Arhiva

Ravna kriva nihilizma

Pavle Simjanović | 20. septembar 2023 | 01:00
Progutaj ovu gljivu i videćeš sabljaste tigrove u bojama onog čuda što se javlja na nebu kada je u isto vreme sunce i kiša. Samo, nemoj nikome da pričaš o tome, i ja ću u šumi da nam pronađem još - odgroktao je pre par stotina hiljada godina naš predak svom saplemeniku. Naravno, boje su bile opčinjavajuće, utisci su podeljeni, potražnja je porasla i iskonski diler počeo je da preduzima duže potrage za šumskim plodovima, što je dovelo do naplate za trud i zanemarivanje redovnih obaveza. U vremenu sadašnjem, braća Leira iz Montereja u Meksiku šalju sledeću pošiljku kokaina preko Atlantskog okeana, uz posredovanje američke brodovlasničke porodice Linvud, do južne Italije i kalabrijske kriminalne organizacije starog Don Minua. Tri partnerske tačke na putu belog praha do nosa kopirajtera u srpskoj marketinškoj agenciji poznaju se već decenijama, granice tolerancije su odavno određene i posao gotovo da obavlja sam sebe. Ali... Postoji jedno pravilo dramske relevantnosti koje se često shvata i primenjuje liberalno a glasi, otprilike: junakov period života koji imamo priliku da posmatramo mora biti najznačajniji period celog njegovog života. Dakle, ako se neko popeo na Mont Everest, zašto bismo dva sata svog vremena potrošili na prisustvovanje njegovim bračnim svađama oko izbora parketa i boje pločica tokom renoviranja kuće? Serija NulaNulaNula postavlja nas upravo u dramski epicentar nekolicine egzistencija. Naime, u carstvu braće Leira pojavljuje se novi igrač, odmetnuta vojno-policijska jedinica kakve u nekim zemljama Južne i Srednje Amerike u cilju presecanja puteva droge operišu u neprestanom ovlašćenju vanrednog stanja. Izolovanost iz sistema i shvatanje da vode ekstremno nasilnu a besmislenu bitku vodi uniformisane momke ka relativizaciji svega – poretka, religije, međusobnih odnosa – pravo ka promeni tima za koji nastupaju. Sa druge strane okeana, Don Minuov unuk Stefano započinje akciju sabotiranja najnovijeg dedinog transfera, kao posledicu mešavine želje za osvajanjem vlasti i želje za osvetom (Don Minu je u sličnim preraspodelama moći ubio svog sina, Stefanovog oca). Prva žrtva novonastalih događaja je pak vlasnik američke brodske imperije (Gabrijel Birn), ubijen u Montereju, nakon čega posao prevoza preuzimaju njegovi potomci, praktična ali iz više uglova enigmatična ćerka (Andrea Rajsborou) i sin (Din de Han) koji upravo preživljava prve simptome Hantingtonove bolesti, nečega što očekuje celog života, znajući da označavaju početak dugačkog i ponižavajućeg procesa umiranja. Sve zajedno, zaista posmatramo definišuće periode života svih uključenih, pri čemu je njihovo odvijanje u isto vreme uglavnom posledica pre stvarnosne logičnosti nego narativno zgodne slučajnosti. Vilijem Fridkin veli da je za zvučnu podlogu remek-dela Nadnice za strah iz sedamdesetih sa nihilizmom odvrnutim do kraja, odabrao grupu Tendžerin drim zato što u njihovoj muzici nije bilo nimalo sentimentalnosti. Spolja i iznutra ružni ljudi koji rade za sebe i druge pogrešne stvari mogli su filmski postojati samo uz bezdušne tonove sintisajzera. Pa ipak, kao u slučaju DŽungle na asfaltu, na neki misteriozan način stalo nam je za tu skupinu organskih olupina. Sada imamo muziku grupe Mogwai, braću Leira toliko stereotipnu da gotovo da im do kraja serije ne upamtimo fizionomije, komandanta meksičke vojno-policijske jedinice koji je personifikacija praznine, Linvude za koje su Rajsborou i De Han primenili najodbojnije delove svojih fizičko-glumačkih repertoara, kalabrijske gangstere kao kosture likova, junake antičkih tragedija koji nemaju nikakav izbor životnih odluka, niti su toga svesni. „Igra se nastavlja“ smešak Andree Rajsborou iz poslednjeg kadra serije karta je jača od svih ideala ovog sveta. Zastrašujuće, dok ga upućuje, i naša usta se rastežu u osmeh prihvatanja.