Arhiva

Ekonomski zakon gravitacije

Vladan Ivanović | 20. septembar 2023 | 01:00
Koliko god korona virus bio opasan po ljudsku zajednicu, on jeste manje opasan od pošasti iz prošlosti. Kada je crna kuga, koja je izbila u Kini 1346, a „putem svile“ dospela do Evrope 1347, dostižući u njoj vrhunac između 1348. i 1351, procene su da je umrlo između 75 miliona i 200 miliona ljudi. Takve razmere se ne mogu ponoviti. I to je (jedina) dobra vest. Savremeno društvo i države su mnogo opremljenije tehnološki, znanjem i informacijama koji će tako masovan uticaj onemogućiti. Međutim, posledice su bile, kada je reč o budućnosti, sasvim različite. Istočna Evropa je ostala zaključana uz nadolazeće Osmanlije u autoritarnim, feudalnim institucijama, koje su je koštale bolje budućnosti. Zapadna Evropa usled drugačijeg spleta okolnosti, a i usled otkrića prekookeanske trgovine, kreirala je temelje onoga na čemu danas počiva: ekonomsko blagostanje, politički pluralizam i funkcionalna demokratija i visoki nivo društvenog razvoja - najbolja zdravstvena nega, najbolje obrazovanje, razvijena i živa kulturna scena. Iako podaci o najnovijem uticaju krize nastale izbijanjem pandemije virusa korona dolaze sa zakašnjenjem, sasvim je indikativno da će posledice biti i trenutne i dugoročne, i lokalne i globalne. Dovoljno je pogledati berze. Ono što se prethodnih dana dešava, dešavalo se i 2008. Razlika je u tome što je 2008. sinonim za krizu bio Liman braders, danas je to Vuhan. Istina je da su uzroci drugi, posledice su, ipak, iste. Ista je destrukcija, ali, ovog puta, verovatno mnogo dublja i dugoročnija. Svaka sreća je sreća za sebe, nesreća uvek liči jedna na drugu. Kao i kod svake krize nerazvijeniji i siromašniji, oni sa manje novca, manje znanja, manje mogućnosti, platiće i najveću cenu. Dok bogati mogu i sa (mnogo) manje od onoga što imaju, oni koji imaju malo ostaće bez prihoda kojima finansiraju osnovne potrebe - obrok za decu, osnovne lekove za (hronične) bolesti ili gubitak krova nad glavom. Ovo važi za pojedince, ali, i te kako, i za zemlje. Srbija nije izuzetak. Koliki i kakvi god bili napori nacionalnih vlada da se suzbije uticaj krize, svetska privreda će završiti sa ozbiljnim gubicima. Pogotovo što se ne nazire kraj do kada će kriza neposredno paralisati privredu – zatvaranjem škola ili vrtića, ograničavanjem rada restorana ili sudova. Posredno će uticaj trajati dosta dugo. Jedino što je izvesno, a na to upućuju mere koje i vlade raznih zemalja preduzimaju, da to neće biti skoro. Ako se uzme kao verodostojno izneta - ili bolje rečeno od strane medicinskih stručnjaka formulisana, a od strane nemačke kancelarke Angele Merkel preneta - tvrdnja da se očekuje kako će u narednom periodu između 60 i 70 odsto populacije u Nemačkoj oboleti od virusa, to znači da je, vrlo verovatno, nemoguće zaustaviti njegovo širenje. Iako su ljudski životi u prvom planu, njima bi i ekonomija trebalo da služi (do utorka je u svetu umrlo oko 16.500 ljudi, a obolelo ih je 375.000), ekonomski uticaj epidemije na blagostanje ljudi i njihov život je dramatičan. U privredi, kako to ističe Gabrijel Felbermayr, novi predsednik Instituta za svetsku privredu iz Kila, važi gvozdeno pravilo: ukoliko od, otprilike, 50 radnih nedelja u godini radnici ne idu na posao jednu radnu nedelju, to „košta“ privredu dva odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP). To nije moguće izbeći – to je ekonomski zakon gravitacije – samo ne pada jabuka kao kod NJutna, pada ekonomska aktivnost. Iako neće stati cela privreda, stalo je ili će uskoro stati dosta toga. Turizam je već stao, a ni (skorija) budućnost mu neće biti svetla. Mnogo malih preduzetnika će propasti. Odakle će obezbediti prihode, a obaveze moraju da se plaćaju. Ko će ići kod frizera ili kozmetičara? Da li će ikome biti potrebne cipele ili novo odelo za svadbe koje su zabranjene? Koga će prevoziti autobusi koji će biti prazni, a u međuvremenu je međugradski saobraćaj i zabranjen? Ko će, kad prođe vanredno stanje, vraćati kredite koji su uzeti, a čiju je otplatu moguće privremeno odložiti? Ko će uzimati nove kredite da finansira ideje (čitaj: nove proizvode ili usluge) koje su neizvesne, koje čak i u regularnim okolnostima prati značajna šansa da ne budu isplative? Ko je odlazio na ručak u restoran ili na piće u kafiće i pre nego što im je rad potpuno zabranjen? Još će dramatičnija situacija biti ako se ljudi, ipak, budu iracionalno ponašali i sve prethodno budu radili sve dok im to strogim merama ne bude zabranjeno. U tom slučaju od virusa teško da će pobeći i oni koji se pridržavaju mera, a posledice pandemije će biti katastrofalne. Pored gubitka poslova i uništavanja prilika, javljaju se i direktni troškovi pandemije. Jedni su vezani za zdravstveni sektor. Troškovi lečenja velikog broja obolelih od virusa (preko onih koji su već bolesni od drugih bolesti i onih koji će se tek razboleti) i ekonomske posledice izgubljenih života nisu beznačajni. Opterećenje zdravstvenog sistema je, inače, veliko, što potvrđuje vreme čekanja na operacije i intervencije. To što ljudi obolevaju od virusa korona ne znači da je bilo koja druga bolest prestala da se pojavljuje. Iako se dugoročne posledice, posebno usled neregularnog funkcionisanja obrazovnog sistema, ogledaju i u padu humanog kapitala (ljudi manje znaju), kao ključnog za uspeh u modernoj privredi, najveće posledice će izazvati ograničavanje trgovine koje će uslediti. Ona je učinila Evropu bogatom, a Kini omogućila razvoj bez presedana u poslednjih 40 godina. Kada god je država vodila biznis ili ga tvrdo regulisala, posledice su se ogledale, između ostalog, i kroz katastrofalno stanje u snabdevanju. Po pravilu, nedostajalo je svega što je ljudima bilo potrebno. To je bio slučaj sve vreme u Sovjetskom Savezu, ali i u Kini dokle god je država dominirala privredom, određivala i organizovala proizvodnju. To je sledeći trošak, a on raste više nego proporcionalno protokom vremena. Promene u svetskoj privredi će biti još značajnije, iako ih je teško predvideti. Na primer, trenutno se 90 odsto penicilina u svetu proizvodi u Kini. Niko više, pogotovo oni koji su bogati, neće moći da se osloni na to da zavisi od tolike doze rizika. Tražiće bolja rešenja, svoja rešenja. Transferom tehnologije sa Zapada Kina je u poslednjih 40 godina uspela da smanji zaostatak u razvoju i da kreira značajne interne kapacitete za dalji razvoj, koji će u budućnosti, po svoj prilici, u daleko većoj meri zavisiti od same Kine. A od te njene sposobnosti zavisiće i veliki broj srednje i slabo razvijenih privreda na koje se oslanja kineska ekonomija. Kina ne samo da nije ni troškovno više toliko konkurentna, već je najnovijom krizom postalo očigledno i koliko je daleko od Zapada. Na mikroplanu, sistem proizvodnje koji je do sada predstavljao oličenje efikasnosti, sistem just-in-time, pri čemu je dostava komponenti u proizvodnji optimizovana na način da su zalihe izbegavane ili bile na minimumu, moraće da bude podvrgnut promeni. To se naročito odnosi na sektore od kojih egzistencijalno zavisi dominantan deo stanovništva, ali i privrede. Usporavanje rasta u Kini nije loša vest za Srbiju, ali samo na prvi pogled. Kineskim usporavanjem će biti pogođene prvenstveno zemlje koje se direktno oslanjaju na kinesku privredu, a mi to nismo. Srbija neće proći loše kao što će to biti slučaj sa brojnim afričkim zemljama, poput Ugande čija spoljnotrgovinska razmena sa Kinom iznosi 25 odsto ukupnog obima. Srbija je, međutim, zavisna od privreda koje su značajno zavisne od kretanja u Kini, poput Nemačke. Još značajnije je velika zavisnost u spoljnotrgovinskoj razmeni u odnosu na italijansku privredu, gde je skoro sve stalo. Druga dobra vest je što je nivo javnog duga smanjen. Loša vest je da će on morati da raste ponovo, a taj rast ima granice. Rast duga u kombinaciji sa smanjenim budžetskim prihodima poguraće dolazak do tih granica relativno brzo. To nameće pitanje šta posle? Kako će se finansirati razvoj kada bude došlo vreme da se dugovi vraćaju? Kako to izgleda kada se plaća cena kombinacije visokog duga i niskog nivoa razvoja (plus sve ostale neracionalnosti) već je viđeno u vidu mera fiskalne konsolidacije - smanjenje plata, penzija i investicija. Nije nemoguće da nam se istorija ponovi. Situacija je još lošija za Srbiju, jer ovoga puta i na kratak rok malo toga zavisi od nje. Najveći problem srpske privrede će biti ili, bolje rečeno, ostati onaj od pre krize. Nesređena i neefikasna javna preduzeća, visok nivo korupcije, odsustvo vladavine zakona, predatorski karakter države, neizvesnost i loša ekonomska i socijalna situacija koja će i dalje terati najproduktivniji deo stanovništva da traži sreću tamo gde ovih pojava nema. To neće biti Istok. To će, vazda, biti Zapad.