Arhiva

Virus straha

Ijan Buruma | 20. septembar 2023 | 01:00
U septembru 1923. snažan zemljotres uništio je velike delove Tokija, uglavnom usled vetrom raspirivanih požara koji su posle potresa usledili. Proširile su se glasine, često ponavljane i u mejnstrim štampi, u kojima su Korejci, prezrena i siromašna manjina, optuživani kako su planirali da katastrofu iskoriste za podizanje oružane pobune. Osvetnički nastrojeni Japanci, naoružani mačevima, kopljima od bambusa, pa i pištoljima, okomili su se na svakog ko je zvučao ili izgledao kao Korejac. Ubijeno je blizu 6.000 ljudi, dok je policija to mirno posmatrala, ponekad čak uzimajući i direktno učešće u nasilju. Ovo nije bio isključivo japanski fenomen. Masakri koje rulja sprovodi nad neomiljenim manjinama ni danas nisu retkost. Kad su nedavno hinduisti krenuli da ubijaju muslimane po Delhiju (krajem februara, u vreme posete američkog predsednika Donalda Trampa, prim.), indijska policija je bila podjednako pasivna, ili podjednako suodgovorna, koliko su to 1923. bile i japanske vlasti. Nije potrebno ići daleko u prošlost Evrope ili Amerike da bi se našli slični ili još gori primeri linčovanja i masovnih ubistava. Iracionalno nasilje često je posledica panike. A do panike lako dolazi u slučajevima zdravstvenih kriza ili nakon prirodnih katastrofa. Nedostatak pouzdanih informacija može da vodi pojavi teorija zavere, koje postaju smrtonosne kada ih političari ili mediji svesno raspaljuju. U Japanu 1923, ministarstvo unutrašnjih poslova je policiji naložilo da motri na one Korejce za koje se čini da traže nevolju. U Delhiju je jedan lokalni političar iz vladajuće Baratija džanata partije (BJP), Kapil Mišra, ljude podstakao na nasilje obećavši da će, ako policija ne uguši miroljubive proteste muslimana, on poslati siledžije da to učine. Da li bi aktuelna panika oko novog virusa korona, kovid-19, mogla da ima slične posledice? Dosad, srećom, nikakvih pokolja nije bilo. Ali ponašanje nekih političara je u najmanju ruku uznemirujuće. U Italiji je lider krajnje desnice Mateo Salvini izjavio kako migranti predstavljaju pretnju za zemlju kao nosioci virusa, te kritikovao vladu zbog akcija spasavanja jednog broja afričkih izbeglica. Nacionalisti s krajnje desnice u Grčkoj pozivaju na uspostavljanje koncentracionih logora za smeštaj izbeglica kako bi se domicilno stanovništvo zaštitilo od infekcije. A tu je onda i američki predsednik Donald Tramp. NJegova glavna briga je da bi panika izazvana kovidom-19 mogla da naudi berzama. Stoga je prva stvar koju je učinio bila da svoje političke protivnike optuži za „politizaciju“ epidemije. Ovo očigledno nije najbolji način da javnost bude adekvatno informisana, i postavlja dobru osnovu za lansiranje teorija zavere. Trampov sin Donald Junior otišao je još dalje i obznanio kako se demokrate nadaju da će bolest pobiti milione ljudi samo da bi njegovog oca skinuli s vlasti. Tom Koton, republikanski senator iz Arkanzasa i možda budući predsednički kandidat, u više navrata je ponovio neutemeljene spekulacije da je kineska vlada ta koja je proizvela kovid-19 kao biološko oružje. Takve apsurdne tvrdnje ponekad bivaju malo ublažene ako se ispostavi da su negativne reakcije na koje su naišle isuviše snažne. Ali dotad je šteta već naneta. Jedan moj njujorški prijatelj nedavno je prisustvovao situaciji u kojoj se jedan krupni belac agresivno obraćao dvema ženama za koje se činilo da su azijskog porekla, poručujući im kako se nada da će ih virus korona ubiti „kao što smo to onima vašima uradili u Hirošimi“. Taj čovek je očigledno bio van kontrole. Trebalo bi se nadati da bi većina Amerikanaca, uključujući i većinu belih muškaraca, bila zgrožena takvim ponašanjem. Problem je što se, kad dobro poznati senatori i drugi visoki zvaničnici počnu da šire zlokobne teorije zavere, takve nekontrolisane osobe osete slobodnim da kažu i urade ono što u normalnim okolnostima ne bi. Nije potrebno mnogo ljudi van kontrole da bi se oformila nasilnička rulja. Ovo je razlog zbog koga je pogrešno ljude koji se upuste u ubilačke pohode u ime rasne, političke ili verske ideologije otpisivati kao pomahnitale usamljenike. Tipovi poput Andersa Brejvika, koji je 2011. u Norveškoj ubio 77 ljudi u sklopu njegovog „rata za spas Zapada“ od marksista, zagovornika multikulturalizma i muslimana, možda zbilja jesu vukovi samotnjaci. Ali i oni koji šire teorije zavere kojima se hrane umovi takvih ubica snose makar deo odgovornosti za njihove zločine. Isto važi i za muslimanske ekstremiste koji pozivaju na sveti rat protiv pokvarenih nevernika, ili političare koji tvrde da izbeglice prenose užasne bolesti i predstavljaju pretnju po zemlje u koje dolaze. Kovid-19 jeste pretnja, kao što su to sve bolesti koje mogu da dovedu do pandemije. Pa ipak, Tramp je pokušao da skreše budžet Centra za kontrolu i prevenciju bolesti, i nije popunio timove Saveta za nacionalnu bezbednost zadužene za odgovor na pandemije. Predsednik i njegove pristalice ne veruju stručnjacima, a čovek koga je postavio za koordinatora aktivnosti na planu borbe protiv virusa korona, potpredsednik Majk Pens (poznat po svojoj ultrareligioznosti, prim.), skeptičan je prema nauci. Ali nauka je ta, a ne molitve, koja nam je potrebna kako bismo obuzdali bolest koja preti čitavom svetu. Izgradnja velikih zidova ili saterivanje ljudi u koncentracione logore, osim što su nehumani postupci, nisu ni efikasna sredstva borbe protiv bolesti. A zloupotreba krize kako bi se raspalila mržnja mogla bi da ima smrtonosne posledice. Ono što je potrebno jeste ekspertiza, međunarodna saradnja, te umirujuće reči naših političkih lidera kojima bi bila ublažena strahovanja javnosti. Na nesreću, u mnogim delovima sveta prisustvujemo nečemu sasvim suprotnom od toga.