Arhiva

Zagrljaj još čvršće ruke

Vera Didanović | 20. septembar 2023 | 01:00
Dok se trudio da nas, suprotno jasnim pokazateljima, uveri da je Srbija najbolje odgovorila na izazove pandemije kovida-19, Aleksandar Vučić je postigao neočekivan i potpuno nesumnjiv uspeh u svetskoj konkurenciji: kompanija Tviter objavila je 2. aprila da je izbrisala hiljade takozvanih „bot“ naloga povezanih sa vladajućim partijama u pet zemalja, od čega najviše – u Srbiji. I sve to uz ocenu da je delovanje tih naloga u suprotnosti sa propisima kompanije i predstavlja nameran pokušaj ugrožavanja slobode javnog izražavanja. Naravno da je takav uspeh doneo vlasti Srbije značajnu pažnju svetskih medija – jer, u jakoj konkurenciji Saudijske Arabije (5.350 izbrisanih lažnih profila), Hondurasa (3.104), Egipta (2.541) i Indonezije (795) Srbija se pokazala kao nedostižni šampion, sa čak 8.558 naloga kreiranih isključivo za promociju Vučića i njegovih naprednjaka. Zahvaljujući opsežnoj akciji čišćenja Tvitera, dobili smo precizne informacije o onome što smo, u osnovi, i ranije znali, pod uslovom da smo želeli da znamo – da je aktuelna vlast ustanovila do sada neviđenu mašineriju pomoću koje se održava, uništavajući, istovremeno, svaku konkurenciju, ali i istinu o svojim postupcima i stanju u kome se zemlja nalazi. Podaci dobijeni od kompanije Tviter bili su tema studije američkog univerziteta Stenford „Lavovska borba za Srbiju: Analiza operacija povezanih sa vlašću u Srbiji“. Autor Danijel Buš ustanovio je da je deo ugašenih naloga bio aktivan još 2009, ali da je mreža počela da se širi sredinom 2018, neposredno pre nego što su počeli protesti „1 od 5 miliona“. Nalozi su, pre svega, imali tri zadatka: da navijaju za Vučića i njegovu partiju, da ističu sadržaje koji mu idu u prilog (prvenstveno sa sajtova sns.org.rs, vucic.rs i glasila Informer, Alo, Pink) i da napadaju opoziciju (najčešća meta bio je Dragan Đilas, a slede Savez za Srbiju i Vuk Jeremić). Saznali smo i da su botovi tvitovali ukupno 43 miliona puta, ali ne i koliko nas je sve to koštalo. Sam Vučić se na konferenciji za novinare pravio nevešt, tvrdeći da o Tviteru ne zna ništa i da nema nalog – iako ih ima čak dva (@avucic i @predsednikrs) a teško je zaboraviti i koliko je vremena posvetio javnoj svađi sa tvitovima koji mu se ne dopadaju i spinovanju tvitova opskurnih likova, pripisujući njihove stavove čitavoj kritičkoj javnosti. Direktor Agencije za borbu protiv korupcije Dragan Sikimić rekao je za portal Nova.rs da će se ta institucija pozabaviti načinom finansiranja SNS botova, ali, iskustvo ukazuje na mogućnost da opet čujemo neku priču o tome kako su „sedela dvojica u kafani, pa je došao treći“, kao u slučaju otkrivanja podataka o finansiranju SNS. A tu, na sve strane šuplju priču, nadležne institucije prihvatile su kao relevantnu. Možemo, ipak, da pretpostavimo da iza izbrisanih 8.558 naloga sa istom IP adresom, ipak ne stoji isto toliko ljudi koji su često preko javnih preduzeća finansirani za svoj doprinos u pumpanju podrške naprednjacima i gradnji kulta Vučićeve ličnosti. Jer, u decembru 2018. Ozon Pres nas je obavestio da je na sednici Izvršnog odbora SNS u Čačku, saopšteno da SNS ima tačno 3.456 botova zaduženih da ostavljaju komentare na portalima, sajtovima i društvenim mrežama. Ti vredni ljudi, sudeći po utiscima brojnih tviteraša koji su uočili iznenadnu pojavu mnoštva novih naloga koji zastupaju interese SNS, već su nastavili da, sa novim izmišljenim identitetima, botuju za SNS. I to sa svim šansama da postignu isti učinak kao i pre čišćenja Tvitera – kako u stvaranju utiska o ogromnoj podršci vlasti, s jedne, i nepopularnosti opozicionih lidera, s druge strane. Da li će se tako lako neutralisati i druge vesti loše po naprednjački režim, koje su poslednjih dana stizale sa više zapadnih adresa? Recimo, ono zgražavanje zbog privođenja Ane Lalić, novinarke koja je na portalu Nova.rs pisala o stanju u Kliničkom centru Vojvodina, na način koji odstupa od zvanične verzije. Da li je - nakon što je novinarka puštena da se brani sa slobode, a Ana Brnabić povukla restriktivnu uredbu na osnovu koje je novinarka uhapšena, preuzevši na sebe svu sramotu zbog neumesnog ponašanja države - čitav skandal završen izrazima zabrinutosti sa važnih adresa i podsećanjima da „sloboda medija mora biti očuvana“ (OEBS, Ana Pilsonero, portparolka za proširenje i susedsku politiku EU...)? Očajni deo srpske javnosti sklon je da u svakom tekstu u zapadnim medijima, u kome se kritički govori o srpskoj vlasti, vidi početak kraja insistiranja na „stabilokratiji“ koja je, poslednjih godina, predstavljala bitnu polugu u procesu njenog cementiranja. Razlozi za takve (lažne?) nade stižu neprestano: tako, recimo, u tekstu Demontiranje demokratije: virus kao izgovor za uklanjanje neslaganja, agencija Asošiejted pres upravo slikom iz Srbije počinje priču o opasnim tendencijama u nekoliko zemalja. Po Beogradu patroliraju vojnici sa prstom na obaraču mitraljeza, navodi se, između ostalog, u opisu i dodaje da je srpski predsednik upozorio da groblja neće biti dovoljna da sahrane mrtve ako građani ne budu slušali naređenja vlasti. Bečki Standard je opširniji i detaljniji u kritici: u tekstu Pritvor za građane i centralizovana informaciona politika u Srbiji govori se o hapšenju Ane Lalić i zabrinutosti medija zbog (u međuvremenu ukinute) uredbe Vlade o kažnjivosti plasiranja informacija koje nisu autorizovane i navode se kritike zbog uvođenja vanrednog stanja i ocene da ono nije bilo neophodno. Govori se i o krivičnom gonjenju građana zbog nepoštovanja vanrednog stanja, suđenjima preko Skajpa, SMS-u kojim su građani plašeni „italijanskim scenariom“ - ali i Vučićevim pohvalama Kini, kojim je u Briselu „aktivirao strah“ da bi ta velika sila mogla postati konkurentkinja EU na Balkanu. Srbijom se bavi i Zidojče cajtung, koji, u tekstu Samo Kina može da nam pomogne, govori o tome kako se Vučić „ponaša kao komandant“, podseća na čuvenu konferenciju za štampu gde se govorilo o „najsmešnijem virusu“ i savetovao šoping u Milanu, ali i o „demonstrativnom zaokretu najveće zapadnobalkanske države koji bi mogao da zabrine EU“. Ima tumačenja da je, ciničnim primedbama usmerenim ka EU („evropska solidarnost postoji samo na papiru“) i napadnim obožavanjem Kine i njenog predsednika koga naziva „bratom“, Vučić ugrozio evropski put Srbije ali i sopstvenu poziciju. Ali, postoje i sasvim oprečna viđenja, prema kojima će, upravo pretnjom okretanja ka Istoku, uspeti da za sebe isposluje bolji tretman zvaničnog Brisela. U oba slučaja, međutim, čini se da bi ishod na unurašnjopolitičkom planu mogao biti – isti. A sve zbog dubine aktuelne krize i činjenice da veliki broj građana na sopstvenoj koži može da uoči razliku između onoga što mu se servira sa zvanične adrese i stanja na terenu. Zato deluje verovatno da nas čeka zagrljaj još čvršće ruke – jer, u slučaju eventualnog slabljenja zapadne podrške, za održanje na vlasti biće potrebno ugušiti i medije koji bi o tome mogli izvestiti, i političku konkurenciju, koja bi se mogla okoristiti. S druge strane, ukoliko odgovor Zapada na namigivanje ka Istoku bude još veća tolerancija na autokratsko delovanje, logično je, s obzirom na minuli rad, da će i taj novoosvojeni prostor biti iskorišćen za dodatno treniranje strogoće. S velikim guštom. Sve to, međutim, ne znači da aktuelna snažna politička kampanja i samopromocija tamo gde joj nije ni mesto ni vreme, ne govori o velikom strahu našeg Golijata: jer, ko bi mogao biti siguran da, posle svega što su videli i doživeli u vremenu korone, građani neće biti mnogo ljuti? Toliko, da ih neće zavarati svaljivanje odgovornosti na povratnike iz inostranstva, „bivšu vlast“ ili penzionere? Šta ako se ljudi sete da velika vlast znači i veliku odgovornost?