Pomerili smo kosovsko brdo

Plan Vlade Srbije za Kosovo predviđa takvu promenu teritorijalne organizacije Pokrajine koja omogućava “autonomiju u autonomiji” za srpsku, ali i za druge zajednice koje za to izraze želju (romsku, goransku, bošnjačku). Područja buduće autonomije činile bi opštine, delovi opština i naselja u kojima su Srbi pre izgona 1999. bili većina stanovništva. Te teritorije obuhvatale bi i poljoprivredno zemljište i ostale površine koje su bile u vlasništvu Srba pre rata 1999. godine. S obzirom na to da je većina prognanih Srba živela u gradskim centrima u kojima ih danas nema, Plan polazi od toga da je neophodna pravedna nadoknada. To bi značilo da bi Srbi imali pravo na delove teritorija koja prirodno povezuje srpska većinska naselja, u kojima oni nisu prethodno bili u većini, ali na koja se vraća stanovništvo prognano prilikom etničkog čišćenja. Teritorijalna povezanost autonomnih područja nije nužan uslov njihovog postojanja, ali bi se sloboda kretanja u tako povezanim područjima lakše ostvarivala. Teritorijalnu autonomiju Srba na Kosovu i Metohiji činilo bi pet teritorijalnih celina. To su centralnokosovska, severnokosovska, kosovsko-pomoravska, šarplaninska i metohijska oblast.

Plan je, uz druge eksperte, pisao i pred međunarodnom zajednicom branio Slobodan Samardžić, politički savetnik Vojislava Koštunice, koji se verovatno neprijatno iznenadio kada je predsednik Srbije Boris Tadić nedavno izjavio da je Plan, u stvari, još 1998. sastavio Dušan Bataković, ambasador SCG u Atini. (Samardžić za NIN nije hteo da komentariše ovu Tadićevu tvrdnju, već nas je uputio na Batakovića: “Neka vam on sam kaže”.)

U Planu vlade piše da bi tek izbori za nove organe zasad još nepostojećeg “srpskog regiona” na Kosovu i Metohiji ohrabrilo Srbe za učešće na oktobarskim izborima za organe Kosova. Jedna od kritika na račun Plana je i to da ste vi još u aprilu mogli osnovano da pretpostavite da do 23. oktobra neće biti uspostavljen srpski region, te da ste prema tome još u aprilu zakovali celu stvar i ocenili da Srbi ne treba da izlaze na oktobarske izbore u Pokrajini. Kako na to odgovarate?

- Nismo očekivali da će naš plan biti ostvaren u tako kratkom roku, ali jesmo očekivali da će njegova suština biti prihvaćena. Nama bi bilo sasvim dovoljno da su počeli ozbiljni politički i ekspertski razgovori o primeni tog plana. To bi nam bilo dovoljno da pozovemo Srbe na izbore. Ali smo namerno stavili tu rečenicu pri kraju Plana koji je usvojila Skupština Srbije. Hteli smo da kažemo da, za Srbe, Skupština i Vlada Pokrajine Kosovo nisu oblici u koje oni mogu imati poverenje, i da niko ne treba da ima iluzija da će Srbi učestvovati u postojećoj institucionalnoj strukturi. To je već testirano tokom dve i po godine. Srbi su pozvani na glasanje 2001. kako bi se dala šansa demokratiji, kako bi se dala šansa Albancima, i kako bi se, na kraju, dala šansa Srbima. Oni su se povukli iz tih institucija nekoliko meseci pre 17. marta ove godine jer nijedan njihov predlog nije prihvaćen. Ta skupština nije pogodan okvir za ostvarivanje specifičnih srpskih interesa.

Pitaju li vas na Zapadu ne tražite li vi za Srbe na Kosovu nešto što niste spremni da pružite manjinama unutar Srbije? Drugim rečima, da li biste za Sandžak prihvatili slično rešenje?

- Ovde se traži specifično rešenje za Srbe jer su Srbi na Kosovu i Metohiji izloženi teroru kao zajednica. Ako me pitate za manjine u Srbiji, onda bih vam rekao da slično rešenje ne bi bilo prihvatljivo jer nema potrebe da se određene manjine u Srbiji, recimo bošnjačka ili mađarska zajednica, štite tako velikim stepenom autonomije. Odnosi između manjine i većine su takvi da su postojeći mehanizmi zaštite interesa manjine dovoljni. Sa Srbima na Kosovu to nije slučaj. Uostalom, naši sagovornici iz međunarodne zajednice to ne osporavaju. Oni znaju da su Srbi kao zajednica ugroženi. U ovih šest meseci, koliko sa njima na nebrojeno mnogo sastanaka raspravljamo o Planu, nijednom nisam čuo nijednu primedbu na Plan. NJihova jedina primedba je da Albanci to neće da prihvate. Ja sam im uvek govorio: Albanci to neće da prihvate jer je to plan koji garantuje opstanak, ali i povratak Srba.

Kako odgovarate na kritike izvesne Evropske inicijative za stabilnost, čiji ekspert tvrdi da je vaš plan zapravo paravan za podelu Kosova, da vi crtate granice regiona koji nameravate da otcepite od Kosova?

- To nije dobro čitanje Plana. Rekao bih čak da je to zlonamerno čitanje. U Planu nema nagoveštaja za tako nešto. On predstavlja rešenje za problem koji se mora rešiti pre razgovora o statusu, rešenje koje će omogućiti da se zaista ostvari Rezolucija 1244, koju mi ni na koji način ne dovodimo u pitanje. Nismo ludi da to činimo. Uostalom, te srpske oblasti nisu u teritorijalnom kontinuitetu. U našem ih je planu pet, i one su međusobno razdvojene. Da li možete da zamislite podelu Kosova u kojoj bi pet međusobno nepovezanih oblasti moglo zajedno da egzistira?

Ne mogu da zamislim ni da međunarodna zajednica pristane na podelu Bosne i Hercegovine, u kojoj već postoji jedna sasvim kompaktna, omeđena srpska teritorija, Republika Srpska. Ali to me podseća na nešto što se više uopšte ne spominje kod nas. Pokojni premijer Đinđić je svojevremeno nagoveštavao da bi status Kosova otvorio i pitanje statusa Republike Srpske. Niko iz vaše ekipe zasad ne pominje Republiku Srpsku?

- To je zato što mi gledamo da pitanje Kosova rešimo na korektan i principijelan način, da položaj Srba na Kosovu regulišemo pomoću boljih institucija. Mi hoćemo da se srpska zajednica ipak integriše u kosovsko društvo i kosovske institucije. Da bi se to uradilo, Srbi moraju imati svoju samoupravu. To je stvarnost Kosova i Metohije. To je ujedno rešenje koje daje perspektivu mira unutar KiM. To rešenje nema nikakve veze sa statusom, ne zadire u status. Mi nismo ni došli do statusa. U ovom času samo dajemo odgovor na pitanje kakve su institucije potrebne kako bi srpska zajednica mogla da opstane na Kosovu.

Lokalna vs. regionalna samouprava Kakve garancije za Srbe traži Tadić, a kakve vlada? - To su dve različite stvari. Naš predlog je da Srbi dobiju pravo da u svojim oblastima, u kojima imaju većinu, donose svoje zakone koje bi onda sami sprovodili. Predsednik Tadić traži da policija, zdravstvo, prosveta u srpskim opštinama budu “u srpskim rukama”, ali lokalni nivo vlasti je samo nivo administriranja, na kom se sprovode odluke i zakoni doneti u parlamentu. U ovom slučaju, prema Unmikovom planu koji sledi predsednik Tadić, u opštinama se sprovode odluke kosovske skupštine. Mi polazimo od toga da je, da bi nešto zaista bilo “u srpskim rukama”, neophodno da Srbi o tome donose zakone. To je taj viši nivo institucionalnih garancija njihovih prava. Ono što se zahteva u Planu Vlade Srbije jeste zapravo autonomija unutar autonomije. Ako je Rezolucija 1244 ustanovila tzv. suštinsku autonomiju za Kosovo i Metohiju, i ako taj model nije dao rezultate za opstanak i povratak Srba, onda je potrebno istovetnim načelom autonomije odbraniti osnovna prava i slobode Srba. Ovakva praksa nije nepoznata u evropskim okvirima. Neke države upravo su na ovaj način štitile prava posebnih nacionalnih zajednica (Finska, Španija, Italija). Kako bi se ta razlika ispoljila na terenu kad su policija i školstvo posredi? - Ako bismo se zadovoljili lokalnom samoupravom, koju predviđa okvirni plan Unmika i privremenih organa vlasti na Kosovu, onda bi skupštine opština mogle donositi svoje odluke o sprovođenju sistema obrazovanja utvrđenog u Skupštini Kosova. Te opštine bi, na primer, mogle da podignu neku školsku zgradu, ali ne bi mogle da imenuju direktora, da prave svoje programe, da vode prosvetnu politiku zarad očuvanja identiteta, itd. Mi smo ubeđeni da Srbi kao zajednica, a ne podeljeni u opštine, moraju da imaju zakonodavnu delatnost u ovoj oblast. U tom bi slučaju imali finansijsku autonomiju: oni bi skupljali pare na osnovu kojih bi finansirali taj svoj obrazovni proces. To bi im omogućilo ne samo da prave zgrade već i da prave programe identične onima u Beogradu, da imenuju učitelje i direktore. Slično je i sa policijom. Policija na lokalnom nivou nema svoju policijsku komandu, ta komanda je u rukama ministra unutrašnjih poslova (i njemu direktno podređenih) koji je čovek izabran u Skupštini Kosova, a ministar unutrašnjih poslova nikada neće biti Srbin. I kad bi nekim čudom bio Srbin, ne bi mogao da vodi neku posebnu politiku zaštite srpske manjine. Ali ako bismo imali regionalnu autonomiju, onda bi se o komandnoj strukturi, simbolici (oznake), sastavu policijskih stanica i sl. odlučivalo u srpskim oblastima. Lokalna policija je raspršena po opštinama, pa bi u sistemu lokalne samouprave Srbi bili policajci, ali bi komandna struktura bila većinska, dakle albanska. To ne bi funkcionisalo.

Međunarodna zajednica vam to ne veruje, bar ako se sudi po ovim ljutitim reagovanjima na neuspeh izbora. Soren Jesen-Petersen nije birao reči za Vladu Srbije. Citiraću po Rojtersu: podriva napore da se uspostavi multietničko Kosovo, hoće da dokaže da multietničko Kosovo nije moguće, zaglavljeni su u prošlosti, čak je rekao da ga više od albanskog nasilja brine srpska opstrukcija. Kako na to reagujete? Jesen-Petersen je trebalo da dođe ove nedelje u Beograd, ali ga nema.

- To je neprimereno nervozno reagovanje, ljutnja zbog toga što se nije ostvario jedan mnogo ranije zacrtan plan. Kako može Vlada Srbije, koja nema nikakvu nadležnost u okviru KiM, da odlučujuće utiče da na izbore izađe manje od jednog procenta srpskih birača? I to za sedam dana nakon što je predsednik Tadić pozvao Srbe na izbore. O tome nema ni govora, i gospodin Jesen-Petersen to zna. On je dobio odgovor srpske zajednice na Kosovu, odnosno biračkog tela od kog su dve trećine u Srbiji. Ali moramo se upitati i zašto su dve trećine u Srbiji, i zašto specijalni predstavnik nema uticaja na Srbe i ne može da ih nagovori da glasaju? Srbi ne žele da ulaze u institucije koje im ne garantuju ništa, i ne žele da legitimišu odluke tih institucija, koje su sve usmerene na nezavisnost Kosova. Dva puta je specijalni predstavnik morao da poništava skupštinske rezolucije o nezavisnosti Kosova. Odgovor srpske zajednice na izbore je bio apsolutno spontan jer proizlazi iz najdubljeg ličnog iskustva Srba na Kosovu, a ne zato što je neko uspeo da manipuliše njima. Da budem otvoren, pokušaj navlačenja Srba na izbore je neuspeo pokušaj manipulacije. LJudi koji ne mogu decu da pošalju u školu a da budu sigurni da će se ta deca vratiti, ljudi koji u getoima žive kao ljudi pete kategorije, te ljude zvati na izbore je unapred osuđeno na neuspeh. Oni su prosto hteli da odigraju neverovatnu stvar, i sad kad im to nije uspelo, hteli bi da krivicu prebace na vladu koja se samo izjasnila da ne postoje uslovi za fer i demokratske izbore. Ništa više vlada nije ni rekla ni uradila.

Na CNN-u pre nekoliko dana rekoše da ste vi bojkotom pokušali da iznudite da međunarodna zajednica prihvati vaš plan?

- To je bespredmetno komentarisati. Rezultati izbora sve govore. Vlada Srbije ima Plan, i tu stvari uopšte ne stoje tako loše kako je to predsednik Tadić tvrdio poslednjih sedam dana uoči izbora, kako tu ništa nije postignuto, da je Plan odbačen kao nerealan. Taj plan se u dubokim diplomatskim tokovima ozbiljno uzima u obzir. Razgovori u okviru radne grupe za decentralizaciju će se nastaviti, u saopštenju predsednika Kontakt grupe se jasno kaže da naš plan mora da se uzme u obzir. Ne znam u čemu je bila tolika žurba da se dobije lokalna samouprava koja se ionako dobija već po okviru za lokalnu samoupravu koji su u julu izradili Unmik i privremene institucije Kosova, kad već možemo da dobijemo više. Naravno, ukoliko nastavimo uporno da radimo na tome.

Vi dakle tvrdite da je ono što Boris Tadić traži već sadržano u planu Unmika. To znači da će tražene garancije sasvim izvesno biti pružene?

- Naravno. Ceo problem i jeste u tome što predsednik Tadić kuca na otvorena vrata. Jedina stvar koju on traži, a koja nije saglasna sa postojećim okvirom Unmika, jeste lokalna policija, ali oni su u nekim pregovorima već bili spremni da tome izađu u susret. Prema tome, velika se kampanja digla zbog toga, a trebalo je samo čitati Unmikov plan. On je, doduše, dug, oko 30 strana, i plašim se da je Tadićeve savetnike i Tadića mrzelo da to čitaju.

Kritikuju vas da je Plan preambiciozan, a istovremeno (Boris Tadić) i da niste postavljali dovoljno čvrste zahteve?

- Šest meseci vodimo neprekidne razgovore o Planu, i mogu vam reći, kao čovek koji je bio na tim sastancima, da se to brdo pomerilo, da je Plan Vlade Srbije dobio diplomatsko pravo građanstva.

Po čemu ste primetili da se brdo pomerilo?

- Nastavljaju se razgovori o decentralizaciji Kosova. To je čvrst dogovor iz Beča, imamo garancije. Da Plan Vlade Srbije nije u igri, ne bi bilo potrebe da razgovaramo o decentralizaciji, jer bi oni rekli: Imamo Unmikov plan o lokalnoj samoupravi, treba ga samo primeniti. Proces se nastavlja, on jeste tek na početku, ali verujte, teško je dobiti posebne garancije za Srbe na KiM. To zavisi i od srpske politike. Da bude uporna, a ne samo prividno aktivna, i da ne izlazi u susret lakšim zahtevima međunarodne zajednice, da se ne ide na niži nivo zahteva, gde imamo albanski pristanak i gde bi se sve vratilo na staro.

Vi ste ekspert za politički sistem. Rekli ste da je predsednik Tadić pokušao da uspostavi “novu državnu politiku” na Kosovu. On kaže da on nije odgovoran Skupštini, i da ljudi kod nas ne razumeju ustrojstvo države. U kakvom mi sistemu živimo?

- Ustavno, to je parlamentarno-predsednički sistem, koji ima dve osnove legitimnosti budući da se direktno biraju i parlament i predsednik. On ima pravo da se obrati javnosti, ima suspenzivno pravo, ali predsednik je u sistemu. Ako Skupština donese jedan plan u kom piše da svi organi u međunarodnim kontaktima i pregovorima moraju da polaze od tog plana, onda se ta odluka tiče i predsednika Republike. Ako on hoće da povede neku drugu politiku, on bi morao ipak da ide preko legitimnih organa, da sarađuje sa njima, da napravi plan, da postigne konsenzus. Niko nema ništa protiv toga. Ali da se suprotstavite jednoj politici koja je tako delikatno vođena, planu koji je usvojen na besprekoran način, da im se suprotstavite jednom polurečenicom i da iza toga nemate nikakvu strategiju ni koncept koji je neko video. Ne znam na osnovu čega je Tadić rekao to što je rekao, osim ako nije imao u vidu Unmikov plan o lokalnoj samoupravi. Bojim se da je on imao taj Unmikov plan u vidu, i da je bio obavezniji prema njemu nego prema Planu Vlade Srbije.

Šta je, posle svega što se dogodilo, moguće učiniti?

- Najpre, potrebno je da svi koji tvrdoglavo guraju po starom shvate realnost na Kosovu i Metohiji. Niti je ono multietničko bez Srba, niti to mogu biti kosmetske institucije. Izlaz vidim u zamrzavanju garantovanih srpskih mesta u Skupštini KiM. To je lako učiniti neprihvatanjem verifikacije srpskih mandata. Razgovore o decentralizaciji treba što pre nastaviti. Posle postizanja zaista kompromisnog modela decentralizacije, u kom bi se kombinovali elementi iz Plana Vlade Srbije i Unmikovog plana. Moguće je sprovesti naknadne izbore za popunjavanje deset srpskih mesta u Skupštini Kosova i Metohije. U tom slučaju, Srbi bi imali svoje legitimne predstavnike u Skupštini, ali, što je još važnije, mogli bi uživati svoju samoupravu unutar Pokrajine. To bi odlučujuće doprinelo i njihovom opstanku i njihovom povratku.