Arhiva

Ne želim da popustim pred virusom straha

Uliks Fehmiu | 20. septembar 2023 | 01:00
Sreda 11. mart Naš profesor glume Predrag Bajčetić je zahtevao da vodimo dnevnik. Nikad nisam vodio dnevnik, ni na fakultetu, ni u srednjoj ili osnovnoj školi. Uvek sam se mučio da pišem one sastave, gde si bio i šta si radio tokom raspusta. Dosadno mi je bilo da pišem o tome šta je bilo, bio sam suviše uzbuđen i zaljubljen u život, plašio sam se da će mi izmaći i da ću nešto propustiti dok budem bio preokupiran događajima iz prošlosti. Po istom principu pokušavam da mi život ne prođe buljeći u telefon. Nemam Instagram, nemam Fejsbuk. Nestanak privatnosti koji je nastao pojavom interneta, a eksplodirao kanalima socijalnih medija, jednostavno me užasava. A i siguran sam da nemam ništa pametno da kažem, ne svakog dana, svake nedelje, svakog meseca. Nisam sklon panici. Ili se uglavnom trudim da ne budem. Večerao sam u Maderi sa prijateljem svoga prijatelja, Ričardom, američkim producentom koji trenutno snima film u Beogradu. Ričard takođe nije sklon panici, tako kaže. Izvinjava se što će mu možda telefon zvoniti u toku večere i moraće da se javi. Sin, koji je student u Americi, upravo mu je javio da je drug njegovog druga pozitivan na koronu. Ričardov sin ima 19 godina, po godinama nije u rizičnoj grupi, ali ima redak zdravstveni poremećaj, njegov imuni sistem gotovo da ne postoji. On pakuje svoje stvari, napušta kampus i kreće automobilom za Los Anđeles, odakle su. Ričard zove školu, pokušava da stupi sa nekim u kontakt. Iz škole kažu da je sve u redu, da oni na kampusu nemaju informaciju o pozitivnim slučajevima. Ričard pokušava da im objasni kako ih on upravo informiše da imaju. Četvrtak 12. mart Oko 2.30 posle ponoći, Branka ulazi u našu sobu sa telefonom u ruci i šapuće: „Bane je, kaže da vas probudim.” U potpunoj komi, uzimam telefon, srce mi lupa trista na sat, znam da je neki belaj, samo ne znam koji. Bane je moj drug iz detinjstva i partner u svim poslovima u NJujorku. Kaže: „Gledam TV, Tramp je sad najavio da se ukidaju letovi iz Evrope za Ameriku.” Naš povratak za NJujork je planiran za u subotu, dva dana kasnije. Zovem Er Srbija, uspevam da nas prebacim za let tog istog jutra. Snežana je već krenula da nas pakuje. Zovemo i budimo prijatelje za koje znamo da su takođe planirali da putuju u subotu. Tole, moj drugi partner, u poseti je majci u Prijedoru. Sad je već oko tri ujutru, Tole kreće iz Prijedora, mora da stigne do šest do Beograda, pre nego što se zatvori čeking. Spakovali smo se, nismo budili Hedona koji je spavao, pozdravili se sa Brankom i seli u taksi. Još je bio mrak. Često mi je misao prolazila kroz glavu, opet odlazimo usred noći, opet se neke granice zatvaraju. Nisam siguran da ovoga puta odlazak preko okeana znači odlazak na sigurnije. Ali, alternative nema, tamo je kuća, tamo nam je ćerka, tamo nam je posao. Mada se ćerka na trenutak poradovala da ćemo ostati u Beogradu zarobljeni do daljeg, dok će ona sama uživati u stanu u NJujorku. Tole je stigao. Sedimo svi u kabini, prvi put nosim masku, nervira me, ne mogu da dišem. Nos mi je suviše veliki i ide nagore. I stalno ispada iz maske. Snežana viče: čoveče, šta će ti maska ako ti nos stalno viri. Igor, moj drug iz srednje škole je tu sa Sonjom, jednom od svojih ćerki. Pre poletanja, uz homeopatske dezinfektante, naručuje se šljivovica, umesto vode ili soka od pomorandže. Protiv korone, za svaki slučaj! Sleteli smo u NJujork, svi uključuju telefone. Čitam vesti, zabrana letova je uvedena za 26 evropskih zemalja, ali ne i za Srbiju. Znao sam da ne treba da paničimo, mogli smo lepo da putujemo u subotu kao što smo i planirali. Malo sam ljut na sebe što smo izgubili dva dana u Beogradu. Iako smo u Beogradu često, svaki dan mi je dragocen, svaka kafa, svaka večera, svaki razgovor sa prijateljima, sa porodicom. Terminal 4 JFK aerodroma se čini nešto praznijim, ali je sve drugo normalno. Carinik nas je pitao da li smo imali kontakta sa nekim iz Kine ili Irana, mi smo rekli ne, i to je bilo to. Subota 14. mart Dva dana kasnije sam ponovo došao na taj isti terminal da sačekam stjuarda Er Srbija koji je bio ljubazan da mi donese odelo koje sam zaboravio u magnovenju noćnog pakovanja. Avion je sleteo na vreme, mada su putnike zadržali skoro sat i po duže u avionu nakon sletanja. Merili su im temperaturu. To nama dva dana ranije nisu radili. Ulazeći u auto na aerodromskom parkingu, posmatrao sam par koji je ili stigao ili se spremao da negde otputuje. Oboje su imali maske i rukavice. Stajali su ispred svog automobila iz koga je ona izvadila dezinfektant kojim je prvo trljala ruke, pa vrat, pa lice i svaki deo tela koji joj nije bio pokriven odećom. Kad je završila, vratila je bočicu u auto i izvadila neki sprej, verovatno lizol, onaj što ubija 99 odsto svega živog. Krenula je da se njime prska, prvo po kosi, kao da je izašla ispod haube nekog frizerskog salona, a onda po pantalonama, džemperu, da bi na kraju skinula jaknu i isprskala je i spolja i iznutra. Onda je na red došao muž. Stajao je ispred nje podignutih ruku dok ga je ona prskala sprejom kao policija demonstrante. Nedelja 15. mart Gradonačelnik NJujorka Bil de Blazio je izdao naređenje da od utorka 17. marta svi restorani, barovi, moraju biti zatvoreni. U samom NJujorku radi 320.000 ljudi u restoranskoj industriji. Velika većina će ostati bez posla preko noći. Redovi za popunjavanje aplikacija na birou za nezaposlenost će biti ogromni. U njima će stajati oni koji imaju sreću da su legalni. Javna je tajna da američku prehrambenu industriju na leđima nose oni koji nemaju legalna dokumenta. Veliki broj njih se neće usuditi ni da pokuša da priloži aplikaciju za pomoć u slučaju nezaposlenosti, iako velika većina uredno plaća porez državi. Uplašeni od lova na emigrante, koji traje od dolaska nove administracije 2016, mnogi se neće ni usuditi da zatraže lekarsku pomoć, a već je sigurno da će mnogima biti potrebna. Utorak 17. mart Lepo i sunčano jutro. Otišao sam da obiđem našu radnju koja se nalazi u Plaza hotelu između 58. i 59. ulice na Petoj aveniji. Taj ugao Pete avenije i Central parka je nezvanično srce NJujorka. Po ovako sunčanom danu, ulice bi kipele od ljudi koji žure na posao, turista koji razgledaju grad i nervoznih vozača i saobraćajnih policajaca koji se bore sa nepodnošljivom gužvom njujorških ulica. Stojim i gledam raskrsnicu koja je okupana suncem, na kojoj nema ljudi, tu i tamo prođu neki autobus ili taksi. Slika je prelepa, a tako strašna. Vanila skaj. Silazim liftom u utrobu hotela gde se nalazi Plaza Food Hall u kome je smeštena naša radnja. Hol je u polumraku, većina radnji je već zatvorena. Prvi put mi se srce steglo. Sreda 18. mart Nika je odlučila da danas odleti za LA. Snežana i ja smatramo da je to pogrešna odluka. Avioni još uvek lete na američkim domaćim linijama. Bez obzira na to što su avioni gotovo prazni, putovanje u ovom trenutku je nepotrebno izlaganje riziku. Nika je u maju trebalo da se preseli za Kaliforniju. S obzirom na to da postoji mogućnost sveopšte blokade, želi da ode pre nego što se tako nešto dogodi. Jedan od drugova joj je ponudio da bude u njegovoj garsonjeri koja se nalazi na dva minuta od okeana. Jasno joj je da će biti sama u karantinu sledeće dve nedelje, daleko od nas, sama. Bitno joj je da će biti u prirodi, blizu mora. Spakovala se i otputovala. Snežana je tužna. Kaže: „Tako sam i ja otišla iz kuće jednog dana ’94. na par meseci u Ameriku, i nikad se nisam vratila.“ Po naredbi zatvaranja restorana, porudžbine u našoj pekari su se strmoglavile u jednom danu za 80 odsto. Hoteli su prazni, tu i tamo je još poneki otvoren. I tih nekoliko soba u kojima je ostalo nešto zaostalih evropskih turista, biće prazno do kraja nedelje. Naša pekara u kojoj je stalna gužva i koja u normalnim uslovima radi 24 sata dnevno, sada je gotovo prazna. Hleb koji od danas vozimo isključivo samoposlugama, može se napraviti u toku jedne smene. Petak 20. mart Guverner države NJujork je izdao naređenje da svi moraju da ostanu kod kuće. Samo ljudima koji rade u osnovnim službama biće dozvoljeno kretanje. S obzirom na to da pravimo hleb za samoposluge, mi takođe spadamo u osnovne delatnosti. Izdali smo potvrde svojim preostalim zaposlenima kako bi mogli neometano da dođu na posao. Onima koji su i dalje voljni da rade. Danas sam se čuo sa Igorom, on je u Bostonu. NJima je posao u pekari takođe opao, ali ne toliko dramatično kao nama. Igorove ćerke Miška i Tamara su pokrenule dostavu hleba na kuću. Niko više ne želi da ide u samoposlugu, svi kupuju onlajn. Igor i ja razgovaramo dok on razvozi poslednju narudžbu tog dana. U pekari je napeto, oni koji su došli na posao privatnim kolima ne osećaju se bezbedno da rade sa kolegama koji su stigli gradskim prevozom. Svakodnevno nam stižu poruke od prijatelja. Gogo Bogdan je poslao poruku, pita kako smo, kaže kod njih ‘nako. Nisam ga čuo od Beograda. Poruku sam video tek sutradan, kasno ju je poslao. Obrnuo je noć za dan, bindžuje. Danis šalje poruku, kaže „nemoj izlaziti, pazi se!” Odgovaram „pa neko mora da pravi hleb za ovaj narod!” Zvaću ga sutra, ne mogu da kucam. Nedelja 22. mart Stigao sam u pekaru, zovem Danisa. Danis me pita da li sam čuo za Zagreb. „Šta je bilo u Zagrebu?“ „Zemljotres, i to ozbiljan.“ „Je l’ me zajebavaš?“ „Ne.“ Pa da li je ovo normalno? Usred korone, zemljotres. Kao u nekom filmu holivudske B produkcije. LJudi koji su se zatvorili u kuće, koji su se sklonili od korone kako bi bili što dalje jedni od drugih, isterani su iz svojih domova i prisiljeni da prekinu izolaciju. Imam potrebu da okrenem prijatelje, ali ipak kucam poruke, par kratkih rečenica u koje treba da stane sve. Pomažu mi emoji simboli da ispoljim kako se osećam. Te emoji poruke imaju kratkoročno dejstvo, čovek ih zaboravi istom brzinom kojom su bile napisane. Razgovor ipak duže ostane u pamćenju. Naknadno sam saznao da će svaka osma zgrada u Zagrebu morati da bude srušena. Želim da verujem da neće biti tako, da su te prve vesti ipak dramatičnije nego što u stvari jesu. Danas počinje zabrana nepotrebnog kretanja. Svi su zbunjeni. U ovakvim situacijama kada niko nema odgovore na sva pitanja, ljudima je potrebna posebna pažnja kako bi se osetili sigurnima. Borimo se sa dve epidemije, sa koronom i epidemijom straha. Trudim se da ne gledam vesti. Ujutro odem na posao i ne uključujem se. Vesti me uznemiruju, plaše me. Već danima nema dobrih. Trampa ne mogu da gledam, nije mi čak više ni zabavno. Do pre par dana je ponavljao na svakom brifingu „kineski virus, kineski virus”. Kad ga je novinar upitao zar to nije rasistička izjava, odgovorio je: „Ne, to je činjenica”. Da, odahnuo sam. U pravu je. Hvala bogu da je ovaj virus kineski, zamisli da je srpski, hrvatski ili albanski, to bi onda bilo baš ozbiljno sranje. Ponedeljak 23. mart Bane je danas kontaktirao sa Gregom Bakstromom, šefom i vlasnikom restorana Olmsted u Bruklinu. Greg je prošle nedelje zatvorio restoran i morao da otpusti 60 zaposlenih. U početku je mislio da će spremati hranu samo za porudžbine za preuzimanje i na dostavu, kao i većina restorana u NJujorku. Posle jednog dana, shvatio je da taj model ne može da opstane finansijski, niti je potpuno u skladu sa konceptom socijalnog udaljavanja. Umesto toga, odlučio je da napravi neku vrstu „banke hrane” koja bi pomagala restoranskim radnicima koji su ostali bez posla. U svojoj kuhinji su već imali dovoljno namirnica da počnu da kuvaju. Otvorili su veb-stranicu za donacije i odziv je bio više nego pozitivan. Osim finansijske pomoći, ljudi se nude da volontiraju, šalju im najrazličitije proizvode, od četkica za zube, do tampona i hrane za bebe. Mi ćemo im od sutra svakoga dana nositi hleb. Utorak 24. mart Prošla je nedelja od kada je sve stalo. Moj novi najbolji prijatelj se zove lizol. To je onaj dezinfektant kojim se prskala ona žena na parkingu, onaj što ubija 99 odsto svega živog. Kad uđem u kancelariju, iako sam uglavnom u kancelariji sam, prskam lizol svuda. Kao kad nas zaprašuju protiv komaraca. Isprskam celu kancelariju, stolove, stolice, miševe i tastature, monitore i telefone. Kvake i slavine, naravno. Da ne bih trenutno umro od lysola, otvorim prozore i izađem na terasu da pušim. NJime prskam sve kad uđem u auto, volan, menjač i svaki drugi deo automobila koji je mogao da bude dodirnut od strane radnika u garaži. Jebi ga, ja se plašim njega, on se plaši mene. I jedan i drugi izgledamo zdravi, al’ nikad se ne zna. Čim registrujem auto, prestaću da ga parkiram u garaži, ali ću sigurno nastaviti da ga prskam, za svaki slučaj. Zasad još moram da ga parkiram u garaži, s obzirom na to da mu je registracija istekla. Sigurno ću dobiti kaznu ako ga ostavim na ulici. A ovi i dalje dele tikete, bez obzira na to što je smak sveta. Pekara sad više liči na neku laboratoriju. Svi rade pod kapama, maskama i sa rukavicama i naravno u uniformama. Samo im oči vire. Tole vodi proizvodnju, u pekari je po ceo dan. Ja se u međuvremenu borim sa birokratijom u čijoj će milosti biti naša sudbina i sudbina miliona drugih koji su prošle nedelje ostali bez posla. Govorili su da je prosečan Amerikanac udaljen svega dve nedelje od sopstvenog bankrota! U prevodu, njegova je ušteđevina tolika da ima za hranu i račune samo za sledeće dve nedelje od onog trenutka kad izgubi primanja. Danas se završila prva nedelja, 3,3 miliona Amerikanaca se prijavilo osiguranju za nezaposlene. Danas sam prvi put odvezao hleb u Olmsted. Izgledam pre kao hirurg nego kao dostavljač hleba. Kad sam stigao, nikoga nije bilo, restoran je bio prazan. Kroz prozor sam mogao da vidim veliki broj papirnih kesa koje su uredno stajale na dugačkom barskom pultu. Te papirne kese će istog poslepodneva biti kompletirane i podeljene onima kojima su potrebne. Bane mi je rekao da ostavim hleb u ulazu restorana, između dvoja vrata, pre nego što se uđe u restoran. Oni taj međuprostor koriste kao bezbednu zonu u kojoj takođe ostavljaju obroke na stolu, koje će ljudi kasnije uzeti, bez kontakta sa osobljem restorana. Četvrtak 2. april Od pre nekoliko dana NJujorčani su počeli da oko sedam sati uveče otvaraju prozore svojih stanova u kojima su zatvoreni. Da plješću, viču, zvižde u čast onih radnika koji nemaju luksuz da ostanu u kući. Prvenstveno lekarima i zdravstvenim radnicima koji trenutno rade u nemogućim uslovima. Naravno, aplauzi su upućeni i ostalim radnicima koje uglavnom i ne primećujemo, a sada nam od njih bukvalno život zavisi. Poštanskim radnicima, radnicima u samoposlugama i apotekama, radnicima zaposlenim u javnom prevozu i svima onima koji na biciklima raznose hranu i imaju kontakt sa velikim brojem ljudi u toku jednog dana, i svima onima koji nas hrane. Sve me podseća na to kad se u Beogradu zviždalo i lupalo u šerpe u Slobino vreme, ali ovoga puta to ima potpuno drugačiji razlog. Prvih dana su ti aplauzi bili skromni, malo je ljudi izlazilo na prozore. Ali, iz dana u dan su sve jači, sve glasniji. Život se sa njujorških ulica premestio na visinu njujorških nebodera. Čuješ i vidiš svog komšiju u čiji prozor gledaš već godinama, ali ga naravno ne poznaješ i nikada ga nisi ni primetio. Sada mašemo jedni drugima, pozdravljamo se. Na čudan način nas ova izolacija približava. Petak 3. april Nika koja želi da se bavi režijom, prošle godine je snimila svoj prvi kratki film. Sama ga je napisala, skupila novac i ekipu. NJen kratki film Pogledaj me je trebalo da ima premijeru u aprilu, u zvaničnoj konkurenciji Tribeka film festivala u NJujorku. Festival je nastao kao pokušaj revitalizacije južnog dela Menhetna nakon tragedije 11. septembra 2001. Od svih važnijih svetskih filmskih festivala, Tribeka je morala prva da se suoči sa odlukom o odlaganju ili otkazivanju festivala. Nisu odlučili ni jedno, ni drugo. Danas je festival objavio da će biti održan u planiranom terminu, ali ne u bioskopskim salama, već onlajn. Uvek sam mislio da nas virtuelna komunikacija udaljava jedne od drugih i doprinosi našoj grupnoj usamljenosti. Možda u ovoj novoj realnosti, u kojoj nam je dužnost i obaveza da budemo sami, ovaj oblik komunikacije ima smisla. Nedelja. 5. april Država NJujork, broj zaraženih 120.000. U gradu NJujorku na svaka 3 minuta jedna osoba umre od kovida-19. S obzirom na to da se trudim da ne pratim vesti, moje beleške ne odslikavaju tačnu situaciju u gradu u kome živim. Dok sam čitao rečenice koje sam napisao, shvatam da bih ovoga puta mnogo više želeo da ostanem u onome što je bilo, nego u onome što jeste. A kada uključim televizor ili pogledam telefon, uplašim se onoga što će tek biti. Ali, ne želim da popustim pred virusom straha. Jer, dok radim svoj posao i u isto vreme obavljam svoju građansku i ljudsku dužnost, molim se i verujem da će sve biti onako kako treba. Od utorka krećemo da doniramo hleb za još jednu „narodnu kuhinju“. Ovoga puta će narodna kuhinja biti smeštena u restoranu Eleven Medison park koji je 2016. godine proglašen najboljim restoranom na svetu. Sa šefom i vlasnikom Danijelom Hamom sarađujemo od njegovog dolaska u restoran, već gotovo petnaest godina. Nakon zatvaranja svog restorana, Danijel je okupio svoj tim i krenuo da pravi obroke za lekare i medicinsko osoblje njujorških bolnica. NJujorškim lekarima se, inače, pridružio i veliki broj kolega u penziji kao i kolega koji su stigli iz ostalih delova zemlje da pomognu. Već druge nedelje broj prijava na birou za nezaposlene bio je dupliran i došao je na 6,6 miliona. Do juče, taj broj je otišao na 10 miliona. I raste. Empatija (od grč. εν - u; i grč. παθος - osećanje, strast) doslovno označava suosećavanje, uživljavanje. Empatija podrazumeva sposobnost da se emocionalno razume šta druga osoba doživljava. U suštini, to je stavljanje u tuđu poziciju i doživljavanje tuđih osećaja. Empatija nam omogućava da razumemo druge i, često nas „prisiljava” da preduzmemo mere kako bismo ublažili patnju druge osobe.