Arhiva

Ambijent u kome živimo je naše prvo ogledalo

Radmila Stanković | 20. septembar 2023 | 01:00
Iste godine, 1967. kada je rođen Mihael, umro je njegov slavni deda, slikar i profesor Milo Milunović. Deda nije dočekao da vidi unuka, a Mihael je rođen u njegovoj kući na Dedinju, gde je rastao okružen dedinom zaostavštinom, a igrao se u ateljeu svojih roditelja, majke, sjajne vajarke poreklom iz Dubrovnika Ane Viđen i vajara Nikole Kolje Milunovića. Dodajte tome još činjenicu da je njegova baba po ocu, Olga Bogdanović, takođe bila slikarka, i lako je zaključiti da je za Mihaela slikanje i vajanje zapravo bilo prva dečija igra. Odavno je ta igra postala zanimanje koje obuhvata slikarski opus, vajarska dela, instalacije, fotografije i video-radove. Kao svršeni student sa masterom na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, završio je i specijalističke studije na Nacionalnoj akademiji likovnih umetnosti u Parizu, u klasi profesora Vladimira Veličkovića. Odavno je Mihael Milunović poznato ime u svetu savremene umetnosti, a njegov život i rad se odvijaju na relaciji Beograd - Pariz, sa sigurnim umetničkim staništem u Beču. NJegova dela se nalaze u muzeju Ludwig u Beču, Muzeju umetnosti i industrije u Sent Etjenu, u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, u kolekcijama Moet & Chandon LVMH u Francuskoj, Siemens AG u Beču, Esterhazy u Ajzenštatu, Solo u Madridu, Telenor u Oslu, Renoir u Parizu, Maya Picasso u Parizu, Leube u Salcburgu, Azraq u Rabatu, Barzai-Hollander u Briselu, Wiener Städtische u Beču i mnogim drugim. Kako ste saznavali o slavnom dedi, o njegovom delu? Kroz priče, a i porodična kuća na Dedinju bila je puna njegovih tragova. Slika i mnogih drugih predmeta. Na stotine akvarela i crteža. Pamtim dok sam bio dete kako su ukućani često govorili: e, sad bi on rekao... Rastao sam sa umetnošću, ali to nije bio neki daleki san već moja svakodnevica. Nije bilo velike razlike između pravljenja igračaka i skulptura. U ateljeu mojih roditelja koji su bili vajari, igrao sam se drvetom, gipsom i plastelinom. Svaku stvar koju sam zamislio napravili su mi roditelji, ali i ja sa njima zajedno. I, bilo je prirodno da upišete Likovnu akademiju? Nije baš bilo prirodno. Majka mi je uvek davala do znanja da to nije laka profesija, da može da bude mučno i naporno, ali me nije osujećivala u bilo kojoj mojoj nameri. Zahvaljujući majci i njenim bliskim prijateljima stekao sam obrazovanje i širu kulturu, kao i radoznalost. Način na koji sam gledao na svet kao ni moj rad nikada nisu bili ortodoksni, već su uvek bili zbir interdisciplinarnih znanja i interesovanja. Moja majka je u umetničkoj instrukciji bila stroga i istrajala je u svojoj nameri da ne smem da pipnem uljane boje dok god ne upišem fakultet. I držala ih je pod ključem. Tako sam morao da se oštrim u drugim tehnikama koje su bile mnogo teže, ali mi je zato prelaz na ozbiljno slikarstvo kasnije bio mnogo lakši. A podozrivost što ste unuk Mila Milunovića na Akademiji čiji je on bio jedan od osnivača? To je podrazumevalo da sam često morao da budem bolji od drugih, kao što sam i u srednjoj školi morao da budem najbolji u poznavanju istorije umetnosti jer me je na to obavezivalo slavno prezime. Moj deda je, to sam saznavao kada sam počeo da studiram, bio veoma strog i nije imao milosti prema površnima. Neki od takvih, koji su bili njegovi đaci, predavali su mi na Akademiji. I njima sam bivao posebno na oku. Sa uspešnima i vrhunskim intelektualcima nisam imao nikakvih problema. U svakom slučaju, prezime mi nije krčilo put, naprotiv. Zanimljivo je da ste izabrali Francusku gde ćete se usavršavati i raditi, praviti karijeru, baš kao i vaš deda Milo? Nije mi to bila namera. Hteo sam da odem u Španiju na postdiplomske studije, jer su mi španska umetnost i istorija bili veoma privlačni. Moja druga opcija je bila Japan, a treća Francuska. Naučio sam i španski jezik, pored ostalih koje sam lako savladavao, i sve sam dobro isplanirao, samo nisam predvideo da će se desiti rat. Svoje dosijee sam poslao u kulturne institute tih zemalja, i zaboravio na njih jer je te godine trebalo preživeti, to je bio prioritet. Četiri godine kasnije, tačnije nekoliko dana nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, javljeno mi je da sam dobio stipendiju francuskog ministarstva spoljnih poslova. Stipendija je bila zamrznuta za vreme trajanja konflikta u našoj zemlji, ali sam je ipak dobio zahvaljujući prilježnoj francuskoj administraciji. Ima logike da sam završio u Francuskoj, jer je moj deda bio francuski đak, svi njegovi bliski prijatelji, od Alekse Čelebonovića, Sretena Stojanovića, Deroka, Rastka Petrovića, Pavla Beljanskog, Milivoja Uzelca, do mnogih manje poznatih, bili su francuski đaci i oni su među sobom govorili francuski. Tako sam se i ja, ne hoteći, našao u Francuskoj, baš poput svog dede. I posle samo godinu dana dobili ste nagradu koja nosi ime slikara Pjera Ogista Renoara? Da, dobio sam je na konkursu koji raspisuje Fondacija Renoar i koju vodi praunuka Ogista Renoara, kojem je 2019. godine obeležena stogodišnjica smrti. Te godine kada sam dobio nagradu, u žiriju su bili unuci Pisaroa i Sezana, Maja, prva kćer Pabla Pikasa…. Bio je to jedan zaista poseban događaj. U Parizu živite u 14. arondismanu, pedeset metara od mesta gde je bio atelje Save Šumanovića? LJudi koji ne poznaju Pariz, misle da je početkom prošlog veka epicentar umetničkog života bio Monmartr, što nije tačno. Monmartr je to bio u 19. veku, a početkom 20. veka je on već postao turistička meka. Monparnas je početkom 20. veka postao centar intelektualnog i umetničkog sveta u Parizu, čiji su akteri bili Antoan Burdel i Krišnamurti, veliki Milovi prijatelji, Hemingvej, Pikaso, Šagal, Đakometi, Aragon, Beket, Jonesko, Dijego Rivera, Marsel Dišan, Fudžita, Maks Ernst, Arnold Boklin… Kvart u kome ja živim je pun ateljea, tu su radili i živeli brojni veliki umetnici prošlog veka. Danas su mnogi od tih ateljea pretvoreni u luksuzne loftove… ta epoha se preselila u sferu mita. Tržište umetnosti više nije tako moćno ni u Americi, ono se odavno preselilo na istok planete. U Kinu, Japan…? Podaci govore da je Kina pregazila vrlo moćno američko tržište u poslednjih pet-šest godina kad je reč o obimu prodaje umetničkih dela i njihovoj vrednosti, i globalno on iznosi neverovatnih 38 odsto u poređenju sa 26 odsto francuskog, nemačkog, italijanskog i britanskog tržišta zajedno. Ali, podaci takođe govore da za prvih šest umetnika čije slike postižu basnoslovne aukcijske prodaje na tamošnjem tržištu, ljudi uglavnom nisu čuli. Ja takođe. A ne spadam baš u neobaveštene umetnike. Zang Daćian, Ći Baiši, Zao Vuži…NJihovi radovi se prodaju i po ceni od više miliona evra! Taj fenomen je daleko prevazišao pojam same umetnosti, a spekulativna moć u izgradnji vrednosti pojedinih umetničkih dela najviše podseća na onu koja emanira iz berzanskih hala. Auru moći koja se tim spekulacijama postiže, prati i monumentalnost tih istih ostvarenja gde važi deviza the bigger the better, čemu su dobar primer recimo poslednja ostvarenja Demijena Hersta. Mada sa druge strane takođe postoje i sociološki i matematički obrasci po kojima je moguće proračunati realnu vrednost nekog umetničkog dela. A likovno tržište u Srbiji? Kod nas je ta tema predmet čestih rasprava koje dokazuju da smo i u tome, kao i u svemu drugom, duboko podeljeni. Mi posedujemo osnovni preduslov za funkcionisanje likovnog tržišta u Srbiji – dobre umetnike. Ali, van te premise, nema saglasnosti i povezanosti svih učesnika koji tvore tržište, i zbog toga ono slabo funkcioniše i nalazi se u nekoj kriptosferi. Umetnici su profesionalniji, sve je više galerija. Nedostaje, za početak, možda samo jedan moćni lokalni kolekcionar. Neko ko dolazi iz sektora novih tehnologija ili IT, koji možda sada ima oko 40 godina i ko prihvata rizik. NJegova kolekcija bi morala da bude javna i možda u posebnom prostoru koji bi joj bio namenjen. I inače mislim da kolekcije treba da budu javne i dela u njima očigledna. Samo jedna takva kolekcija bi prizvala veliki broj već zainteresovanih internacionalnih kolekcionara i dilera, opustila ih i ulila im poverenje da se upuste u rad sa srpskim umetnicima aktivnim i prisutnim i na srpskoj i na internacionalnoj sceni. Pozitivne konsekvence bi bile nesagledive. Nešto bi morala da uradi država oličena u vlasti. Kao što je to urađeno poslednjih decenija u Rumuniji, na primer, gde je paketom zakona olakšan život umetnika i omogućena njihova bogata umetnička ekspanzija? I ja bih bio veoma srećan kada bismo i mi ovde to rešili dobrim zakonima. Nadam se da će neke mere uskoro biti usvojene. Rumunija jeste napravila veliki korak u svetu filma i likovne umetnosti, pre svega, sa jasno definisanim savremenim identitetom pod kojim je okupila svoje umetnike i ljude iz sveta kulture. Uz to, ova velika zemlja koja je ekonomski samoodrživa, ima veliku tradiciju , bar kad je o likovnoj umetnosti reč. Ali, ono što je najvažnije, umetnici Rumunije su posle pada Čaušeskua, a naročito posle ulaska u EU, pokazali zadivljujuću slogu da prevaziđu razlike kojih naravno ima, i da ostvaruju ideju da afirmacija kulture i umetnosti bude njihov zajednički cilj. I u tome su veoma uspešni. Zašto nama, ovde, ne polazi za rukom da postignemo to jedinstvo u ostvarenju nekog cilja? Ne bih se upuštao u analizu šta nam to nedostaje da postignemo to tako neophodno jedinstvo u postizanju dobrih rezultata. Pokušavam da shvatim zašto ne razlikujemo tradiciju ili tradicionalnu baštinu od savremenosti, zašto stalno živimo sa Teslom, Milankovićem i Andrićem, a ne sa savremenicima. Da li mi zaista imamo svest i saznanje o tome ko su naši slavni savremenici? Mi smo narod koji ima mnoge dobre osobine, ali naše ponašanje je često u neskladu sa tim. Mi smo lajavi i nadobudni, uglavnom kada ne treba i tamo gde ne treba. Uobraženi smo bez ikakvog fundamenta, a oni ljudi koji bi imali zbog čega da budu uobraženi, to uglavnom nisu. O sebi mislimo sve najbolje, a pre svega nismo dobri sami za sebe. To se najpre vidi kakav nam je ambijent u kome živimo, to je naše prvo ogledalo. Traje vaša izložba u Galeriji Zehzig u austrijskom gradu Feldkirhu? Spremate nove? To je galerija sa kojom sam nedavno počeo da radim. U Beču sam počeo da izlažem pre više od 20 godina. Austrija je bila moj prvi stepenik u internacionalnoj karijeri i uvek joj se rado vraćam. U pripremi je, za januar, izložba mojih novih slika u pariskoj Galeriji Sobering. Za proleće 2020. planirana je izložba mojih radova u beogradskoj galeriji Laufer art, a moja prva samostalna izložba u Londonu u Galeriji Danijel Benjamin biće u septembru 2020. Radim takođe na vrlo zanimljivom i uzbudljivom projektu sa španskom teatarskom grupom La Fura dels Baus. Reč je o postavci Pastorale za Planetu, posebnom izvođenju Betovenove Šeste simfonije, poznatije kao Pastorala, u saradnji sa Insula orkestrom i dirigentkinjom Lorans Ekilbe iz Pariza i La Seine Musicale, nove koncertne dvorane na pariskom ostrvu Segan, gde će biti i prvo premijerno izvođenje krajem februara 2020. Na stotine mojih crteža biće oživljeno i animirano, izvedeni su scenografski elementi po mojim nacrtima, a sam spektakl u svom narativu predstavlja jednu drugu sliku odnosa čoveka prema prirodi, dramatičnost sveta u kojem živimo, podsećanje na veličanstvenu harmoniju živog sveta koji smo nasledili kao jedna od vrsta, na njenu krhkost, na neizvesnu ekološku budućnost i na novu svesnost koja može otvoriti dveri neke nove optimistične ere.