Diplomatija visokog rizika

Šef hrvatske diplomatije Tonino Picula još jednom je pokazao da su vode Piranskog zaliva najopasnije mesto njegove političke karijere. Pre godinu dana tvrdio je da su Slovenci more zamenili kerozinom, pa zato niko ne treba da mu zameri što u blizini Pirana ne želi da se igra šibicama. Godinu dana kasnije izjavio je da Slovenija preko Piranskog zaliva nema izlaz na otvoreno more. Ova rečenica pokazala se kontraproduktivnijom od svih šibica kojima se ministar Picula ikada služio u svom diplomatskom mandatu. Svi slovenački političari toliko su se razljutili da su se njihovog besa prestrašili i ministri u vladi premijera Ivice Račana. Zvanična LJubljana povukla je svog ambasadora iz Zagreba Petera Bekeša, a zvanični Zagreb pozvao je sve strane diplomate akreditovane u Hrvatskoj kako bi premijer Račan lakše shvatio kakve sve zamke kriju ovakve političke stranputice.

Gledano hrvatskom dioptrijom, Slovenci su drski i prepotentni, jer im je prijem u Evropsku uniju i NATO pomutio zdravo političko rasuđivanje. Gledano slovenačkom dioptrijom, Hrvati su kivni na slovenačke uspehe na međunarodnom planu uključujući i prodor na tržište Srbije i Crne Gore, pa ih u politici ne vode pragma i logika, nego zavist i strah. Najnovije netrpeljivosti između Zagreba i LJubljane upravo zato predstavljaju školski primer “narcizma malih razlika” u političkoj praksi svih država bivše Jugoslavije. Priča je ovoga puta počela oko tzv. gospodarskog pojasa koji je Hrvatska želela da proglasi u Piranskom zalivu. Slovenci su se smesta pozvali na parafirani sporazum između dve države po kome je Sloveniji pripalo gotovo dve trećine Piranskog zaliva, a koji je premijer Ivica Račan pre dve godine potpisao sa Janezom Drnovšekom. Godinu dana kasnije Račan je, pod pritiskom nacionalne desnice u Hrvatskoj, odustao od potpisivanja ovog sporazuma, ali Slovenci nisu pokazali razumevanje za njegove političke obrate.

Državni vrh u LJubljani i dalje smatra da je pitanje Piranskog zaliva koji Hrvati zovu Savudrijska vala već rešeno, pa im nije jasno kako Hrvatska misli da rasprostre svoj “gospodarski pojas” na njihovim teritorijalnim vodama. Ambasador Peter Bekeš iz Zagreba je zato pozvan u LJubljanu “na konsultacije”, što u diplomatskom žargonu nagoveštava trajnije probleme i upozorava da su odnosi dve države na veoma niskim granama. Od proglašenja hrvatske državne samostalnosti nijedna država koja je u Zagrebu imala akreditovanog ambasadora nije povukla ovakav potez, pa je očito da slovenački ministar spoljnih poslova Dimitrij Rupel neće tako skoro zaboraviti izjave svog hrvatskog kolege. I Tonino Picula i premijer Ivica Račan i predsednik Stjepan Mesić već su dobili opipljive dokaze slovenačke uvređenosti. Ministar spoljnih poslova Dimitrij Rupel bez uvijanja je rekao da će Hrvatska bez slovenačke preporuke teško ući u Evropsku uniju, a šanse da LJubljana Zagrebu napiše “pohvalnicu” u ovakvim su prilikama ravne nuli. Pitanje koje ovih dana kruži Zagrebom svodi se zato na procenu kada će se slovenački ambasador Peter Bekeš vratiti na svoje radno mesto. “Konsultacije” na koje je pozvan u LJubljanu mogu da potraju nekoliko dana, ali i nekoliko godina, što znači da je pred hrvatskim političarima vreme dugog i iscrpljujućeg iščekivanja.

Naravno, ovo nije prvi slučaj nevolja u Piranskom zalivu. Dok vukovarski alasi pecaju sa istaknutim državnim zastavama, njihove kolege u Istri nisu takve sreće. Ni sa hrvatske, ni sa slovenačke strane. Kad oni isplove na more, zastava ne pomaže, pa mreže bacaju u pratnji policije. Prvo je hrvatska policija upozoravala slovenačke ribare da su izašli van svoje državne teritorije. Onda je došla slovenačka policija kako bi ribari mogli da nastave posao. Potom je hrvatska policija nabavila veći patrolni čamac od slovenačke, ali ni to nije bilo dovoljno. Hrvatski ribari tražili su da u Piranski zaliv konačno uplovi raketna topovnjača “Kralj Petar Krešimir Četvrti”, pa da Slovenci vide da li će opet loviti hrvatsku ribu. Debakl je prekinula vest o banalnom događaju koji je najbolje pokazao kako zapravo danas izgledaju hrvatsko-slovenački odnosi. U naselju Gregovci uz reku Sutlu, golemi insekti pojeli su najdeblji i najstariji hrast koji već pola veka raste tik uz granicu dveju država.

Pozadina priče je, međutim, veoma daleko i od hrastova na Sutli i od hrvatske ratne mornarice u Piranskom zalivu. Zvanični Zagreb prilično je uplašen novim kursom slovenačke politike koji je upravo obrnuto proporcionalan onome što radi hrvatska diplomatija. Hrvati popuštaju Slovencima i zaoštravaju odnose sa Srbima, dok Slovenci čine obrnuto. Od bahatog isticanja germanofilstva devedesetih godina “najeuropskiji hrvatski susjed” vratio se ranijim balkanskim prijateljima među kojima su Srbi na počasnom mestu. U Hrvatskoj kažu da je to zbog straha od ksenofobije koju Jerg Hajder širi po Austriji, a svoje mišljenje, naravno, ima i ministar spoljnih poslova Hrvatske Tonino Picula. Ono je, doduše, upadljivo slično mišljenju koje je imao i prilikom prošlogodišnjih incidenata na dunavskoj granici sa Srbijom kod Šarengradske ade, jer Picula smatra da su i Srbi i Slovenci nervozni pošto nikad nisu sasvim sigurni u ishod izbora u svojim državama.

Kao i u “Dosijeima X”, prava istina o slovenačko-hrvatskim odnosima opet je negde dalje. Hrvati i Slovenci mnogo su idiličnih godina proveli bez ikakvih nesporazua. Privrede su im bile slične, geografski položaj takođe. Bunili su se protiv sličnih nepravdi, od seljačkih buna protiv lokalnih feudalaca u šesnaestom veku do imperijalizma velikih svetskih monarhija koje su njima vladale. Kad se Jugoslavija raspadala, Slovenija i Hrvatska prve su javno pokazale separatističke ambicije i odlučile se za državnu samostalnost po svaku cenu. Slovenija je platila cenu sedmodnevnim ratom sa JNA, obnovila je privredu, približila s evropskim standardima u poštovanju ljudskih i manjinskih prava i počela da gradi odnose sa Srbijom i Crnom Gorom na drugačijim osnovama.

Hrvatska je prošla težak balkanski rat u kome nije bila samo žrtva, već i partner onima koje naziva agresorima. Wenu privredu dodatno su razorili ratni profiteri, banke su opljačkale građane, javnost je najmanje deset godina živela u atmosferi straha i ksenofobije. Ova mučna situacija prizvela je golemu količinu nacionalnih frustracija. Slovenci kažu da su im Hrvati zavidni, Hrvati misle da su Slovenci perfidni i da su i devedesetih godina igrali dvostruku igru. Čekali su da Hrvatska plati najveći ceh osamostaljivanja, a onda su se mirno vratili da popiju piće sa prijateljima u Skadarliji. Neki Hrvati čak veoma ozbiljno veruju u političku metaforu koja kaže da su Slovenci još za vreme Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca počeli da kopaju podzemni tunel da bi se, preko Hrvatske, što bolje povezali sa Srbijom.

Da je stvarnost daleko bizarnija od metafore, pokazala je i letimična inventura “hrvatske oružane sile na moru”, ma šta to značilo. Sve i kad bi “Kralj Petar Krešimir Četvrti” pristao uz slovenačku obalu kako bi drskim ribarima, ministru Dimitriju Rupelu, slovenačkim desničarima poput Zmage Jelinčiča i ostatku zvanične LJubljane pokazao da se ne igraju hrvatskim skušama i sardelicama, malo je nade da bi to bilo koga uplašilo. Slovenci, naime, veoma dobro znaju da Hrvati imaju samo jednu podmornicu (“Velebit”) i to takvu koja ne može da zaroni. Ne može da zaroni zato što joj fali akumulatorska baterija. Bateriju koja košta 450 hiljada evra imaju Slovenci, ali nemaju podmornicu. Hrvati nemaju para za bateriju, ali bi ih imali kad bi Slovencima prodali podmornicu. Slovenci bi kupili podornicu kad bi znali da će čitav Piranski zaliv biti njihov, a Hrvati bi prodali “Velebit” kad bi znali da će uvek imati struje iz “Krškog” i ušteđevine iz “LJubljanske banke”.