Arhiva

Šta bi Ruzvelt uradio danas

Pavlina Černeva | 20. septembar 2023 | 01:00
Posledice pandemije virusa korona neće biti ni nalik onima kakve je imala finansijska kriza 2008, niti će brzi oporavak biti ostvaren konvencionalnim stimulativnim merama - čak ni istinski masivnim konvencionalnim stimulativnim merama. Sada smo u ratu s kovidom-19, a u ratu civilna proizvodnja prestaje, i jedini rad za kojim postoji potreba jeste onaj uložen u ratne napore. Osim toga, recesija je, nažalost, nužna kako bi se širenje virusa zaustavilo. U Sjedinjenim Državama je više od 50 odsto svih radnih mesta ugroženo otkazima, prinudnim odmorima, smanjenjem plata i izgubljenim radnim satima. Bukvalno svaki sektor ekonomije će ostati bez velikog dela dosadašnjeg obima poslova, prihodi domaćinstava će biti osakaćeni, a potrošnja i pojedinaca i kompanija će rapidno opasti. Proizvodni sektor je već počeo da se strmoglavljuje; sledeći je na redu servisni sektor, koji upošljava 80 odsto svih zaposlenih. Jedna pandemija će tako dovesti do druge - pandemije nezaposlenosti. Lavina otkaza će pokrenuti talas nelikvidnosti, bankrota i depresiranih profita. Domino efekat će se proširiti na mnoge domene, od dramatičnog opadanja državnih i lokalnih poreskih prihoda i propadanja firmi, do osiromašenja čitavih zajednica, opadanja nivoa pozitivnih zdravstvenih ishoda, beskućništva i porasta broja slučajeva „smrti od očaja“. Kako bi vlade na ovo trebalo da odgovore? Na isti način na koji je to učinila administracija američkog predsednika Frenklina D. Ruzvelta u vreme Drugog svetskog rata. Prvi prioritet je mobilizacija. Ovo znači izgradnju privremenih poljskih bolnica, mobilnih klinika i urgentnih centara; ubrzanu proizvodnju osnovne opreme i lekova, adekvatnu kadrovsku popunu zdravstvenih institucija, te uspostavljanje servisne podrške gladnima, beskućnicima i drugim najranjivijim kategorijama; angažovanje vojske na dezinfekciji aerodroma, škola i najvažnijih javnih mesta. Drugo, potrebno je ljudima olakšati ostanak kod kuće, tako što bi se uvela kratkoročna obustava otplate dugovanja (uključujući dugove malih firmi i otplatu stambenih kredita), kao i plaćanja računa za komunalije, čemu su neke evropske zemlje već pribegle. Vlade bi takođe trebalo da obezbede podršku individualnim primanjima u vidu produženog trajanja osiguranja u slučaju ostanka bez posla, bonova za hranu, te stambenih olakšica. U SAD bi trebalo ukinuti sva iz radnog statusa proizlazeća uslovljavanja za sticanje prava na državnu pomoć, a centralna vlada bi trebalo da produži trajanje neposredne finansijske pomoći saveznim državama sputanim zakonima kojima se od njih zahtevaju uravnoteženi budžeti. Paket mera za odgovor na pandemiju virusa korona usvojen u SAD ne ide ni izbliza dovoljno daleko. Kako sad stvari stoje, dosad usvojena legislativa i dalje bi 80 odsto zaposlenih u privatnom sektoru ostavila bez zdravstvenog osiguranja i prava na nadoknadu tokom prinudnog odmora. Davanje prava na besplatno testiranje nije ni od kakve utehe za one koji su već kritično bolesni, ili će zbog gubitka posla ostati bez zdravstvenog osiguranja. SAD bi ovu priliku trebalo da iskoriste kako bi nadoknadu tokom prinudnog odmora i zdravstvenu zaštitu za sve pretvorili u permanentnu državnu politiku. Još jedan vrhunski prioritet jeste da se domaćinstvima obezbedi hitna gotovinska isplata. Govorkanja da će svaki građanin dobiti po 1.000 dolara izazvala su uzbuđenje među Amerikancima; bolje bi bilo da taj iznos bude 2.000 dolara. Ali podela gotovine sama po sebi neće biti dovoljna. Upravo suprotno, bez gorepomenutih preduslova i hrabrih mera kojima bi se zapušila ogromna rupa nastala na tržištu rada, veliki deo ove gotovinske isplate bi bio protraćen. U situaciji kada su zaposlenje i izgledi za ostvarivanje prihoda neizvesni, davati porodicama gotovinu u ruke ravno je sipanju vode u bušnu kofu. Ono što je SAD i drugim zemljama istinski potrebno jesu mere kojima bi se kreirala dobra radna mesta jednom kad kriza prođe. To je razlog zbog koga, nakon što sprovedu sve mere koje je u ovom trenutku nužno preduzeti, vlade moraju iznova da se mobilišu. Samo će državne mere širokog obima, velike javne investicije i veliki državni programi zapošljavanja osigurati brz skok privrednih aktivnosti, umesto još jednog perioda postepenog oporavka zaposlenosti. Tokom prošle krize, veliki deo stimulativnih mera doprineo je naglom uvećanju nejednakosti; ovog puta mora da bude drugačije. Situacija ne zahteva „podsticaje“ i „ohrabrenja“, nego direktnu akciju po modelu NJu dila (New Deal), programa izgradnje sistema auto-puteva između američkih saveznih država, ili Apolo programa. Vlade bi ovu krizu trebalo da iskoriste kao priliku za pokretanje odlučnog investicionog programa izgradnje ekološki čiste, zelene infrastrukture, kao što je to predviđeno Zelenim nju dilom (inicijativom za usvajanje paketa zakonodavnih mera čiji je cilj borba protiv klimatskih promena i ekonomske nejednakosti, prim.). Uostalom, neka nova viralna epidemija je pre ili kasnije neizbežna, a kriza izazvana klimatskim promenama zahteva da naša ambicioznost i odlučnost budu na Ruzveltovom nivou. Kad pandemija bude okončana, biće potrebno zaposliti ljude. Kreatori politike bi već trebalo da pripremaju programe zapošljavanja u javnom sektoru, sa zagarantovanim radnim mestom za svakoga ko se pojavi na birou rada. A to zagarantovano zapošljavanje trebalo bi da bude upareno s obukom i obrazovanjem, kako bi se radnicima pomoglo da - jednom, kad se ekonomija oporavi - steknu kvalifikacije za bolje plaćena radna mesta u privatnom sektoru. Sve do prošlog meseca komentatori u SAD i dalje su govorili o nedovoljnoj iskorišćenosti radne snage kao efektu finansijske krize iz 2008, i to uprkos istorijski niskoj zvaničnoj stopi nezaposlenosti. Koliko će vremena biti potrebno da se zaposlenost vrati na nivo pre izbijanja pandemije, koja je veliki deo ekonomije skrenula s koloseka? Bez direktnog, zagarantovanog zaposlenja, suočićemo se s decenijama rastuće nezaposlenosti. Alternativno, pojedinac s poslom koji mu obezbeđuje zaradu dovoljnu za normalan životni standard u stanju je da otplaćuje rate stambenog kredita, kupi avionsku kartu ili odlazi u restorane. Adekvatna ponuda dobrih radnih mesta za sve koji ih žele najsigurniji je način da svaki sektor ekonomije povrati puno zdravlje. Ali kako će vlada sve to platiti? Na isti način na koji plaća i sve ostalo. Ne bi trebalo da je nužno da izbije pandemija ili svetski rat kako bi se građani prisetili da se američka vlada samofinansira. Američke javne finansijske institucije - ministarstvo finansija i Federalne rezerve - obezbeđuju da svi vladini računi budu plaćeni, i tu prestaje priča. Sve što je, dakle, potrebno jeste da Kongres usvoji adekvatan budžet i osmisli efikasnu politiku upravljanja ovom krizom, te onima koje će uslediti nakon nje. Niko ne traži od bogatih poreskih obveznika ili stranih kreditora da oni budu ti koji će finansirati odgovor na ovu situaciju. To nije način na koji se vlada koja ima kontrolu nad svojom valutom samofinansira. Stoga prestanimo da postavljamo trivijalna pitanja o tome kako će sve to biti plaćeno. Pronalaženje novca nikad nije bio problem. Fokus treba da bude na kreiranju novih radnih mesta za nezaposlene.