Arhiva

U ekonomiji se čuda retko dešavaju

Saša Ranđelović | 20. septembar 2023 | 01:00
Srbija je u prethodnim godinama ostvarila makroekonomsku stabilizaciju, pre svega usled relativno uspešno sprovedene fiskalne konsolidacije, koja je dovela do eliminacije fiskalnog deficita. To je direktno uticalo na umereno smanjenje nivoa javnog duga, sa 70 odsto BDP-a 2015. godine, na oko 53 odsto BDP-a krajem 2019. Indirektno, fiskalna konsolidacija je uticala i na smanjenje inflacije, unapređenje spoljnotrgovinskog bilansa, te na smanjenje rizika zemlje, pad kamatnih stopa i priliv investicija iz inostranstva. Ipak, i pored ostvarene makroekonomske stabilnosti, domaće investicije su ostale niske, a privredni rast u tom periodu u Srbiji je bio relativno spor. Tako je u periodu od 2013. do 2019. prosečna godišnja stopa rasta bruto domaćeg proizvoda (BDP) u Srbiji iznosila 2,3 odsto, što je za više od pola procentnog poena sporije od prosečne stope privrednog rasta u ostalim zemljama Zapadnog Balkana, a za gotovo ceo procentni poen niže od prosečne stope rasta u zemljama centralne i istočne Evrope. Među 15 zemalja centralne i istočne Evrope i Zapadnog Balkana, sporiji privredni rast od Srbije u tom periodu ostvarila je jedino Hrvatska. Procenjuje se da je u 2019. privredni rast u Srbiji iznosio oko 3,5-4 odsto, što predstavlja nešto brži rast u odnosu na prosek zemalja centralne i istočne Evrope i Zapadnog Balkana. Ipak, rast u 2019. je ostvaren pre svega u sektorima koja proizvode dobra i usluge za domaće tržište (građevinarstvo, sektor usluga i sl.), dok je industrijska proizvodnja gotovo stagnirala. S obzirom na ostvarene rezultate u prethodnom periodu i međunarodne okolnosti i najavljene politike, u 2020. je realno očekivati rast privrede po stopi do četiri odsto, što predstavlja umeren rast, imajući u vidu zaostajanje Srbije za drugim evropskim zemljama. S tim u vezi postavlja se pitanje zbog čega je privredni rast u Srbiji relativno trom i nedovoljan za osetnije i brže približavanje evropskom proseku u pogledu ekonomskog razvoja? Privredni rast zavisi od raspoloživosti fizičkog kapitala, radne snage i njene obučenosti, kao i tehnologije. Makroekonomska stabilnost smanjuje rizike ulaganja u fizički kapital, što pozitivno utiče na njegov rast. Međutim, pored toga, efikasna država može i direktno da utiče na dinamiku rasta - javnim investicijama i reformom javnih preduzeća da doprinese rastu fizičkog kapitala, poreskom politikom da podstakne zapošljavanje, politikom obrazovanja da utiče na ljudski kapital, a istraživačko-razvojnom politikom na razvoj tehnologije. Osim toga, politikom blage realne deprecijacije kursa, država bi mogla da podstakne i rast neto izvoza. U svim pomenutim segmentima postoji prostor za značajno unapređenje javnih politika, tj. efikasnosti javnog sektora u Srbiji, koje bi rezultiralo bržim rastom privrede. Javne investicije u Srbiji su decenijama niske, iako je ukupna javna potrošnja visoka. Posledično, količina javnog kapitala (vrednost javne infrastrukture) po glavi stanovnika u Srbiji je tri puta manja od proseka zemalja centralne i istočne Evrope. To je posledica ne samo niskih izdvajanja za javne investicije, već i niske efikasnosti u njihovoj realizaciji. Tako su u prethodnih sedam godina javne investicije u proseku realizovane u iznosu manjem za preko 10 odsto u odnosu na plan, što ukazuje na nizak nivo efikasnosti u njihovoj selekciji, planiranju i realizaciji. Ovih dana je najavljen petogodišnji nacionalni investicioni plan, čija realizacija bi de facto implicirala da narednih godina javne investicije budu na nivou većem od pet odsto BDP-a, što je iznad uobičajene stope javnih investicija u uporedivim evropskim državama. Da bi to imalo pozitivan uticaj na privredni rast i uslove života, potrebno je da se iznos kapitalnih izdataka uklopi u održiv nivo fiskalnog deficita (do jedan odsto BDP-a), što bi podrazumevalo sporiji rast tekućih izdataka (plata i penzija) u odnosu na rast privrede. Takva promena strukture javne potrošnje, iako ekonomski opravdana, malo je verovatna, pre svega zbog političkih faktora. Osim povećanja javnih investicija, potrebno je da se značajno unaprede procedure selekcije projekata, tako da se svi projekti veće vrednosti biraju isključivo na osnovu rezultata studije opravdanosti, a ne na osnovu subjektivne procene ili pojedinačnih interesa. Time bi se smanjio rizik da iz budžeta bude izdvojeno četvrt milijarde evra za izgradnju sportskog objekta na kojem će nekoliko puta godišnje igrati tim koji je poslednji put na evropskom prvenstvu učestvovao pre gotovo 20 godina. Osim toga, potrebno je znatno unaprediti sistem planiranja i realizacije tih projekata, od projektovanja, preko ugovaranja, do nadzora nad realizacijom. Za to je neophodno izgraditi kompetentnu i nekorumpiranu javnu upravu, u kojoj će centralna mesta zauzimati stručnjaci sa kredibilnim diplomama i koji će biti nagrađivani prema svojim rezultatima. Javni rashodi na obrazovanje kojima se doprinosi razvoju ljudskog kapitala u Srbiji su u relativnom iznosu za oko 10 procenata manji u odnosu na prosek zemalja centralne i istočne Evrope, a za gotovo petinu manji od evropskog proseka, pre svega usled niskih ulaganja u srednje i visoko obrazovanje. Tako su ulaganja po učeniku srednje škole (iskazano u dolarima iste kupovne snage) u Srbiji čak tri puta manja u odnosu na prosek centralne i istočne Evrope, dok su ulaganja po studentu niža za oko petinu, usled čega je obuhvat i srednjim i visokim obrazovanjem u Srbiji niži nego u većini drugih zemalja. Povećanje izdataka na obrazovanje bi omogućilo da se uvede obaveza pohađanja srednje škole i da se poveća broj studenata čije školovanje se finansira iz budžeta. Potencijal za unapređenje postoji i u pogledu povećanja efikasnosti. Tako su ulaganja po učeniku osnovne škole u Srbiji za petinu veća od proseka zemalja centralne i istočne Evrope, dok je rezultat naših đaka na međunarodnim PISA testovima slabiji nego u tim državama, što ukazuje na neefikasnost trošenja novca na osnovno obrazovanje. Jedan od načina da se efikasnost u osnovnim školama unapredi bi mogao biti i prelazak na sistem finansiranja koji bi dodatno nagrađivao nastavnike u školama čiji đaci ostvaruju dobre rezultate na nacionalnom (npr. prijemnom ili maturskom ili sličnom) ispitu. Niska efikasnost je prisutna i na nivou visokog obrazovanja. Tako je na Šangajskoj listi u prvih 500 plasiran samo jedan od 17 javnih i privatnih univerziteta u Srbiji, dok zemlje slične veličine, kao što su Mađarska i Češka, imaju po nekoliko univerziteta na ovoj listi. U tom segmentu je pored povećanja ulaganja potrebno i uvođenje međunarodno uporedivih kriterijuma i standarda funkcionisanja fakulteta. Osim toga, napuštanje prakse negativne selekcije pri zapošljavanju u javnom sektoru i uvođenje sistema zapošljavanja i napredovanja na osnovu pravih diploma i pokazanih znanja i veština bi takođe znatno doprinelo unapređenju opšteg kvaliteta visokog obrazovanja, jer bi time bile ukinute tržišne niše najlošijih fakulteta. Određeni prostor za delovanje postoji i u pogledu poreske politike, što bi podrazumevalo da se deo fiskalnog prostora, u okviru održivog nivoa deficita, iskoristi za osetnije smanjenje fiskalnog opterećenja rada, čime bi se (legalno) zapošljavanje učinilo isplativijim. S obzirom na politiku velikog rasta zarada u javnom sektoru, te imajući u vidu ambiciozan plan javnih investicija, procenjuje se da je fiskalni prostor za dalje smanjenje fiskalnog opterećenja trenutno relativno mali. To znači da bi u datim okolnostima znatnije smanjenje fiskalnog opterećenja rada bilo moguće ostvariti na održiv način tek ako bi se uporedo povećali i neki porezi (npr. na potrošnju), čime bi se faktički podstaklo zapošljavanje (u legalnim tokovima) i izvoz, a destimulisali potrošnja i uvoz. Ipak, takva reforma, iako najavljivana i razmatrana od 2010, do sada se nije dogodila, iako su ekonomski argumenti u njen prilog relativno jaki. Pored održanja makroekonomske stabilnosti i unapređenja strukturnih karakteristika ekonomske politike (povećanje produktivnih rashoda, smanjenje fiskalnog opterećenja rada, blaga deprecijacija kursa), ključni preduslov za brži rast je izgradnja institucija, tj. sistema koji će generisati dobra pravila koja podstiču na rad, preduzetništvo, obrazovanje, štednju, investiranje i inovativnost, te upućivati na njihovu neselektivnu i doslednu primenu. Takav sistem, u kojem su pravila efikasna i u kojem se ona poštuju, suzio bi prostor za korupciju i druge vidove neproduktivnog delovanja. Kvalitet institucija se teško može precizno izmeriti, ali postoji veći broj međunarodno uporedivih pokazatelja koji mogu približno da ilustruju nivo institucionalnog razvoja. Jedan od tih je i Indeks kvaliteta vladavine, koji obuhvata veći broj performansi, uključujući političku stabilnost, efektivnost javnog sektora, vladavinu zakona, kontrolu korupcije, kvalitet propisa i sl. Prema ovom pokazatelju, od 15 zemalja centralne i istočne Evrope i Zapadnog Balkana, lošiji plasman od Srbije ima jedino BiH, pri čemu od 2015. Srbija beleži pad ostvarenih rezultata u ovom domenu. Preduslov za izgradnju institucija je uspostavljanje efikasne pravne države, u kojoj svako mora da izvršava svoje obaveze i može na predvidiv način i u razumnom roku da ostvari svoja prava. U tom smislu, iako pridruživanje EU sve manje deluje kao kredibilno obećanje, kao rezultat nespremnosti država Zapadnog Balkana, ali i nespremnosti EU da održi obećanje dato 2003, čini se da je ostanak u tom procesu ipak poželjan, između ostalog i zbog toga što obezbeđuje smernice i kakav-takav nadzor nad procesom unapređenja vladavine prava. U ekonomiji se čuda retko dešavaju. Put do bržeg privrednog rasta nije ni jednostavan ni brz, i vodi preko unapređenja strukturnih karakteristika ekonomske politike, vladavine prava i razvoja institucija. Vođenje takve politike je tehnički složeno, jer zahteva mobilizaciju i afirmaciju velikog broja kompetentnih ljudi, a može biti i politički nepopularno i skupo, što bi moglo da predstavlja objašnjenje izostanka takvog iskoraka do sada.