Arhiva

Ustanak u odbranu života

Radmila Stanković | 20. septembar 2023 | 01:00
Pita me taksista, pita me prodavac novina, pita me doktor, pita me apotekar, pita me kučkar, pita me komšija. Svi pitaju šta će biti, svi znaju, svi prate, svi navijaju, svi se nadaju, svi podržavaju. Nije bilo lako. Mesec dana, 24 sata svi smo samo u tome. Vibriramo od napetosti i straha da ne pogrešimo u koracima. I sad, prilika za novi početak. A da bi se počelo mora mnogo toga i da se počisti. Mnogo prljavštine, bukvalne i metaforične. Ali pored svega, ima tu čime lepim da se barata. I da se pravi umetnost. Ovako je glumica Narodnog pozorišta Vanja Ejdus za NIN sažela ono što je prethodilo smeni Dejana Savića sa mesta upravnika nacionalne teatarske kuće. Ona pripada grupi umetnika iz zdanja na Trgu republike koji nisu hteli da im profesionalnu sudbinu i dalje kroji dirigent despotskog ponašanja. A njen kolega Pavle Jerinić je podsetio na podatke objavljene pre četiri godine u NIN-u, koje je iz relevantnih dokumenata, nalaza Državne revizorske institucije, plasirala autorka ovog teksta: „Moram priznati da nisam ponosan na ovih mesec dana, niko zapravo ne može biti zbog svega što je izašlo u javnost. Državni revizor je pre četiri godine bio ovde i napisao 150 strana nepravilnosti i više od 260 miliona dinara nepravilnog poslovanja, od toga je samo 17 miliona neplaćenih poreza i doprinosa. I posle dve godine to se samo od sebe ispeglalo, što se kaže, pojeo vuk magarca.” Da li je zaista pojeo vuk magarca i hoće li smenjeni upravnik (zvanično je sam podneo ostavku) odgovarati zbog brojnih optužbi koje su upućivane na račun njegovog rada poslednjih godina? Ministru kulture Vladanu Vukosavljeviću poslali smo tri pitanja čije smo odgovore želeli za ovaj tekst, a prvo pitanje je glasilo: da li će smenjeni upravnik Narodnog pozorišta odgovarati za mahinacije kojima je pribegavao kao upravnik NP? Ministar Vukosavljević nam nije odgovorio. Upućeni tumače da vrh SNS, koliko god da je Savića pustio niz vodu, ne želi da smenjeni upravnik bude dodatno optuživan. Savić se u pozorištu hvalio da mu je nuđeno da bude direktor Opere, samo ako mirno ode. Ima li se u vidu kakvim se sve pretećim pričama služio proteklih godina zastrašujući zaposlene svojim vezama sa uticajnim ljudima iz SNS, možda je ovu priču sam lansirao, kao i mnoge koje je do sada smišljao. Neki zaposleni strepe da bi njegova osvetoljubivost zbog konačnog odlaska sa čelne funkcije u NP, mogla pre svega da pogodi retke pojedince u Operi koji su podržali štrajkače, o čemu se već šapuće u Narodnom. Uostalom, mobing, uvrede i zastrašivanje su njegova specijalnost o kojoj su tokom štrajka javno govorili i o čemu su pisali zaposleni u NP. Odlazak Dejana Savića ministar Vukosavljević je okarakterisao kao „pametan potez, razumnu i pravilnu odluku usmerenu ka dobrobiti Narodnog pozorišta“, i reklo bi se da je time stavio tačku na ovaj slučaj. Nažalost. Zbog jedne laži, Dejan Savić će ipak morati na sud. Prvom osnovnom sudu u Beogradu, reditelj i urednik Kulturno-umetničkog programa Radio-televizije Beograd Nebojša Bradić podneo je (preko svog advokata Gradimira Nalića) tužbu za naknadu štete zbog laži koje je na Bradićev račun Savić izgovorio 2. novembra na TV Prva. Za propust i nepodopštinu koju je on načinio, optužio je Nebojšu Bradića kao nekadašnjeg upravnika NP. Još jedna u nizu laži koje je izgovarao poslednjih dana pre nego je, navodno, podneo ostavku za koju je do poslednjeg trenutka tvrdio da je neće dati. Upravni odbor Narodnog pozorišta, kojem je do nedavne ostavke predsedavao pisac Aleksandar Gatalica, predstavlja posebno poglavlje u ovoj priči. Savić je maltretirao prethodni UO kao i njegovu predsednicu Jelenu Kajgo, koja nije imala uslove za normalan rad, ignorišući sve njegove odluke. Upravni odbor čije je članove postavio ministar Vukosavljević, proslavio se time što je predsednik UO Aleksandar Gatalica postavio svoju ćerku, istoričarku umetnosti Doroteu Gatalicu, da bude saradnik na pisanju Enciklopedije Narodnog pozorišta. Dakle, tata predsednik je insistirao da se odmah počne sa radom na tom kapitalnom projektu, uz pomoć ćerke, naravno. Knjiga bi trebalo da bude napisana do kraja 2019. Kada su pobunjeni umetnici govorili da Gatalica nije imao sluha ni vremena za njihove žalbe, on je odgovorio da to nije tačno i ubrzo podneo ostavku. Ministar Vukosavljević je izjavio da su se neki članovi UO pokazali kao „veliko razočaranje“. Ima li se u vidu da je Gatalica bio predlog samog ministra, lako je zaključiti da je on zapravo najveće razočaranje za čoveka koji ga je tu postavio. Umetnici koji su najavljivali generalnu obustavu rada i svi zaposleni, dobili su posle svih kuloarskih i javnih spekulacija, v. d. upravnika Ivanu Vujić, profesorku na Fakultetu dramskih umetnosti i rediteljku koja je u tom pozorištu postavila neke značajne predstave i koja na to mesto dolazi sa velikim entuzijazmom i velikom ljubavlju, ali i sa dobrim planovima. Ima u njoj snage kojom je plenila jedinstvena upravnica Ateljea 212 Mira Trailović, poseduje i Mirino umeće da voli ljude sa kojima radi. O tome kada će biti izabran novi Upravni odbor i njegov predsednik, ne odlučuje ona, pa smatra da svako treba da radi svoj posao, da postoji procedura koju treba poštovati gde se zna šta radi Ministarstvo, šta Vlada a šta ona. Ono o čemu sada razmišlja odnosi se na mesto i ulogu Narodnog pozorišta posle 150 godina njegovog postojanja. I za NIN objašnjava: „U svetu gde je kapital postao religija, pozorište se danas javlja kao svojevrstan balans i svest da je ono od velike važnosti počinje da se formira u nekim od velikih evropskih zemalja kao što su Francuska ili Mađarska, na primer. Činjenica da u Budimpešti imate 200 do 300 pozorišta svih profila, jasno govori o njegovom značaju. A Mađari takođe mnogo ulažu i u svoj nacionalni teatar koji ima svoj festival evropskog karaktera. Pozorište, kultura uopšte, odnosno kreativne industrije, danas imaju zadatak da ustanu u odbranu života koji nije skrojen po meri kapitala. To je u stvari pokret suprotan globalnom liberalnom kapitalizmu. Nacionalni teatri u Evropi imaju danas i taj zadatak da toj globalnoj, merkantilnoj slici sveta, suprotstave svoju stvaralačku snagu. Ja verujem da vredi pokušati sa tom idejom.“ Dobar znalac prilika u nacionalnim teatarskim kućama na Balkanu, Ivana Vujić želi da Narodno sarađuje pre svega sa pozorištima iz zemalja regiona, ali naročito sa engleskim nacionalnim teatrom koji je jedna izvanredna fabrika, model prave uspešne kulturne institucije: „Britanci su godinama planski i sistematski radili i rade na razvoju publike, I ja mislim da je to zadatak i za nas. Publika se stvara za period od sledećih 50 godina. Tako je, davno, u vreme Mire Trailović, Atelje pravio model pozorišta jasnog profila i publika je znala zbog čega ide u to pozorište. Ja hoću taj model, da publika zna zbog čega ide baš u Narodno pozorište. Ovde treba igrati Boru Stankovića, Ivu Andrića, Miloša Crnjanskog, Lazu Lazarevića, Živojina Vukadinovića, Danila Kiša, Dragoslava Mihailovića, NJegoša, Steriju Popovića, Aleksandra Popovića, LJubu Simovića, Ivu Vojnovića, Momčila Nastasijevića, antičke komade, Šekspira, Rasina, Gogolja, Bulgakova, Dostojevskog, Ibzena, Brehta... Scena Raša Plaović treba da bude mesto za afirmaciju mladih pisaca, da se tu čuju novi glasovi koji stižu.” Ne zaboravlja Ivana Vujić ni pisce iz regiona među kojima najpre pominje željeno prisustvo Miroslava Krleže, Ranka Marinkovića, Gorana Stefanovskog, Tene Štivičić, Tanje Šljivar, ili slovenačke spisateljice evropskog renomea Simone Semenič. Ne zaboravlja ni hrvatske dramske pisce, kao što je spremna da pozove goste iz inostranstva koji bi režirali na sceni NP: „Ja sam dugogodišnja, lična prijateljica sa Keti Mičel koja je danas jedna od vodećih reditelja Evrope. NJu sam dovela u Beograd još dok sam bila umetnički direktor Bitef teatra. Ona je tada održala radionicu o Šekspirovom pozorištu i tada mi je bilo jasno da je ona pozorišna umetnica velikog formata. Ima veliku ljubav prema Beogradu, prema meni, i volela bih da ponovo dođe u Beograd, ovog puta u Narodno pozorište.“ Kada je prošao prvi talas euforije što su uspeli u svom zahtevu da Dejan Savić ode sa mesta upravnika, glumci očekuju rad u uslovima koji će značiti zdravu atmosferu. Vanja Ejdus to za NIN još jednom promišlja: „Tri ansambla, pregršt talenta, veština, znanja i ideja, svega tu ima. Ali, i hrabrosti fali. Želim da nam hrabrosti ne manjka i da postanemo ono što možemo i zaslužujemo, ali da bismo do toga došli, nikada, ali nikada ne sme da se ponovi ovo čemu smo svedoci bili. Nikada više ne sme da se pusti bahatosti da se razmaše jer mi pozorištu služimo, a ne ono nama. Isto tako, ne sme da se zaboravi šta se radilo, ne sme da se zažmuri ni na jedno oko, a kamoli na oba. I kao što History Channel iznova i iznova vrti iste emisije na temu zločina dvadesetog veka, da se nikada ne zaboravi, tako i mi ne smemo nikada da zaboravimo istoriju od juče i da se uljuljkamo u novoj lenjosti duha i sitnim, samodovoljnim aplauzima. Odgovornosti mora da ima, i za one koji dolaze i za one koji odlaze.” Hoće li onda, osim Nebojše Bradića, još neko pozvati na odgovornost dojučerašnjeg upravnika Narodnog pozorišta?