Kad podzemlje poplavi

Kad Andrija Drašković kaže da ne zna ko to opet hoće da ga ubije, to zvuči toliko neverovatno koliko i tvrdnje da kod nas nema organizovanog kriminala i takvih kriminalaca. Samo ove godine bilo je oko 15 ubistava koja nisu rešena, a vezuju se za mafijaške obračune. Nije ni čudno, kad su kriminalci okruženi policajcima koji ih čuvaju ne samo od dripaca iste fele već i od iole ozbiljnijeg policijskog progona.

Ovog puta napadači su isplanirali da ubiju Draškovića po oprobanom receptu - na autoputu kod Kvantaške pijace. Nepoznati napadači, koji su se nalazili u automobilu mercedes, pucali su na kolonu od tri vozila iz Draškovićeve pratnje, marke BMNJ. Tom prilikom ubijen je Draškovićev telohranitelj Dejan Živančević iz Brusa, dok su trojica članova njegovog ličnog obezbeđenja ranjeni - Nebojša Đorđević, aktivni policajac OUP Stari grad, Vladimir Kmezić, telohranitelj bivšeg predsednika SRJ Slobodana Miloševića, i Dejan Tukić, takođe bivši policajac gradskog SUP-a.

Poslednji napad na Andriju Draškovića liči na akcije u kojima su ubijeni braća Sredoje i Zoran Šljukić, a nedavno ranjen Zoran Nedović Šok - pucalo se na autoputu iz automobila u pokretu. U vezi s ubistvom braće Šljukić, pominjalo se da su napadači imali policijske tablice i tako se nesmetano približili vozilu u kojem su bile žrtve. Ovog puta napad je izvršen iz vozila s vojnim tablicama, koji je pronađen zapaljen na Izletničkom putu 24, u kojem su bile dve automatske puške iz kojih je verovatno i pucano. Tablice na ovom vozilu ukradene su s vojnog golfa, parkiranog ispred objekta u Katanićevoj ulici.

Ni policija još ne zna ko je naručio atentat na Draškovića. Po običaju traga se najpre za motivom pokušaja ovog ubistva, što, u osnovi, i jeste glavni problem, jer ih, izgleda, ima podosta.

Andrija Drašković potiče iz imućne beogradske porodice koja je dugo živela u Italiji. Danas je on vlasnik lanca lokala za zabavu “Fan”, kafe kluba “Havana” i firme za spoljnu trgovinu sa sedištem u Beogradu. Našoj široj javnosti postao je poznat kad je preoteo suprugu proslavljenog fudbalera Peđe Mijatovića. Do tada, o njemu se samo znalo u sivim zonama sumnjivog biznisa i srpsko-crnogorskog podzemlja. Našao je svoje mesto i u policijskoj “beloj knjizi” o organizovanom kriminalu u Srbiji.

Pre nekoliko godina Drašković je za dlaku izbegao smrt u jednom beogradskom noćnom klubu i to, kako se godinama kasnije prepričavalo, samo zbog toga što je u trenutku ulaska ubice bio u toaletu, pa je umesto njega nastradao momak koji je sedeo na mestu do njega. Posle toga, dok su napadači jurili njega, u dva odvojena napada ubijena su još dvojica Draškovićevih prijatelja. Jedan u automobilu BMNJ, a Todor Gardašević iz Budve - na ulici, u Beogradu.

Potom ga je baš poterao maler. Posle trostrukog ubistva u beogradskom hotelu “Interkontinental” (15. januara 2000. godine), kad su likvidirani Željko Ražnatović Arkan, Milenko Mandić Manda i Dragan Garić, on počinje da se pominje kao jedan od organizatora smaknuća komandanta Srpske dobrovoljačke garde. Najviše optužbi na njegov račun izgovorio je načelnik lozničke policije Vojislav Jekić. On ga je direktno povezao sa zločinom uz konstataciju da ga je te večeri video u Loznici sa Milanom Đuričićem Mikijem i Draganom Nikolićem Gagijem, koji su došli u pratnji teško ranjenog Dobrosava Gavrića. Nije tajna da je u “Interkontinentalu” bilo policajaca i uz Arkana i među optuženima za ovaj zločin (Dobrosav Gavrić).

Posle ovog zločina usledilo je prestrojavanje u beogradskom podzemlju. Počeo je niz likvidacija, verovatno kao osveta za Arkana. Drašković je bio u Italiji, daleko od svih dešavanja, pa i mogućih osvetnika.

Nekoliko meseci kasnije on se vraća i 11. septembra biva učesnik obračuna u beogradskom restoranu “Rojal knez”, kada je život izgubio Surčinac Zvonko Plećić Pleća. Navodno, Plećić je pijan upao u restoran i počeo da optužuje Draškovića da je ubio njegovog prijatelja Zorana Šijana, vođu “surčinskog klana”. Šta se tačno desilo tog popodneva u “Rojal knezu” ni danas nije jasno, i posle nekoliko ponovljenih suđenja. To je verzija koju su ispričali Drašković, njegov kum Aleksandar Golubović i tadašnja nevenčana supruga Elena Mijatović. Posle zločina su pobegli, ali ih je policija ubrzo uhapsila.

Drašković je zbog ubistva Plećića osuđivan prvo na 11, a zatim na pet godina zatvora. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici, odakle je izašao posle tri i po godine pošto je presuđeno da je ubistvo počinio u samoodbrani. To je usledilo posle žalbi odbrane, kad je Vrhovni sud Srbije tražio da se kao svedoci saslušaju Miladin Suvajdžić, zvani Đura Mutavi, i Zoran Vukojević Vuk (još jedan policajac u sprezi sa podzemljem), koji su, prema tvrdnjama optuženih, mogli da potvrde da su članovi “zemunskog klana” planirali da ubiju Draškovića. Drašković je tvrdio da je LJubiša Buha Čume sa Miloradom Ulemekom Legijom i pokojnim Dušanom Spasojevićem Šiptarom tri dana pokušavao da ga ubije, da bi na kraju za likvidaciju angažovao pijanog Plećića. Ovakva odluka sudskog veća naišla je na zgražavanje javnosti, jer je Plećić ubijen s leđa, a pominjana je i neka štikla u oku ubijenog.

Tokom boravka u zatvoru Drašković je, izgleda, uživao posebne pogodnosti - mali apartman i vikende koje je često provodio slobodno u Beogradu. Zbog toga su ga mnogi povezivali sa tajnom policijom Srbije. Hvalio se, kako se čulo tokom suđenja za Arkanovo ubistvo, da je “dobar sa Radetom Markovićem”, tadašnjim šefom DB Srbije. Navodno je pokazivao i neku značku za koju je tvrdio da je “debeovska”, a dobio ju je tokom bombardovanja 1999. godine. Iz tog perioda je i priča da se Rade Marković, tokom trojne petooktobarske vlasti svim silama upinjao da ga izvuče iz zatvora, ali nije uspeo.

Italijanski mediji dovodili su ga u vezu sa švercom narkotika i cigareta. Tokom boravka u našem zatvoru, Draškovića je ispitivao i tužilac iz Barija Đuzepe Šelzi o švercu cigareta tokom devedesetih godina. Tužilac se dotakao i sumnji za povezanost sa crnogorskim predsednikom Milom Đukanovićem zbog organizovanog krijumčarenja cigareta. Ove informacije o Draškoviću italijansko tužilaštvo je dobilo od mafijaša pokajnika. Čak se u toj istrazi ime Andrije Draškovića pominjalo kao naručioca Arkanovog ubistva. Mafijaš pokajnik Đuzepe Leo tvrdio je da je od samog Draškovića čuo da su posle likvidacije Arkana ubijani i neki njegovi prijatelji.

Odmah posle puštanja iz zatvora otputovao je u Ameriku da bi, kako je izjavio, obnovio poslovne veze. Iz SAD se vratio nedelju dana pre pokušaja ovog poslednjeg atentata. U upućenim krugovima se šuška da bi motiv najnovijeg atentata na Draškovića mogao biti u njegovim poslovima i nastojanje da se on ukloni sa “tržišta” u Srbiji, jer se, navodno, veoma uspešno bavi trgovinom metalima, naftom, cigaretama i, kako sam voli da kaže, “svakom robom koja pravi novac”.

Posle Arkanovog ubistva počeo je da se kreće s brojnim naoružanim obezbeđenjem, zbog čega je često imao problema sa policijom. Povodom ovog atentata, kad su ranjeni jedan aktivni i dvojica bivših policajaca, koji su radili u njegovom obezbeđenju, aktuelizovano je i angažovanje policajaca tamo gde oni po zakonu nikako ne bi smeli da budu. Ta “navika” datira još iz devedesetih godina u vidu honorarnog rada po splavovima i diskotekama, a sve češće i u obezbeđenju novopečenih biznismena, kada je došlo i do svojevrsne zamene uloga. Umesto da MUP ima svoje ljude infiltrirane u kriminalnim sredinama, kriminalci imaju svoje ljude u policiji, od kojih dobijaju po njih veoma važne informacije.

Poslednja kontrola takvih angažmana je bila pre dve godine, a Vladimir Božović, generalni inspektor MUP-a, tek sada najavljuje oštre mere, ne samo za policajce već i za njihove starešine. Pokrenuti su disciplinski postupci protiv trojice policajaca koji su radili u obezbeđenju Surčinca Predraga Rankovića Peconija, proizvođača cigareta, privođenog u vreme akcije “Sablja”, a odgovaraće i policajac koji je obezbeđivao Andriju Draškovića. Malo je reći da se radi samo o telohraniteljima kad se zna da je zemunski klan na raspolaganju imao celu privatnu vojsku, plus “asistenciju vukova iz Kule”. Priča se da slične vojske još ima s one strane Save i Dunava.

Ipak, nije to srpski patent. Ruski istoričar Roj Medvedev, prilikom gostovanja u NIN-u, kao anegdotu je ispričao šta se desilo u vreme vladavine Borisa Jeljcina. U to vreme divlje privatizacije već je bilo normalno da novopečeni ruski milijarderi, radi lične bezbednosti, ne štede dolare za lično obezbeđenje koje je po obimu predstavljalo poveću vojnu formaciju. Jednom prilikom, hitajući iz Podmoskovlja prema Kremlju, kolona vozila koja je pratila ruskog predsednika ukrstila se sa kolonom novopečenog TV magnata Jurija Gusinskog. Ponižen je bio ruski predsednik jer je Gusinski samo protutnjao, dok je Jeljcin morao da čeka. Besan zbog toga, Jeljcin je naredio delu svog obezbeđenja da ga stigne i kazni, ali su i oni brzo bili razoružani. Tek po dolasku ruskih specijalnih snaga, “medved sa Urala”, kako su zvali Jeljcina, dobio je satisfakciju. Nije to nikada zaboravio, pa je prilikom primopredaje vlasti svom nasledniku Vladimiru Putinu odrešito preporučio da sa Gusinskim i milijarderom Borisom Berezovskim može da radi šta god hoće. Ne zna se da li ga je poslušao, ali je očigledno da danas ruski tajkuni muku muče sa Velikim Vladimirom.

I kod nas se još pamte kolone crnih džipova sa zatamnjenim staklima koje niko nije smeo da zaustavi. NJihovo vreme još nije prošlo, jer ni mi, izgleda, još nismo dobili svog Putina.