žalbe. Ni nadoknada nije predmet dogovora, već slobodne procene kupca, stanja na tržištu, odnosa svetske ponude i potražnje... Cena, uglavnom, nije naročito visoka. Međutim, pronicljiv autor lako može da ponudi dve, tri, nekoliko desetina rečenica... Tako se, naposletku, kada se mala zarada pomnoži sa velikim prometom, dobija sasvim pristojna suma za naše prilike. Za preživljavanje.

I, mada me veoma zanima kakve su to rečenice koje zavređuju pažnju agenata, koje su to rečenice valjane, još me više zanima šta se dalje dešava sa “robom”. Ona, bez sumnje, negde biva zapisana, zavedena, verovatno razvrstana, primera radi, kao ljubavna rečenica ili rečenica kojom se iskazuje patnja. Međutim, da li kupac stiče doživotno pravo njenog korišćenja? Drugim rečima, da li prodavac doživotno gubi pravo da raspolaže rečenicom koju je ustupio? Šta biva ako mu u životu baš takva rečenica zatreba, mora li on da ćuti do pucanja ili će rizikovati da je izgovori, makar šapatom, makar da je samo on čuje? Najzad, može li se jednom otuđena rečenica ikada povratiti, iznova imati? Mnogo je toga o čemu ipak valja razmisliti - pre nego što nevolja natera na prodaju jedne jedine rečenice. Obično se počne tako što se smatra da nam ne treba ova, pa ni ta nije neophodna, od ove, predugačke, imamo i viška... Tako se počne, a posle nema šta da se kaže, pa se samo odriče ili potvrđuje pokretima glave. Tako se počne, pa se posle samo držimo za glavu.

I, šta rade agenti filmske industrije sa već kupljenim rečenicama? Da li se one pretapaju kao otpadno gvožđe u čeličanama, jer pronalaženje rude je proces pun neizvesnosti, a svi drugi rudarski poslovi što slede su još opasniji i neuporedivo skuplji? Da li se one pretapaju kao “lomljeno zlato”, staro zlato koje je generacijama pripadalo jednoj porodici, pa je prodato “na gram”, pri čemu se sada ne računaju ni uspomene ni rad, da bi bilo iznova uobličeno “po modi”? Ili rečenice ostaju kao takve, samo u sasvim drugom okruženju, sa drugim rečenicama koje su procenjene kao dobre? Šta oseća bivši vlasnik kada prepozna svoju rečenicu u filmu u kojem sve drugo nije njegovo? U filmu koji je nastao transplantacijom stotine rečenica koje su za male pare kupljene od nevoljnika širom sveta. Da li je tužan, možda do mučnine zgađen, da li ga nešto vređa ili on, gledajući film, sa onom njegovom jednom jedinom rečenicom, samo lagano obamire, neznano gde, kao što kažu da i odstranjena ruka zna bolno da trne još dugo posle amputacije?