Tartufi kralja Milana

Zovu me, bre, na sve strane. Zovu Ministarstva, zovu Veličanstva. Zovu zbog jedne rečenice, zbog jedne jedine reči. Tako, i u prošli ponedeljak. “Dobar dan!” Dobar dan. “Ja sam Moma Vićentijević iz Udruženja uzgajivača tartufa. Vi ste u tekstu o karpaću pomenuli u receptu i sos od tartufa...” Tu, odmah, priznam: Da, tako priprema karpaćo moj šurak iz Pule.. “E, pa pozivamo vas u subotu i nedelju na izložbu srpskih tartufa u Domu sindikata. I na degustaciju, naravno. Imamo i rakiju sa tartufima, miriše bolje od najboljeg viskija.”

Oh, kako sam se obradovao! Srbi se vraćaju tartufima, vraćaju se svojim pravim korenima! To može da bude istorijski događaj. I, vežem mali čvor u bradi, onako kako su to, nekad, radili Merovinzi iz Sirmijuma, oni što su odneli Sveti gral sa Dunava, tamo u Provansu, Britaniju. Ode nam tamo i Isusova rodbina, pa sada, ajde, dokaži da je Isa bio naš čovek. Nego, šta je tu je, vežem čvorić u bradi da ne zaboravim na promociju tartufa u Domu sindikata.

Dođe i ta subota. Otpratim na aerodrom onog svog rođu za Švajcarsku. Volim kad dođe, ali još više volim kad ode. Jak otac i jak sin ne treba da žive u istom domu, istom gradu, a bogami ni u istoj državi. Jer, tesno im je. Treba li, i ovom prilikom, da se pozivam na Dostojevskog?

Na aerodromu, rastajanje, ljubljenje, a Olja (o, kojeg li čuda!) ne plače za sinom. I tu mi lakne. Shvatim da ima nade i za Švajcarsku i za Srbiju. I, ajd, trk, sa aerodroma u Dom sindikata na srpske tartufe.

Na štandu srpskih tartufa čeka me Moma Vićentijević. I na neviđeno, po prezimenu znao sam da je južnjak. A na takvog i liči. Plavook, stamen ko stena, a oniži. Takve je Aleksandar Makedonski birao za falangu kada smo, onomad, kretali na Indiju. I ispostavi se da je Moma iz Raške mada su njegovi ovde na Dunav, u Beograd došli pre trista godina. Jer, vuče Dunav, vuče te prva rajska reka Mojsijeva, vuče te raj biblijski. Vićentijević nam pokazuje staklene teglice sa tartufima. Otvaramo poklopčiće i poturamo teglice pod nos. O, koji su to mirisi, bogo moj! Jaki mirisi iz utrobe zemlje, mirisi žešći od francuskih smrdljivih sireva i vojničkih čarapa. A ako ti takvi mirisi smrde, onda, brale, ti nisi Srbin, nisi arijevac nego si od neke razvodnjene sorte i tebi nema spasa, pristani odmah na globalizaciju, na kapitulaciju.

Opijen mirisima srpskih tartufa jedva uspevam da pratim Vićentijevića koji nam priča o istorijatu srpskog tartufarstva. Još 1778. godine Fridrih Vilhelm fon Taube, savetnik carice Marije Terezije, inače plodan putopisac, pisao je o obilju tartufa Slavonije i Srema koji “ni u čem ne zaostaju za pijemonteskim”. Vek kasnije, 1896. godine, zahvaljujući kralju Milanu Obrenoviću koji je uvezao prve pse-tartufare, otkriveno je u Srbiji i prvo nalazište tartufa u šumi “Koviljači”, između Kragujevca i Gornjeg Milanovca. Planirao je kralj Milan da uveze nekakvo “seme tartufa” koje bi zasejao na svom imanju kod Niša, hteo je još onda da veštački gaji tartufe. Ali, završi se brzo i Milanovo kraljevanje. I, tako, na tartufima, pukne srpska liberalna ideja. Pukne srpsko tartufarstvo, Srbin radije gaji varvarstvo. U varvarstvo manje ulažeš, ali je zato i šteta ogromna. A koja je to velika ideja bila, moj Srbine!

Jer, pazi ovamo! Ako hoćeš da gajiš tartufe moraš da zasadiš sadnicu hrasta, bukve ili, makar, vrbe zato što se tartuf najbolje prima za korenje ovog drveća. I šta dobijaš? Gore, iznad zemlje, za desetak godina, dobiješ mladu šumu, a ispod zemlje tartufe, suvo zlato. A kada ponovo stekneš nepregledne hrastove šume na zemlji i polja tartufa pod zemljom, ko ti šta može, moj Srbine!? Opet ćeš živeti kao Noje devetsto godina, opet će ti Evropa biti do kolena.

Tako naše tartufarstvo počne da posrće, a da pošteno nije ni stalo na noge. Sledeća ozbiljnija traženja tartufa u Srbiji vršena su tek 1947. godine pod rukovodstvom Vojćeha Lindtnera, kustosa Muzeja srpske zemlje (!?)...

A preko tartufa se najbrže stiže do Evrope. Daj evropskoj eliti srpski tartuf - i tvoja je! Postaće tvoj zavisnik! Vićentijević kaže da to nisu shvatile ni nove vlasti. Nemaju ni oni sluha za tartufe, za suštinu evropske diplomatije. Srbi nikako da shvate da evropska elita pada pred srnećim paprikašem sa crnim tartufima. I, tek posle, kada se sve to zalije crnim vinom, e, onda im mašeš ispred nosa hrisovuljama, Gračanicom, Dušanovim zakonikom.

Moma se dalje vajka: “Odmah posle istorijskog 5. oktobra tražili smo prijem kod Đinđića da mu objasnimo značaj tartufarstva za Srbiju. Od 1991. godine do danas samo na teritoriji zapadnog Srema, južnog Banata, pa sve do Bele Palanke na oko 200 lokaliteta pronašli smo oko PEDESET vrsta podzemnih gljiva. Ako je u Evropi poznato samo dvadesetak vrsta tartufa, i ako je otkupna cena tartufa oko 2000 evra za kilogram, treba li da vam kažem kakvim bogatstvom raspolažemo?” Ali, ni Đinđić nije shvatio značaj srpskog tartufarstva. A ni ostali naši liberali nikako da postanu tartufari. Dok, Italijani kapiraju. Ovi, Berluskonijevi biznismeni što su, prošle nedelje, bili kod Voje, ponudili nam pomoć u - kerovima!? Kao, oni nama pse-tartufare, a mi njima tartufe. A Moma tvrdi da su naši psi bolji. Takmičili se, prošle nedelje. Četiri italijanska kera našlo pola kile tartufa, a naša keruša iskopala, sama, dva kilograma. Ali, Italijani neće da priznaju poraz. Kažu: “Vaša keruša poznaje teren.” Onda im Moma ponudio da naša keruša gostuje, na stranom terenu, u Italiji. Kad, hoćeš! To italijanska strana ne prihvata, ne daju da im srpska keruša vršlja po terenu. Talijanci, Talijanci, nanu li vam madžarsku!

Eeej čoveče, imati PEDESET vrsta tartufa! Ne govori li to da je ovde, pored Dunava, Save i Morave bio raj biblijski? Tlo na kome je sve uspevalo i na kome je Noje poživeo 900 godina.

Te subotnje noći čujem i na televiziji da su Merovinzi iz Sirmijuma odneli Sveti gral sa Dunava. A onda mi u san prvo dođe moja Crna. I ona kopa belog tartufa, sad mu je sezona. I kaže: “Evo, i ovde u Vrčinu ima tartufa. I ne samo tartufa. Gde god začeprkaš po srpskom tlu, naiđeš na korenje STAROG I NOVOG ZAVETA!”

Potom mi u san dolazi i jerusalimski mudrac Hilel, prvi učitelj Isusov. I obraća mi se: “Stari i Novi zavet su JEDAN TE ISTI ZAVET! I, kako me ne prepoznaješ da sam prorok Ilija. Onaj koji je sa Mojsijem stajao pored Isusa na Tavoru valjevskom!?”

Budim se u gluvo doba noći. Srce mi dobuje u grlu. I žeđ, jaka žeđ. Od tartufa ili zbog Hilela? Izlazim na terasu, a u CZ blešte svetla, blešte ćelije posrnulih Srba. Kao da slave tajni odlazak Hilela iz okupiranog Jerusalima...

I naglas jadikujem: O Hilele, Hilele! Zašto mi se ranije nisi otkrio da si prorok Ilija?