Ko će biti čuvar vatre

Ako neko misli da se Građanski savez Srbije pocepao po liniji “borisovci” i “čedisti” onda ne zna ništa o GSS-u ili ne zna ništa o tome kako ta stranka “razbarušenih pojedinaca” doživljava sebe. Oni veruju da su misionari. I to je početak, zaplet i rasplet njihove drame. Za ljude koji su za simbol svoje stranke uzeli zvono, Boris Tadić i Čedomir Jovanović su, uz sve poštovanje, samo likovi te drame, kao što su to bili i Vuk Drašković ili Zoran Đinđić. Linija cepanja Građanskog je bila: da li je bolje da misiju nastavimo utapanjem u Demokratsku stranku ili da i dalje budemo samostalni? Dakle, kojim sredstvom do cilja. Izvesno je da ako hoće da se njihova ideja čuje i ostvaruje ne mogu da budu sami, moraju da uđu u parlament, kako kaže Vojin Dimitrijević, jedan od osnivača, a za to im je potreban ili savez ili unija sa nekom velikom strankom sličnog političkog mirisa i ukusa.

Problem misionara, dakle Građanskog, jeste što se njihova misija videla i vidi bolje tek kada stanu uz velike. Kada je početkom devedesetih Građanski bio jedina (ovo treba shvatiti bukvalno: JEDINA) stranka sa fanatičnim antiratnim stavom, čak je i bacanje bombe na njegove prostorije bila vest za novinske margine sve dok 1992. godine nisu kroz Beograd proneli crni flor sa Vukom Draškovićem i njegovim SPO-om, u to vreme najjačom opozicionom strankom. E tada su ih ugledali i veliki mediji. Ali je i dalje većina medija, pa i mnogi od građana koji su nosili crni flor, verovala da su Vesna Pešić, Vojin Dimitrijević, Nebojša Popov, Žarko Korać... mnogo opasniji po srpstvo nego zajedno Tuđman, Izetbegović i Rugova.

Zvezdani trenutak zvonara je bio najduži protest antimiloševićevske Srbije u jesen-zimu 1996/97. godine kada je Vesna Pešić u svemu izgledala ravnopravna Vuku Draškoviću i Zoranu Đinđiću. Tada se prvi put čulo ono što će biti povod za poslednju dugotrajnu raspravu u GSS-u: da li ova stranka treba da se utopi u DS. Ali, tada o ujedinjavanju nisu razgovarali Vesna Pešić i Zoran Đinđić, nego se o tome sumnjalo u SPO-u. O spajanju više stranaka prvi put se ozbiljnije razmišljalo 1998. godine. Jednu veliku stranku sa levom i desnom frakcijom i DS-om kao centrom pravili su Vesna Pešić, Zoran Đinđić, Nebojša Čović, Vladan Batić, Vuk Obradović, Milan St. Protić. Hteli su da biju Miloševića i sleva i zdesna i iz centra. Odustalo se kada se poverovalo da je strateški ispravnije da se umesto jedne velike stranke ujedini cela opozicija kako bi izgledalo da se Srbija udružila protiv režima.

I DOS je srušio Miloševića, a GSS je proglašen da je JUL DOS-a, jer je po članstvu i broju glasova na izborima mala stranka dobila ogromno mnogo funkcija. “Ako se računaju i poslanici i odbornici imali smo oko 23 000 funkcija, naravno ne i toliko funkcionera jer su neki ljudi obavljali više dužnosti”, podatak je Ivana Andrića. Funkcije su pojele vrh stranke, njegovo osnivačko jezgro koje od praktikovanja vlasti nije stiglo da razmišlja o budućnosti stranke.

Pitanje spajanja sa DS je naglo oživljeno u junu ove godine kada je Slobodan Gavrilović, potpredsednik DS, rekao da je prošla sezona kolektivnog učlanjenja, da GSS i bilo ko drugi ne može da bude primljen u plavo-žute kao što su to već učinili Demokratski centar Dragoljuba Mićunovića i “Otpor”. Mogući su samo pojedinačni prelazi.

Kako biti urban Hoće li čedo naše opozicije vaskrsnuti po treći put? Veoma loši izborni rezultati prosto zovu na novo programsko prilagođavanje Osim što ministar Dragan Kojadinović nije prošao cenzus za gradonačelnika iako je imao najviše spotova tokom kampanje, da li je neko značajno primetio da Srpski pokret obnove opet nije dobio nijedno odborničko mesto u Skupštini Beograda? Posle ipak lomljivog povratka SPO-a nakon prošlogodišnjih parlamentarnih izbora, kao posledica javilo se i raspuštanje gradskih odbora Beograda i Novog Sada. Posle izbora 2000, druga po redu izborna apokalipsa zadesila je dovoljno staru političku stranku (14 godina ima), a čiji je predsednik umnogome doprineo proglašenju trgova i ulica slobodnim beogradskim zonama. Danas je situacija ovakva: Skupština, dakle - nula SPO odbornika, dok će od ukupno 705 mesta za funkcionere u lokalnoj samoupravi svih 7 opština, samo 18 predstavnika ove partije sesti u fotelje. Pošto je dao ostavku na mesto predsednika beogradskog Odbora SPO-a, i ostao ministar, Kojadinović nam je rekao da sasvim sigurno Vuka Draškovića ne treba prozivati na odgovornost, jer je “on najveći kapital naše stranke”. Uostalom, nastavlja, takav je dogovor i bio, pre izbora, da se svaki opštinski odbor koji ne prođe cenzus, odmah raspusti. Kojadinović kaže da je to normalan sled stvari i da se, očigledno, što pre mora krenuti put reorganizacije stranke. “Kako bi bila efikasnija i operativnija.” Ministar podseća i da je u nazivu stranke reč “obnova”, pa da svakako nije neobično što se sada, recimo, “od mnogo više pokreta želi napraviti drugačija stranka, stranka koja će dati bolje rezultate”. Na skali od jedan do pet, Kojadinović SPO štriklira s trojkom i ističe: “Najverovatnije ja sam kriv za slab rezultat na izboru za gradonačelnika.” S druge strane, odbacuje mogućnost da je “kriv” period dok je SPO bio u skupštini gradskoj, optužujući pri tom sredstva za dezinformaciju da su “samo isforsirali prazne priče”: “Nažalost, došli smo do toga da nam izbore rešavaju agencije koje se ne bave svojim zanatom, nego i prevaspitavanjem javnog mnjenja.” Do juče predsednik Gradskog odbora Novog Sada Slobodan Živkucin takođe je izrazio sumnju da je uzrok slabih izbornih rezultata - loš rad. Mada je odbor raspušten. I mada su rezultati SPO-a u Vojvodini već istorijski loši. I Živkucin, inače, naglašava da prilikom odgovornosti za loše rezultate niko nije potegao pitanje izlaska Draškovića na crtu. No, šuškanja o ubedljivom pobedniku na glasanju za gradonačelnika Kragujevca Veroljubu Stevanoviću da je protiv Vuka, počela su da kolaju u istom trenutku. Pod lozinkom “drugi Velja Ilić”. Stevanović, naravno, tvrdi da je puka izmišljotina navodna vest da je tražio smenu Draškovića, vest podstakuta i tim što se nisu odmah dogovorili ni o partijskom stavu oko izlaska Srba na kosovske izbore. Međutim, po Kragujevcu uveliko pljušte predlozi za nove grafite: “Nije pobedio Vuk, nego Verko”, “Forca Verko!”, i sl. Kragujevčani misle da je i Stevanović jasan i glasan savremeni nosilac ravnogorske ideje, čovek koji se od ‘90. isto uporno i prilično uspešno borio protiv Miloševića, prvi demokratski gradonačelnik (1996), najzad jedini koji je sačuvao koaliciju “Zajedno” od potpunog raspadanja. “Kampanja je bila veoma teška. Moja naročito. Počela je još 1996. godine, kada smo imali i sankcije, i poplave i bombardovanje...”, kaže Stevanović. Nego, kako je SPO uspeo u Kragujevcu, a u Beogradu ponovo nadrljao? “Tamo gde se radilo, tamo je i uspelo.” Vrednost imovine u Beogradu procenjuje se na 150 do 200 milijardi dolara. Čitavo bogatstvo na ime poreza. Neiskorišćeno. Obavestio nas Kojadinović tokom kampanje. Ali, i dalje, kada govorimo o SPO-u, mnogima na pamet pada još dramatično snažni trend otvaranja pekara, sezona otvorena dok je Spasoje Krunić bio na čelu gradske vlade. Međutim, istina je, biće, ipak složenija. Srpski pokret obnove je, evidentno, počeo da gubi pristalice na polju nacionalnom. Zato mora da krene u nove pohode, na nove birače koji se sve više dele na, grubo objašnjeno, radikale i Demokratsku stranku. Između je ostalo malo prostora. “Ne mislim da su ovi izbori bili izbori koji su ocenjivali bilo koji rad vlasti, pa i do 2000. godine”, kaže Vlajko Senić, portparol SPO-a. Ipak, prosto je zaključiti, kaže, da se od profila ruralne i konzervativne stranke, valja približiti “urbanijim građanima”. Gradovima, znači. A za to su potrebni i novi ljudi, novi kadrovi, da bude bolje i severno od Save i Dunava. Senić je, inače, već duže vreme otvoreno kritičan prema rezultatima stranke u Beogradu. Množe se priče ovih dana o njegovim prelascima u neke druge stranke, ali ovaj funkcioner to negira. “Analiziraćemo rezultate i videti šta da uradimo u Beogradu, recimo, gde je konkurencija najjača”, kaže Senić, i nastavlja: “Uspešan recept bi trebalo da bude činjenica da je SPO jedina monarhistička stranka i da, prema našim saznanjima, 13 do 15 odsto Beograđana jeste za monarhiju.” Drugo, ne treba smetnuti s uma da su, uprkos tananoj prođi na lokalnim izborima, svejedno “dospeli na peto mesto liste uspešnih srpskih stranaka, ispred smo G17 plus”. Hoće li Beograd biti strpljiv? ANA VUČKOVIĆ

Pre i posle te izjave nekoliko događaja je potvrđivalo Gavrilovićevu izjavu. Svilanović je izgubio kontakt sa Borisom Tadićem između dva kruga predsedničkih izbora i za njega nije bilo mesta na pozornici na poslednjem predizbornom mitingu. Onda Svilanović nije dobio pozivnicu za inauguraciju Tadića. Pa je na sastanku sa delegacijom Predsedništva Građanskog, Gavrilović ponovio: nema kolektivnog utapanja, samo pojedinačni prelazi. Pitali su Gavrilovića da li im neki član Građanskog smeta, da li nekog ne bi primili. Ne, niko ne smeta, odgovorio je Gavrilović. Tada se već zna da su Dragor Hiber i Gašo Knežević u timu ljudi koji su pisali “političku strategiju” Demokratske pod rukovodstvom Gavrilovića. “U poslednjih pet meseci sve je bilo na stolu, ništa se nije krilo. Dragor je rekao na Predsedništvu šta radi”, miran je Goran Svilanović.

I opet preokret. Tadić se iz bolnice, posle dužeg vremena, javlja Svilanoviću. Kaže mu “Ti si mi potreban”, kaže da mu je potreban i GSS - kolektivno. DS je promenu svoje odluke objasnio kratko: “Mislili smo da vi ne možete većinom da donesete odluku o utapanju, nismo hteli da vas delimo.” Ipak, do podele je došlo. Zbog predviđene tehnike ulaska GSS-a u DS Ivan Andrić, član Predsedništva, misli da je i dalje bila reč o pojedinačnom ulasku, a ne kolektivnom. Svilanović i Radmila Hrustanović ne misle kao Andrić, misle da je Tadić ponudio kolektivni ulazak, o čijoj tehnici je Svilanović razgovarao sa Gavrilovićem.

U različitom razumevanju nove ponude - primamo vas kolektivno - prepoznaje se i razlika u odgovoru na pitanje kako do cilja koji je isti i za Radmilu Hrustanović i za Vojina Dimitrijevića i za Gorana Svilanovića i za Ivana Andrića i za Natašu Mićić. Na Predsedništvu zvonara devet članova je bilo za utapanje u DS, šest članova je bilo za očuvanje brenda GSS.

Plan je bio da se Glavni odbor izjasni da li je za ili je protiv utapanja, svedoči Goran Svilanović, pa ako jeste za utapanje niko više ne bi mogao da koristi brend GSS. Ako je većina protiv utapanja, ona bi pripremila Skupštinu stranke koja bi promovisala novu politiku i novog predsednika. Ali...satnica je naglo promenjena.

Cepanje se dogodilo u jednom danu iako traje bar od maja prošle godine od Skupštine stranke. U četvrtak (7. oktobar) je ispaljena netačna vest da je Radmila Hrustanović izbačena iz Građanskog saveza Srbije. (Pokrenuta je inicijativa za koju Hrustanović tvrdi da je nepropisna) Da bi se prekinuo prljavi medijski rat odmah je zakazana sednica Predsedništva. U petak (8. oktobar) Goran Svilanović je u prvom minutu rekao da ne može više da bude predsednik jer nije uspela njegova politika kolektivnog ulaska Građanskog u Demokratsku stranku. Potom su neki rekli da više nisu članovi stranke. I ljudi koji su za svoj simbol izabrali zvono, rastali su se bez buke, skoro i bez teških reči, kao Češka i Slovačka.

Možda je bilo malo gorčine kod Vojina Dimitrijevića: stranački organi su na prošlogodišnjoj skupštini “pomoću puškica nafilovani ljudima koji su dosta kasno stigli u GSS” (“Bila je to prva Skupština GSS-a gde se lobiralo za izbor u organe stranke”, Ivan Andrić, član Predsedništva.), ili “Radu Hrustanović, jednog od najborbenijih i najpopularnijih članova isključuju oni koji su se ponašali mnogo drugačije nego originalni GSS, zastupajući nezakonite odluke”. (“Nataša Mićić i ja smo glasali u Skupštini Srbije za radio-difuzni savet mimo odluke Glavnog odbora, onda kada je već bilo jasno da i bez nas već ima dovoljno glasova jer smo zauzvrat dobili podršku za naš zakon o lustraciji”, Ivan Andrić.) I profesor Dimitrijević, koji je uvek tvrdio da intelektualci moraju da budu u partijama kako bi politički delovali, postao je nepartijski čovek.

Neće ga slediti Goran Svilanović, “Bilo bi nekorektno da bivši predsednik napusti stranku.” Vesna Pešić, simbol stranke i zastava kojom mnogi mašu, ostaje u stranci koju je osnovala. Radmila Hrustanović će se, najverovatnije, učlaniti u DS na čijoj je listi i bila za lokalne izbore. Za njom će najverovatnije i Dragor Hiber i Gašo Knežević ili će se zadovoljiti učešćem u ekspertsko-ministarskom timu DS...

U subotu (16. oktobar) će Glavni odbor GSS-a verovatno sebe proglasiti za čuvara vatre građanske ideje. Da bi to bili moraju da budu sasvim različiti od onoga kako Vojin Dimitrijević opisuje naše političare: “Oni nisu vođe, oni slušaju šta narod misli i onda mu povlašćuju.” Da li će Građanski biti takav lider bez Vojina Dimitrijevića, Radmile Hrustanović, Dragora Hibera, Gaše Kneževića... kada se zna da Srbiji uvek nedostaju kvalitetni ljudi za svaki ozbiljan projekat? Dimitrijević misli da nastavljači neće biti dostojni osnivača GSS-a. Svilanović kaže da “mladoj ekipi treba dati šansu”. Šta god uradili nastavljači, jednoga dana će se ponovo sresti sa pitanjem saradnje sa DS.