Arhiva

Kako je Grčka gurnuta u provaliju

Stefan Slavković | 20. septembar 2023 | 01:00
Zapisnik sa trinaest telekonferencija i sastanaka na kojima se tokom prve polovine 2015. odlučivalo o sudbini desetak miliona građana Grčke ne postoji. Niko ga nije uništio, jer nije ni vođen. Da ne beše Janisa Varufakisa, tada sveže imenovanog ministra finansija u prvoj Sirizinoj vladi, koji je prošle subote obnarodovao petnaestak sati snimaka s tih sednica, sterilna saopštenja za javnost i fotografije bili bi jedini dokazi da su se one odigrale. Ne bismo znali da jedan Volfgang Šojble u svojstvu nemačkog ministra finansija može da negoduje što razgovori traju dugo, uprkos ozbiljnosti grčke dužničke krize i mogućeg posledičnog urušavanja evrozone. „Verovali ili ne, ali ja ponekad, ovaj, imam druge obaveze“, rekao je. Ne bismo znali da je fokus većine učesnika bio na pi-aru umesto na ekonomskim pitanjima, naročito kako je vreme odmicalo. „Ova okupljanja su privatna, poverljiva, a onda se pojavi priča da nas neko prisluškuje, jedna rečenica se pojavi u medijima… što nam otežava živote, ne olakšava ih“, rekao je jednom Mario Dragi, tada predsednik Evropske centralne banke. Kontakt s medijima bio je poželjan samo ako je bio usaglašen. „Kako planiramo da ubuduće komuniciramo… pošto cela štampa čeka rezultate ove telekonferencije“, rekla je inače ćutljiva ministarka finansija Portugalije Marija Luis Albukerke. Jedan neidentifikovani učesnik je sastančenje presekao opaskom da „želimo grčkim prijateljima najbolji uspeh… i savetujemo da nastave sami“. S druge strane, Varufakis je samoinicijativno počeo da snima sastanke na kojima je pokušavao ono što će se do kraja juna ispostaviti nemogućim – naime, da s još osamnaestoro ministara finansija evrozone u okviru Evrogrupe i s predstavnicima „trojke“ (ECB, Evropske komisije i Međunarodnog monetarnog fonda) postigne dogovor o trećem paketu pomoći Grčkoj koji bi bio održiv, razvojno opredeljen i koji ne bi već onemoćalu „kolevku demokratije“ gurnuo preko ivice humanitarne krize. Tokom četvrte sednice je uvideo da najvažnije pregovore u skorijoj grčkoj i evropskoj istoriji niko ne beleži. Krišom je uključio diktafon na mobilnom telefonu. Nedeljnik NIN je, uz nemački Špigl, francuski Medijapart, španski El dijario i grčki Pres prodžekt, dobio ekskluzivni uvid u snimke pre objavljivanja. Iza žučnih rasprava, sporadičnih šala („Izvinite što sam počeo bez vas, nismo znali gde ste, a neki su sugerisali da ste iz Atine zapucali motociklom“, rekao je Varufakisu tadašnji predsednik Evrogrupe i holandski ministar finansija Jeron Dijselblum) i katkad nerazumljivih rečenica, ukazuje se mračna istina o procesu odlučivanja u Briselu. Začuđujuće je isprazno, žargonski otežalo, izrazito nedemokratično, te pod nedvosmislenim uticajem tehnokrata iz „trojke“, umesto ministara iz Evrogrupe. Pregovori su počeli na obostrano zadovoljstvo. Već 20. februara je postignut dogovor o produženju prethodnih tranši pomoći Grčkoj do kraja juna 2015. godine. Bez tog sporazuma, grčki bankarski sektor bi se urušio, jer ne bi imao likvidnost. Delovalo je da će pregovori o sledećem paketu pomoći ići manje-više istim tokom. Šojble je od početka zauzeo krut stav: „Moj jedini zahtev je da se ne stvori nesporazum da u dogovor može da uđe bilo kakav amandman.“ S druge strane, Varufakis je morao da zadrži mediteransku fleksibilnost. Ipak je pregovarao s kreditorima i kolegama koji su bili zaljubljenici u mere štednje, naročito u tuđim, siromašnijim državama, ali kao predstavnik vlade odabrane upravo da ospori logiku potčinjavanja zarad ekonomske pomoći. Neko bi rekao: logiku uslovljavanja. Objavljivanje snimaka samo se slučajno poklapa s petom godišnjicom njihovog nastanka. Pravi razlozi su utemeljeni u grčkoj unutrašnjoj politici. Nekadašnje Varufakisove partijske kolege iz Sirize nedavno su odgovornost zbog poraza na parlamentarnim izborima prošlog jula svalile na njega. I novi premijer iz redova Nove demokratije Kirjakos Micotakis ga je okrivio što je vlast morala da ozakoni prodaju nenaplativih hipoteka fondovima, što će s početkom maja dovesti do talasa prinudnih iseljenja. NJihovi argumenti bezmalo su prepisani iz kleveta kojim je Varufakis obasipan tokom samih pregovora: jeste on briljantan profesor, ali je neiskusan političar koji je pred Evrogrupu i „trojku“ izlazio bez predloga i s mnogo suvoparnog teoretisanja. Ili: njegova eruptivna narav je toliko razbesnela ostale učesnike da su mere štednje čin osvete čija je žrtva grčki narod. Varufakis je tokom parlamentarne rasprave o radnom zakonodavstvu sredinom februara kao poslanik partije MeRA25 (lokalni ogranak pokreta DiEM25 čiji je suosnivač) predsedniku parlamenta dao USB sa snimcima kako bi poslanici mogli da saznaju kako su pregovori zaista izgledali. Policijski službenici su mu vratili USB, a Varufakis je uvideo važnu istinu – ako idete mečki na rupu, kao on u prvoj polovini 2015, važno je da ponesete diktafon. Inače će istina prva nastradati. Međutim, neumoljiva je ako preživi. Na sastanku 24. aprila u Rigi, prelomnom po nepovratnom uspostavljanju političke barikade, Varufakis govori: „… za razliku od prethodnih vlada, nismo spremni da sklapamo sporazume za koje ne verujemo da su izvodljivi samo da bismo otključali likvidnost… želimo da se obavežemo na ono što možemo da ispunimo“. Tokom sednica je iznosio, branio i revidirao predloge koji se tiču privatizacije, reforme penzionog sistema, autonomije rada grčkog zavoda za statistiku, uvođenja organa uprave za poreze i carinu nezavisnog od ministarstva finansija, stope PDV-a, između ostalog, potcrtavši da „nije tačno da ne iznosimo konkretne predloge… od kojih su neki protiv naše volje dospeli do Fajnenšl tajmsa“, te da „u EU ministri treba da pregovaraju s ministrima, a ne s tehnokratama“ iz „trojke“. Jer kako je naznačio na sednici 24. juna, da li će se recesija dobiti „smanjenjem najnižih penzija ili povećanjem poreza na dobit“ nije ideološko, već empirijsko pitanje. Prema rečima Varufakisovog saradnika Nikosa Teocarakisa, upravo „tehnički timovi iz institucija nisu bili dobro pripremljeni i nije bilo konkretnih pitanja“. Šef radne grupe evrozone Tomas Vizer je Teocarakisovo izlaganje prekinuo rečima: „Ne morate nam prenositi sve detalje (predloga reformi).“ Iz perspektive ministara finansija evrozone, sporazum koji bi Grčkoj pomogao da se ekonomski oporavi uz sprovođenje mera štednje doneo bi nevolju. NJihovi glasači bi zahtevali bolje rezultate na sledećim pregovorima s kreditorima. Bližili su se izbori u zanemoćaloj Irskoj, Španiji i Portugaliji. Prema rečima Dijselbluma: „Ministri finansija će morati da odu svojim kućama… i da objasne zašto i dalje podržavamo ovaj proces.“ Bivši austrijski ministar ekonomije Hans Jerg Šeling upozorava Teocarakisa da ne šalje listu predloga, jer „ako ga dobijem, moj parlament će ga tražiti, kao i u Nemačkoj… misliće nešto o njemu, a to neće pomoći pregovorima“. Bivši litvanski ministar finansija Rimantas Šadžijus priznaje: „Sad svi u Litvaniji upoređuju koliko zarađujemo u odnosu na druge zemlje“. NJegov kolega iz Slovačke Peter Kažimir bio je konkretan: „Ne mogu da uskratim trinaestu penziju u svojoj zemlji i da samo posmatram trinaestu penziju u vašoj (Varufakisovoj) zemlji“.Glavna prepreka obostrano uspešnim pregovorima je ipak bio Šojble, koji je simboličkim kapitalom oko sebe okupio predstavnike manjih ekonomija. Na sednici od 25. juna otvoreno podseća na očiglednu činjenicu – nova pomoć Grčkoj treba da dobije dozvolu nemačkog parlamenta. Mogao je reći: naših parlamenata, ali je podsetio da dolazi iz najmoćnije članice EU. S jedne strane se protivio nameri MMF-a da odobri restrukturiranje javnog duga Grčke, a s druge je smatrao da EK ne vrši pritisak na pregovarače iz Atine. S treće je pomenuo uvođenje kontrole kapitala, što bi bio poraz svake suverene države. „Ako postignemo sporazum, neće biti potrebe za time“, rekao je Varufakis, usput podsećajući starijeg kolegu da „Grčka nije ostrvo s jednim aerodromom i bez granica s drugima“ zbog čega bi kontrola kapitala bila efektivno neizvodljiva. Pod Šojbleovim vođstvom, raspoloženje učesnika se okretalo ka onome što je tadašnji slovenački ministar finansija Dušan Mramor eufemistički nazvao „planom B“ – ka mogućnosti izlaska Grčke iz evrozone. I, dok su ministrima načelno usta bila puna suverenizma – Grčka ima pravo da samostalno odlučuje, pod uslovom da potom snosi posledice – sednica od 27. juna, kada se saznalo za odluku o raspisivanju referenduma o konačnoj ponudi Evrogrupe, pokazala je kukavički nedostatak solidarnosti i demokratije. Finski ministar Aleks Stub govori da je reč o „tužnom danu“, generalna direktorka MMF-a Kristin Lagard deli „šok, frustraciju, tugu“ s drugim učesnicima, a nakon pet meseci nepoštenih pregovora naročito cinično zvuči pitanje španskog ministra Luisa de Gvindosa: „Da li biste referendum nazvali gestom koji gradi poverenje? Jer sumnjam u to.“ Naspram tog pitanja hladno odzvanja Šojbleov racio: „Vaš referendum je važan za Grčku, ali nije obavezujući“. Sednica je završena nakon isključenja Varufakisa, ali ne pre no što je irski ministar Majkl Nunan gotovo udvornički pitao Dijselbluma: „Predlažete li da sad napravimo komunikacionu strategiju i saopštenje?“ Ostalo je istorija. Tog 5. jula, čak 61 odsto grčkih državljana je bilo protiv nastavka saradnje s kreditorima. Među njima je bio i Varufakis. Međutim, premijer Aleksis Cipras se oglušio o rezultate plebiscita. Varufakis je između ostalog i zbog toga dan kasnije podneo ostavku na mesto ministra finansija. Eksperimenta radi, treba zamisliti kako bi pregovori izgledali da su učesnici znali da će njihove reči jednog dana biti dostupne javnosti. Treba zamisliti kako bi se odluke donosile kada bi političari znali da će ih glasači pratiti u stopu. To je pitanje naročito važno u zemljama poput Srbije, čiji pregovori s kreditorima izvesno nalikuju na one iz skorašnjeg grčkog iskustva. Naposletku, treba se zapitati da li bi glasači pristali na, recimo, urušavanje javnog zdravstva, širom kontinenta, sada kada su posledice očigledne u Italiji, Španiji i Francuskoj.