Osnivač Bilderberga i Trilaterale

Moja životna stremljenja kao internacionaliste najbolje se mogu rezimirati u jednom dosta neobičnom danu 1995.

U Savetu za spoljne odnose 23. oktobar je bio buran dan. Pedesetogodišnjica Ujedinjenih nacija privukla je skoro dvesta šefova vlada u NJujork i mnogi su tražili da se obrate Savetu. Ali dan je bio neobičan i zbog raznolikosti govornika: Đijang Cemin, predsednik Narodne Republike Kine i pretendent za naslednika Deng Sjaopinga; Vaclav Havel iz Republike Češke, bivši politički zatvorenik koji je elokventno proveo svoju zemlju kroz “plišanu revoluciju”; Jaser Arafat, lider Palestinske oslobodilačke organizacije, koga su mnogi smatrali teroristom a drugi ključnom ličnošću za mirovno rešenje na Bliskom istoku; i najzad Fidel Kastro, harizmatični vođa Kubanske revolucije i zakleti oponent Sjedinjenih Država skoro četrdeset godina.

Ironijama nije bilo kraja. Osim Havela, ti ljudi su se zakleli da će se boriti protiv američkog imperijalizma na život i smrt. Sada, sa završetkom hladnog rata, sjatili su se u centar svetskog kapitalizma željni da se susretnu sa američkim bankarima i direktorima firmi i zaključe posao, ili da bar budu viđeni s njima - čak i Kastro. El Presidente je naročito želeo da se vidi sa mnom. Budući da mu to nije pošlo za rukom, na zvaničnom prijemu generalnog sekretara Butros-Galija u UN, Kastro me je spazio, hitro se probio kroz salon za delegate do mene i počeo snažno da se rukuje. Bio sam ojađen shvatajući da se fotografi guraju da snime ovaj izliv. Ali smešio sam se dok su paparaci žurno odlazili. Kao što se moglo predvideti, fotografija “kapitaliste i komuniste” izašla je na naslovnim stranama novina od Ankare do Zanzibara; i kao što se takođe moglo predvideti, kritikovali su me što se pojavljujem s čovekom koji je smatran jednim od najljućih nacionalnih neprijatelja.

POPULISTIČKA PARANOJA: Duže od jednog veka ideološki ekstremisti na oba pola političkog spektra hvatali su se široko publikovanih slučajeva, kao što je bio moj susret s Kastrom, da napadaju porodicu Rokfeler zbog prekomernog uticaja u američkim političkim i ekonomskim institucijama. Neki su čak verovali da pripadamo nekoj tajnoj kliki koja radi protiv interesa Sjedinjenih Država, karakterišući moju porodicu i mene kao “internacionaliste” koji su se zaverili s drugima širom zemaljske kugle u izgradnji integralne političke i ekonomske strukture - jedinstvenog sveta. Ako je to optužba, priznajem da sam kriv i ponosan sam na to.

Antirokfelersko usredsređenje ovih inače inkompatibilnih stavova mnogo duguje populizmu. “Populisti” veruju u zavere, a jedno od najžilavijih njihovih ubeđenja jeste da neka tajna grupa međunarodnih bankara i kapitalista i njihovih pristalica kontroliše svetsku privredu. Zbog mog imena i ugleda na čelu Čejsa dugi niz godina, neki od njih su me prozvali “glavnim zaverenikom”.

SAVET ZA SPOLJNE ODNOSE: Moji roditelji su mi prvi ulili svest o značaju sveta izvan Sjedinjenih Država. Otac je bio veran pobornik Lige naroda, aktivni učesnik svetskog Protestantskog ekumenskog pokreta i, preko Fondacije Rokfeler, jedan od glavnih finansijera zdravstvenih, prosvetnih i kulturnih nastojanja širom sveta. Majka se, naravno, duboko angažovala na umetnosti iz celog sveta.

Kao i mnogi iz moje generacije, vratio sam se iz Drugog svetskog rata verujući u novu međunarodnu građevinu koja mora da se stvori i u moralnu obavezu Sjedinjenih Država da se stave na čelo tog nastojanja. Odlučio sam da odigram ulogu u tom procesu i našao da je Savet za spoljne odnose u NJujorku najbolje mesto gde bih mogao da ispoljim svoje interesovanje za globalna pitanja.

Savet je osnovan 1921. godine, posle Prvog svetskog rata i odbacivanja Versajskog sporazuma u američkom Senatu. Uprkos vremenskom poklapanju Savet nije osnovan da bi unapredio američko članstvo u Društvu naroda, već “radi obezbeđivanja stalne konferencije o međunarodnim pitanjima koja pogađaju Sjedinjene Države”. To je važna razlika, jer je Savet od početka izbegavao da zauzima stavove o bilo kom pitanju koje je razmatrao osim jednog: da američki građani treba da budu obavešteni o spoljnim poslovima jer će događaji u drugim delovima sveta uticati na njihov život.

Posle Drugog svetskog rata Savet je odigrao značajnu ulogu upozoravajući Amerikance na novu pretnju koja se nadvila od Sovjetskog Saveza i gradeći konsenzus dveju partija o reagovanju na svetsku ekspanziju komunizma. Godine 1947, Forin afers, cenjeni časopis Saveta objavio je čuveni članak “DŽ”, “Izvori sovjetskog stava” (anonimno pisan jer je DŽordž Kenan u to vreme službovao u Stejt departmentu). U njemu je skicirana strategija zadržavanja. DŽordž je hteo da upozori one koji su se bavili spoljnom politikom na opasnosti od sovjetskog imperijalizma i znao je da su stranice Forin afersa najpogodnije za to. NJegov članak je postao dokument na osnovu koga je definisana politika SAD u hladnom ratu.

Deceniju kasnije Henri Kisindžer, tada profesor političkih nauka na Harvardu, predsedavao je studijskom grupom Saveta, čiji sam član i sam bio, za ispitivanjeuticaja nuklearnog oružja na međunarodne odnose. Herijev seminarski rad, koji je Savet objavio 1957, neočekivano je postao bestseler i neophodna lektira kako u Vašingtonu tako i u Moskvi. Razvoj i kontrola nuklearnog naoružanja postaĆe ključna tačka pregovora između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza sledećih decenija.

Otkuda onda snaga i reputacija Saveta?

Postoji nekoliko međusobno povezanih faktora, počev od kvaliteta i raznolikosti članstva. Biznismeni iz njujorškog Sitija, bankari i advokati nekada su prednjačili u raspravama, ali za proteklih trideset godina članstvo se proširilo i obuhvatilo muškarce i žene iz sveta komunikacija, sa koledža i univerziteta i iz neprofitnog sveta. Savet je 1971. godine u članstvu imao sedamnaest žena; sada ih je preko sedam stotina, a 20 posto direktora su žene. Savet danas ima preko tri hiljade i šeststo članova, od kojih jedna trećina živi van NJujorka i Vašingtona. Sve veća geografska, etnička, stručna i polna raznolikost praćena je znatnim širenjem političkih, ekonomskih i čak kulturnih stavova zastupljenih u članstvu Saveta, od Vilijema F. Bruklija mlađeg, Kondolize Rajs i NJuta Gingriča do Marija Kuoma, Madlen Olbrajt i Bila Klintona.

Ukratko, kvalitet članstva, prostor u centru grada, odlično osoblje i tradicija ozbiljne debate i nepartijnosti - a ne nekakav tajni kanal do Bele kuće i Stejt departmenta - razlozi su što je Savet za spoljne odnose uticao i dalje utiče na formulisanje američke spoljne politike.

U Upravni odbor Saveta izabran sam 1949. Sa trideset četiri godine bio sam najmlađi član, što sam i ostao sledećih petnaest godina. Godine 1970. nasledio sam DŽeka Mekloja kao predsedavajući.

BILDERBERG: Ako se teoretičari zavere nakostreše na pomen Saveta za spoljne odnose, Bilderberg sastanci im verovatno izazivaju apokaliptičke vizije o svemoćnim međunarodnim bankarima koji kuju zavere s beskrupuloznim vladinim službenicima da bi neupućenom svetu koji i ne sluti šta se dešava nametnuli prepredene planove. Uz rizik da se ovi pobornici zavere razočaraju, istina je da je Bilderberg zapravo jedna veoma interesantna godišnja diskusiona grupa koja raspravlja o pitanjima značajnim i za Evropljane i za Amerikance - bez postizanja konsenzusa.

Holandski princ Bernhard sazvao je prvu konferenciju u maju 1954, na nagovor Josefa Retingera, Poljaka aristokratskog porekla koji je radio u Britanskoj obaveštajnoj službi u Drugom svetskom ratu. Retingera, dinamičnog i energičnog čoveka koji je govorio s jakim naglaskom i upadljivo hramao, zabrinjavali su napeti odnosi unutar Atlantskog saveza. Ubedio je Bernharda da sazove grupu istaknutih pojedinaca da razmotre ova pitanja.

Bio sam jedan od jedanaest pozvanih Amerikanaca koji su se pridružili pedesetorici delegata iz jedanaest zapadnoevropskih zemalja - živahan mozaik političara, biznismena, novinara i predstavnika sindikata. Iznenadio sam se što sam uopšte pozvan, a zapanjilo me je kada me je Retinger zamolio da pripremim osnovni tekst o perspektivi svetske ekonomije s američkog stanovišta. Retinger je pomenuo da je Hju Gejtskel, bivši laburistički ministar finansija, pristao da obradi istu temu sa evropskog stanovišta. Pomalo me je zaplašilo što ću se sučeljavati sa tako izvanrednim oponentom.

Gejtskel je predviđao turobnu i sumornu budućnost. Nasuprot njemu, moj referat je predskazivao stabilan ekonomski rast u Sjedinjenim Državama i snažan oporavak u obimu svetske trgovine. U roku od godinu dana moje samopouzdane prognoze su se potvrdile. Taj referat je bez sumnje pomogao da se uspostavi moj kredibilitet unutar sofisticirane grupe starijih političara i poslovnih lidera.

Konferencija je ispunila svrhu, i saglasili smo se da sledeće godine treba opet da se susretnemo i da princ Bernhard ostaje stalni predsedavajući. Takođe smo odlučili da se ovo okupljanje nazove “Bilderberg”, po hotelu u Austriji gde smo se prvi put okupili.

Prvih dvadeset godina Bilderberg sastanci su bili obeleženi oštrim sukobom suprotstavljenih stanovišta. Kada je Evropa povratila ekonomsku snagu, mnoga stara nacionalna rivalstva i nepoverenja počela su da se obnavljaju, zajedno sa snažnim nepoverenjem u američke namere, pa čak i optužbama za težnje ka hegemoniji u Evropi. Ovi stavovi su jačali šezdesetih, a vrhunac su dostigli sedamdesetih, usled ekonomskih poremećaja tih godina i stalnog poboljšavanja odnosa između SAD i Sovjetskog Saveza koje je proizašlo iz detanta.

Bilderberg se 1976. suočio sa skandalom koji je skoro doveo do njegovog sloma. Početkom te godine, u svedočenju pred Komitetom Saveta za spoljne odnose, tvrdilo se da se princ Bernhard obratio korporaciji Lokid s ponudom da iskoristi svoj službeni položaj kako bi uticao na holandsku politiku nabavki za potrebe odbrane, uz značajnu finansijsku nadoknadu. Kako je godina odmicala, dokazi protiv princa Bernharda su se nakupili, uključujući i indikacije da se s posrednicima susreo za vreme Bilderberg susreta. Konferencija 1976. je otkazana, i za izvesno vreme izgledalo je da je sa Bilderbergom gotovo.

Iako je nekoliko članova s indignacijom dalo ostavke, dok je nekolicina drugih smatrala da su ovi susreti prevaziđeni i nekorisni, mnogo više ih je verovalo kako treba da nađemo načina da se oni nastave. Posebno izabrani komitet predložio je da se Bilderberg nastavi, ali da se susreti modifikuju tako da uključe i mlađe učesnike, koji bi pomogli da se unese raznolikost u predstavljanju političkih gledišta.

Lord Alek Houm, nekadašnji uvaženi premijer Britanije, prihvatio je da predsedava, i susret 1977. u Torkveju u Engleskoj predstavljao je izuzetan uspeh. Lord Houm bio je prvi u nizu istaknutih predsedavajućih koji su činili Valter Šel, bivši predsednik Savezne Republike Nemačke; lord Rol od Ipsdena, predsednik SBC Varburg; lord Karington, nekadašnji britanski ministar spoljnih poslova; i najnoviji Etjen Davinjon, predsednik Sosijete ženerala iz Belgije. Drago mi je što mogu da kažem kako na početku novog milenijuma ponovo osnaženi Bilderberg nastavlja da napreduje.

ŠUROVANJE S REAKCIONARIMA: Bilderberg se jedno vreme preklapao s mojim članstvom u relativno opskurnom, a potencijalno još kontroverznijem telu poznatom kao Grupa Pezenti. Prvi put se o njoj čulo u oktobru 1967, kada me je Karlo Pezenti, vlasnik izvesnog broja važnih italijanskih korporacija, poveo na stranu na Čejsovom forumu o investicijama u Parizu i pozvao me da se pridružim njegovoj grupi, koja je razmatrala savremene trendove u evropskoj i svetskoj politici. To je bila odabrana grupa, rekao mi je, uglavnom sačinjena od Evropljana. Pošto je Pezenti bio važan Čejsov klijent, a uveravao me je da su i ostali članovi zanimljivi i izuzetni, prihvatio sam njegov poziv.

Žan Mone, Robert Šuman i Konrad Adenauer bili su osnivači grupe, ali do trenutka kada sam im se ja pridružio već ih je zamenio niz jednako istaknutih imena, uključujući Antoana Pineja, nekadašnjeg francuskog predsednika; Đulija Andreotija, nekoliko puta premijera Italije; i Franca Jozefa Štrausa, vođu Hrišćanske socijalne unije u Bavarskoj i višegodišnjeg pretendenta na mesto kancelara Savezne Republike Nemačke. Razgovori su vođeni na francuskom i ja sam obično bio jedini Amerikanac, mada nam se u nekoliko navrata kada se grupa okupljala u Vašingtonu, pridružio i Henri Kisindžer, u to vreme savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Niksona.

Članovi Grupe Pezenti bili su listom opredeljeni za evropsku političku i ekonomsku integraciju, samo je nekolicina - nadvojvoda Oto od Austrije, poglavar kuće Habzburga i pretendent na sve zemlje austrougarskog carstva; monsinjor Alberto Đovaneti od Vatikana, istaknuti član konzervativne katoličke organizacije Opus Dei; i Žan-Pol Leon Viole, konzervativni francuski intelektualac - bila zaokupljena sovjetskom pretnjom i nezadrživim probijanjem na vlast komunističkih partija Francuske i Italije.

Dejvid Rokfeler i mi Ime porodice Rokfelera popularno je u našoj sredini više od sto godina. Ime Dejvida Rokfelera je sinonim za uspešnog, bogatog i uticajnog čoveka. Nema građanina, pa ni seljaka na pijaci ili selu, koji ne zna ko je Rokfeler. Značajno je što se prevod memoara pojavljuje u vreme previranja i teškoća u Srbiji i Crnoj Gori, kao i potrebe zemlje za sposobnom vlašću koja bi to sprovela uz izbegavanje socijalnih tenzija, odnosno masovnog otpuštanja. A za to je važno razumevanje procesa razvoja i razvojnih projekata o kojima autor “Memoara” veoma iscrpno piše. Inače, čelni ljudi u bankarstvu, domaćem i inostranom, retko pišu memoare i analize. Planovi i projekti njihovih klijenata su poslovna tajna. Ponosna sam što sam u dužem periodu rada u bankarstvu, savremenik skoro celog razdoblja opisanog u “Memoarima”. Imala sam sreću i čast da više puta sretnem ovog velikog i veoma šarmantnog svetskog bankara. Kao predstavnik jedne od najvećih razvojnih banaka u Jugoslaviji, sarađivala sam sa Rokfelerom i njegovim saradnicima. Moja Beogradska banka kao aktivna, prepoznatljiva i priznata na tržištu kapitala, realizovala je više značajnih transakcija sa Čejz bankom, kako u NJujorku, tako i u Londonu i Frankfurtu. Imala sam prilike da više puta budem njegov gost u banci, porodičnoj kući ili na skupovima velike Čejz banke u drugim zemljama kad su se održavale godišnje skupštine MMF-a i Svetske banke. Preko kontakta Čejz banke ostvarili smo mnoge veze sa bankama i raznim finansijskim institucijama na svetskom tržištu kapitala. U svim kontaktima osetila sam brigu dobrog domaćina, a posebno brigu o sprovođenju određenih transakcija čije detalje je poznavao Rokfeler. Izdvojila bih dve značajne aktivnosti: konzorcionalne kredite, gde je uglavnom lider banka bila Čejz i ulogu ove banke u formiranju i realizaciji projekata zajedničkog ulaganja jugoslovenskih i stranih preduzeća. Saradnja sa najvećom američkom bankom na sektoru kreditnih odnosa sa inostranstvom, počela je sredinom sedamdesetih prošlog veka i veoma se brzo razvijala. U tom periodu postigli smo vrhunac saradnje na korišćenju povoljnih i dugoročnih kreditnih aranžmana u industriji, poljoprivredi i turizmu. Ovo je uticalo na otvaranje puta i drugim modelima kreditiranja iz zemalja koje su raspolagale znatnim viškovima deviznih sredstava, zatim ovladavanjem projekata koji su koristili model javnih i privatnih obveznica na inostranom tržištu. Kreditiranje izgradnje i nabavke opreme za Centar “Sava” u Beogradu i hotel “Interkontinental”, mogu se uključiti u ove aktivnosti. Lični doprinos Dejvida Rokfelera je veliki u obezbeđenju nedostajućih sredstava za ova dva značajna projekta u organizovanju konzorcijuma inostranih kreditora i povoljnih uslova. Kada je Jugoslavija 1975. godine dobila kandidaturu za održavanje skupštine MMF-a i Svetske banke, Rokfeler je shvatio značaj dolaska 4500 bankara u Beograd i dao nam savete da pripremimo za ove projekte i samu konferenciju. Godine 1979. zaista je u Beograd stiglo preko 5000 bankara iz celoga sveta i Rokfeler je bio zadovoljan izgradnjom i kvalitetom ova dva objekta, podignutim u veoma kratkom roku. Bio nam je prijatan i skroman gost. Moji saradnici i ja prvi razgovor o mogućnosti obezbeđenja kredita imali smo sa Rokfelerom u Svetskom trgovinskom centru, najvišoj zgradi na svetu, koja, nažalost, od 11. septembra 2001. godine, više ne krasi svetsku metropolu. Oko tog slučaja se danas pletu različite i neverovatne priče. U svakom slučaju, bez blizanačkog obeliska, NJujork nije ono što je bio. Ova korporacija bila je zajednička finansijska asocijacija, osnovana 1969. u Luksemburgu, sa osnovnim ciljem da pomogne razvoj projekata zajedničkih ulaganja jugoslovenskih i stranih partnera. Čejz Menhetn banka je bila jedan od značajnih akcionara, inicijator i aktivan član Upravnog odbora. Filozofija svetskog bankara da se razvija odnos SAD sa zemljama u svetu, kroz razne oblike udruživanja rada i kapitala, došla je do izražaja u ovoj interesantnoj instituciji za našu zemlju. Imala je zajednički Upravni odbor i profesionalan menadžment. Odluke su donošene na sednicama organa upravljanja. Učešće Čejza u akcionarstvu i njena zapažena aktivnost privukle su u ovu korporaciju značajne osnivače. IFC (International Finance Corporation) bio je najveći osnivač sa 12 odsto udela. Četrdeset dve inostrane banke imale su 59,2 odsto udela i 12 jugoslovenskih banka 28,8 odsto udela. Početni kapital iznosio je 60 miliona dolara. Korporacija je realizovala 60 značajnih projekata u oblasti poljoprivrede i prerađivačke industrije. Svih godina je ostvarivala pozitivne rezultate i profit koji je delom izdvajan za rezerve, a delom za dividende. Ipak, ova institucija je, odlukom akcionara, 1988. godine likvidirana iako za to nije bilo poslovnih razloga. BORKA VUČIĆ

Pezenti je određivao dnevni red naših sastanaka tri puta godišnje, a Maitre Viole, koji je imao tesne veze sa Deudžieme Bureau Service des Renseignements (francuska CIA), držao je poduže brifinge. Viole bi pomoću projektora prikazivao foliju za folijom ispunjenu podacima o sovjetskoj infiltraciji u vlade širom sveta, u prilog svom uverenju da je pretnja globalne komunističke pobede sasvim realna. Iako smo svi znali da Sovjeti podržavaju “ratove za nacionalno oslobođenje” u Aziji, Africi i Latinskoj Americi, lično nisam bio ubeđen da je crvena napast ni blizu tako opasna kao što je Maitre Viole to prikazivao, ali moji stavovi su u toj grupi bili manjinski. Mada sam smatrao da su razgovori fascinantni, ultrakonzervativna politika nekih učesnika bila je za nijansu preterana. Moji saradnici iz Čejsa, koji su se pribojavali da bi moje članstvo moglo da se tumači kao “šurovanje sa reakcionarima” konačno su me ubedili da se povučem.

TRILATERALNA KOMISIJA: Nijedna organizacija u čijem sam osnivanju imao ulogu nije privukla toliko javne kritike i pažnje kao Trilateralna komisija. Pat Robertson je tvrdio da Trilaterala nastoji da osnuje jednu svetsku vladu i da potiče “iz dubine nečeg zlog”. Moj sin Ričard, kada je studirao na Harvardu sedamdesetih, rekao mi je da su njegovi prijatelji smatrali da je Trilaterala deo neke “opake zavere”.

Na svetlijoj strani ove medalje Geri Trido, autor popularnog stripa Donezberi, uživao je u pozivanju na Trilateralu. U jednom klasičnom primeru, pomalo trbušasti biznismen objavljuje barmenu da je raspoložen za slavlje jer je upravo primljen za člana Trilateralne komisije. Taj barmen nikada nije čuo za ovu grupu, te biznismen objašnjava “da je to moćna kategorija državnika i međunarodnih finansijera koji se povremeno tajno sastaju da skroje sudbinu zapadnog sveta”. NJegov je posao, saopštava biznismen, da “određuje svetske cene cinka”.

Trilaterala je, kao i Bilderberg, mnogo benignija organizacija nego što su je teoretičari zavere prikazivali. To je jedno široko zasnovano nastojanje da se premoste nacionalne razlike, i u ovom slučaju, pozovu Japanci u međunarodnu zajednicu.

Ideja o organizaciji koja će obuhvatiti predstavnike Severne Amerike, Evrope i Japana, tri centra demokratskog kapitalizma, bila je plod mog shvatanja početkom sedamdesetih da su se odnosi snaga u svetu temeljno promenili. Sjedinjene Države, iako još uvek dominantne, bile su relativno na silaznoj putanji ekonomske moći, pošto su se i Zapadna Evropa i Japan oporavili od razaranja za vreme Drugog svetskog rata i ušli u period naglog ekonomskog rasta i ekspanzije. Zbog toga je učtivost koja je duže od dve decenije karakterisala odnose među tim regionima alarmantno pogoršana, i zato sam verovao da nešto treba učiniti. O tome sam govorio u martu 1972. pred investicionim forumima Čejsa u Montrealu, Londonu, Briselu i Parizu, tražeći “međunarodnu komisiju za mir i prosperitet”, čije bi članstvo poticalo iz redova privatnih građana zemalja NATO-a i Japana, da istraži “vitalne oblasti kao što su međunarodna trgovina i investicije, problemi životne sredine, suzbijanje kriminala i droge, kontrola rađanja i pomoć zemljama u razvoju”.

Zbignjev Bžežinski, koji je u to vreme predavao na Univerzitetu Kolumbija, bio je te godine gost Bilderberga, te smo u avionu kojim smo putovali na sastanak u Belgiji razgovarali o mojoj ideji. Već nekoliko godina insistirao sam u organizacionom komitetu da se pozovu japanski učesnici, i na zasedanju tog aprila ponovo su mi učtivo ali odlučno rekli ne. Zbig je smatrao da je ovo grubo odbijanje dalji dokaz da moja ideja ima dobre osnove i zalagao se da nastavim. Organizovao sam sastanak povodom toga sa Zbigom, Robertom Bouvijem iz Centra za međunarodne studije na Harvardu, Henrijem Ovenom sa Instituta Brukins i Mekdžordžom Bandijem iz Fordove fondacije, koji su svi srdačno pozdravili predlog o formiranju jedne trilateralne organizacije.

Zatim sam sazvao širu grupu, uključujući pet Evropljana i četiri Japanca, na sastanak u mojoj kući na selu, u leto 1972. Među Japancima su bili Saburo Okita, koji je kasnije postao ministar inostranih poslova i Kiči Mijazava, koji će postati ministar inostranih poslova, ministar finansija i predsednik vlade. Posle dugih razgovora odlučili smo da osnujemo novu organizaciju. Zbig se složio da bude direktor, a Bendži Frenklin, moj sobni drug sa koledža i kolega u Savetu za spoljne odnose, prihvatili su da pomognu oko organizacionih pitanja.

Trilaterala je osnovana na probnoj bazi; na kraju treće godine razmotrili bismo aktivnosti i dostignuća i odlučili da li da nastavimo. Svaki region je imao svoj izvršni odbor i sekretarijat. Na prvom sastanku Izvršnog odbora u Tokiju, oktobra 1973, dve radne grupe su izvestile o političkim i monetarnim odnosima između tri regiona, a mi smo objavili njihove nalaze u nastojanju da utičemo na ponašanje naših vlada. Za drugi sastanak Izvršnog odbora, u Briselu u junu 1974 - neposredno posle prvog “naftnog šoka” OPEK-a i zahteva za “novi međunarodni svetski poredak” - koncentrisali smo se na energetsku krizu i odnose sa zemljama u razvoju. Široko smo razapeli mreže i regrutovali u članstvo sindikalne vođe, izvršne direktore korporacija, istaknute demokrate i republikance, kao i ugledne akademike, rektore univerziteta i rukovodioce neprofitnih organizacija koje su radile u inostranstvu. Okupili smo po našem mišljenju najbolje umove Amerike. Evropljani i Japanci su okupili delegacije uporedivog značaja.

Uključivanje jednog nepoznatog demokratskog guvernera DŽordžije, DŽejmsa Erla Kartera, u tu prvu grupu - imalo je neplaniranu posledicu. Nedelju dana posle prvog sastanka izvršnog odbora Trilaterale, u Vašingtonu decembra 1975, guverner Karter najavio je da će tražiti da ga Demokratska stranka kandiduje za predsednika Sjedinjenih Američkih Država. Moram priznati da sam u to vreme mislio da su mu šanse za uspeh male. Međutim, na moje veliko iznenađenje, ne samo što su ga demokrate nominovale, već je porazio predsednika DŽeralda Forda na novembarskim izborima.

Karter je kampanju vodio pomalo antivašingtonski i protiv establišmenta, i obećao je da će u vladu dovesti nova lica i nove ideje. Zato je izazvao veliko iznenađenje kada je u svoj tim izabrao petnaest članova Trilaterale, od kojih su mnogi radili u prethodnim administracijama, uključujući potpredsednika Voltera Mondejla, državnog sekretara Sajrusa Vensa, sekretara za odbranu Harolda Brauna, sekretara za finansije Majkla Blumentala i Zbignjeva Bžežinskog kao sekretara za nacionalnu bezbednost. U svojoj biografiji iz 1975, Zašto ne najbolji?, Karter je pisao: “Članstvo u ovoj komisiji pružilo mi je sjajnu šansu da učim, a mnogi od ostalih članova pomogli su mi u izučavanju spoljnih poslova.” Kao što sam i mogao predvideti, optužen sam da pokušavam da kontrolišem Karterovu spoljnu politiku.

Kako su se ekonomski uslovi krajem sedamdesetih pogoršavali, a Sjedinjene Države pretrpele niz spoljnopolitičkih obrta s vrhuncem u krizi iranskih talaca i sovjetskoj invaziji na Avganistan, Trilaterala je izazvala dosta animoziteta.

“KONSTRUKTIVNI ANGAŽMAN”: Ove organizacije odražavaju moje verovanje u princip “konstruktivnog angažmana”. Kao obaveštajni oficir za vreme Drugog svetskog rata naučio sam da mi efikasnost zavisi od sposobnosti da razvijem mrežu ljudi koji imaju pouzdane informacije i uticaje.

Neki možda misle da je ova tehnika cinična i manipulatorska. Ne slažem se. Takav pristup mi je omogućio da se sretnem s ljudima koji su bili korisni u ostvarivanju ciljeva i pružio mi je šansu da steknem trajna prijateljstva koja su mi umnogome obogatila život.