Arhiva

Falsifikovanje činjenica

Rasim LJajić | 20. septembar 2023 | 01:00
Mogao bih na svaku rečenicu ili bolje reći konstataciju Vere Didanović u njenom krajnje malicioznom tekstu odgovoriti u ovom demantiju. Jer je bukvalno sve u njemu problematično, od potpisa ispod slike, preko naslova, pa do završetka samog teksta. Ne sporim pravo na takvu vrstu percepcije onoga što sam do sada radio, a posebno na moje buduće političke korake. Verovatno sam nečemu i sam doprineo ili bolje reći grešio. Nisam, međutim, očekivao ovoliko zluradosti, potcenjivanja, a posebno iskrivljivanja ili falsifikovanja proverljivih činjenica. Naime, u podnaslovu teksta stoji „radio je neprijatne poslove, ali će biti zapamćen po činjenici da je 2012. omogućio formiranje vlade SNS-SPS”, što je notorna laž, koja bi trebalo da posluži osnovnoj tezi koja se provlači u tekstu - da sam sve ove napade koji mi se događaju i zaslužio. Prostom matematičkom operacijom i pogledom na izborne rezultate iz 2012. jasno se vidi da je SNS osvojio 73 mandata, SPS 44, a URS 16. To u zbiru znači lagodnu skupštinsku većinu od 133 mandata, kao i da su te tri stranke napravile dogovor o koaliciji i čak podelile sve resore. Uostalom, za celu javnost u Srbiji to nije nikakva nepoznanica. Tek kada je ta većina napravljena, dobili smo poziv za ulazak u vladu. I prvi put se sada dešava da nam neko imputira da smo mi sa naših devet poslanika uticali na formiranje nove skupštinske većine. A da ne bude nikakve dileme, postojala su dva motiva za ulazak u vladu. Prvi, taj što smo procenili da bismo kao mlada i stranka sa još nerazvijenom infrastrukturom teško opstali u opoziciji, a drugi je svakako Sandžak. Naime, učešće u vlasti omogućilo je da poboljšavamo uslove života kroz ulaganja u infrastrukturu i razvoj u sandžačkim opštinama. Bez tog elementa, sa građanskom opcijom koju zastupamo, nikakve šanse ne bismo imali u nadmetanju sa nacionalnim i nacionalističkim strankama. Iz prostog razloga što mi (SDPS) imamo birače koji traže rezultat i konkretna dela, a uz to su vrlo probirljivi i zamerljivi, a naši konkurenti u Sandžaku imaju navijače, koji glasaju „za svoje“ ma šta i kako radili. I tada i danas ponavljam isto, da je to sa moralne tačke gledišta bila prilično diskutabilna odluka, koja ostavlja gorak ukus u ustima, jer smo bili na izbornoj listi DS, ali je neistina da smo našim glasovima omogućili formiranje druge skupštinske većine. Druga optužba koja se provlači u tekstu je, da pojednostavim, da mi ne pada na pamet da izlazim iz Vlade, nego će se to desiti jednog dana. Ostavku, iako bi za mene lično bila najbolja u ovom trenutku, ne podnosim opet iz dva razloga. Prvo, ispalo bi da se povlačim pod pritiskom Šešelja i Zukorlića, i drugo, ostao bi utisak da sam zaista za nešto kriv i odgovoran. Ništa treće ne postoji, a kamoli „poslovi iz kojih se ne izlazi po sopstvenoj želji, već samo u skladu `sa višim interesima`“. Nikome ništa dužan nisam, nikakvih obaveza ni prema kome nemam i cenim da je ova odluka najbolja i za mene i za stranku koju predstavljam. Naravno da ona nikakve veze nema sa „našom budućnošću” kako to uvredljivo imputira Vera Didanović. Radio sam najbolje što mogu i najviše što znam. Nikada nisam sebi pridavao veći značaj, a ni uticaj, nego što realno imam. Tako da od mog neučestvovanja u Vladi, siguran sam, neće niko imati štete, a može da bude i neke koristi za moje kritičare. Bar dušu da naslade.