Arhiva

Odlaze oficiri, vojnici, piloti...

Katarina Đokić | 20. septembar 2023 | 01:00
Poslednjih godina izražen je rastući trend odliva kadrova iz Vojske. Tačan broj ljudi koji na godišnjem nivou napuštaju Vojsku nije poznat javnosti jer je Ministarstvo odbrane sve podatke i analize o upravljanju ljudskim resursima 2016. godine proglasilo tajnim. Ipak, ako se analiziraju individualna rešenja o prestanku profesionalne vojne službe oficirima, koja se objavljuju u Službenom vojnom listu, primećuje se da se od 2014. godine povećava udeo mlađih oficira (potporučnika, poručnika i kapetana) u ukupnom broju onih kojima prestaje služba. Vrhunac je bio 2017. godine, kada su mlađi oficiri činili 20 odsto ukupnog broja oficira kojima je prestala služba, što znači da je bar petina oficira te godine iz Vojske otišla dobrovoljno, da nađe drugi posao, a ne zato što im je došlo vreme za penziju. Iz Vojske ne odlaze samo oficiri, već i podoficiri, profesionalni vojnici i civili. Sam ministar odbrane izjavio je pre dve godine, tokom jedne skupštinske debate, da Vojsci nedostaju podoficiri i, naročito, vojnici. Istraživanje koje je Beogradski centar za bezbednosnu politiku (BCBP) nedavno sproveo pokazuje da manjak kadrova postoji u celom sistemu odbrane, bila to Kopnena vojska, Ratno vazduhoplovstvo i protivvazduhoplovna odbrana, vojno zdravstvo, naučno-istraživačka delatnost... Manjak kadrova direktno utiče na sposobnosti Vojske da izvršava svoje zadatke. Na primer, u nedostatku vadzuhoplovnih tehničara kasni održavanje aviona i helikoptera. Čini se da naročito „pati“ učešće u multinacionalnim operacijama, jer nijedan komandant neće pustiti ljude u mirovnu misiju ako će posao kod kuće zbog toga da stoji. Odliv kadrova stvara jedan začarani krug: što više ljudi odlazi, više su oni koji ostaju opterećeni poslom, te su i sami skloniji da odu iz Vojske. LJude koji odlaze nije lako zameniti: za bilo koju poziciju obuka traje određeno vreme, a i košta. Poseban je problem što Ministarstvo odbrane ne može da garantuje da će među mlađim oficirima zadržati one najsposobnije, jer se postavlja pitanje, ko će nam za dvadeset godina voditi Vojsku. Zbog svega ovoga, važno je dobro pogledati zašto ljudi odlaze iz Vojske. Loš materijalni položaj, male plate i smanjene dnevnice svakako predstavljaju jedan od razloga. Ipak, intervjui BCBP sa bivšim pripadnicima Vojske otkrivaju nešto pomalo iznenađujuće: plate ne samo da nisu jedini, već često nisu ni presudan razlog zašto ljudi napuštaju sistem odbrane. Većina naših ispitanika govorila je o nečem drugom, o osećanju beznađa, besmisla i potpunog razočaranja u sistem. To je posledica spleta više činilaca. Prvo, pripadnici Vojske percipiraju da postoji negativna selekcija i nepotizam u napredovanju oficira i slanju profesionalnih vojnika na kursiranje za podoficire. Do ovoga dolazi iz dva razloga: prvo, uprave za kadrove pri Ministarstvu i Generalštabu nisu dovoljno proaktivne niti ohrabrene da zaista razvijaju i primenjuju model karijernog napredovanja za bilo koga i podstiču cirkulaciju kadrova kroz sistem. Drugo, starešine imaju diskreciona ovlašćenja da nekoga preporuče ili mu uskrate odobrenje za napredovanje ili premeštaj. NJima nije u interesu da puste najbolje kadrove; tako dolazimo do paradoksalne situacije da lakše napreduju „krivinaši“, jer šefovi žele da ih se otarase. S druge strane, frustrirani ljudi koji su još jednom preskočeni za napredovanje, kursiranje ili premeštaj u veći grad mogu ili da prihvate veze kao pravilo igre ili da razočarani napuste sistem. Još jedan važan uzrok osećanja beznađa je preopterećenost poslom i prekovremenim radom, koji se često i ne beleži, pa ne može ni da se kompenzuje. Pripadnici Vojske posebno su ogorčeni što pritom moraju da se bave poslovima koji im baš i nisu u opisu struke, kao što je održavanje higijene u prostorijama i čišćenje kruga. Čišćenjem se bave svi - i profesionalni vojnici, i podoficiri, i oficiri, i civili - čak i garnizonski lekari. Osim toga, starešine se žale da su preopterećene nagomilanom administracijom. Kao naličje svega toga pojavljuje se nedostatak obuke. Mnogi su očajni i zbog loših uslova rada. Vojnici se žale zbog starih uniformi i nedovoljne ishrane. Zaposleni u sistemu odbrane sredstva za rad, od delova uniforme do kancelarijskih stolica, kupuju samoinicijativno i plaćaju iz sopstvenog džepa, jer ne mogu da se pouzdaju da će ih dobiti putem javnih nabavki. Sve ovo su dugoročno nagomilani problemi, koji istovremeno govore o jednom sistemu koji se nije dovoljno promenio uprkos reformama. Na primer, profesionalizacija Vojske zahteva motivisane, opremljene i obučene vojnike, od kojih se ne može očekivati da će rado provoditi najveći deo radnog vremena skupljajući lišće u krugu kasarne. Promena mentaliteta u Ministarstvu odbrane biće u budućnosti ključna za regrutovanje i zadržavanje kadrova, jer stasavaju generacije koje brzo umeju da se informišu o svojim pravima i mogućnostima za promenu karijere. Ako vozači i zdravstveni radnici iz civilstva masovno odlaze u Nemačku, što to ne bi učinili i oni iz Vojske? Odliv kadrova je problem sa kojim se suočavaju oružane snage u mnogim zapadnoevropskim zemljama, ali i kod nas u regionu. Međutim, za razliku od, na primer, Severne Makedonije, koja je objavila strategiju upravljanja ljudskim resursima u sistemu odbrane i priznala da ima problem sa odlaskom ljudi iz vojske, Srbija za sada na ovaj problem reaguje prvenstveno ignorisanjem. Na to se mogu dodati povremeni simbolični potezi, poput linearnog povećanja plate (čime opet najmanje dobijaju ekonomski najugroženiji), deljenja ključeva vrlo ograničenog broja stanova (dok su ukinute subvencije zaposlenima za stambene kredite koje su ranije postojale) i zapošljavanja određenog broja ljudi na neodređeno (što opet ne garantuje da će oni ostati). Dugoročno, samo sistematično unapređenje upravljanja ljudskim, ali i materijalnim resursima, može zaista unaprediti položaj zaposlenih i odvratiti ih od napuštanja sistema odbrane. A prvi korak ka tom unapređenju je istinsko, a ne samo deklarativno, prepoznavanje da su ljudi ključan resurs Vojske.