Arhiva

Ravno do dna

Petrica Đaković | 20. septembar 2023 | 01:00
Virusu korona uspelo je da domaće male privrednike kao nikada pre dovede u fokus srpske ekonomske politike. Budžetske subvencije nedavno usvojenim rebalansom povećane su za više od 100 milijardi dinara i prvi put u novijoj istoriji taj novac namenjen je upravo mikro, malim i srednjim preduzećima, kako bi se isplatom minimalne zarade zaposlenima u tim firmama sanirala šteta koju je izazvao virus i pokušala sprečiti veća talasanja na tržištu rada. Kakvi će biti rezultati ove privremene mere znaće se tek u narednim mesecima, ali vlast računa da stopa nezaposlenosti na kraju godine neće premašiti 11,5 odsto, odnosno da će biti samo za jedan procentni poen veća nego pre krize. Ali, dok domaći zvaničnici tvrde kako nema masovnijih otpuštanja i da je situacija na tržištu rada praktično identična kao u februaru, sprovedena istraživanja među privrednicima, poput onoga koje je početkom marta uradio sajt Poslovi Infostud na uzorku od više od 500 firmi, pokazuju da je 12 odsto ispitanika već tada ostalo bez radnog mesta. I još gore, čak 80 odsto kompanija najavljuje u narednim mesecima seču troškova, pa i onih koji se odnose na zaposlene. Nepovoljan ishod dodatno je podstaknut propisanim merama zaštite koje mnoge poslodavce onemogućavaju da nakon skoro dvomesečne pauze nastave nesmetano da rade. A da virus nije odneo posao samo onima koji rade na nesigurnim radnim mestima, sa ugovorima o privremenim i povremenim poslovima, odnosno na crno, a koji nisu obuhvaćeni ni pomenutim merama državne pomoći, pokazuje primer smederevske kompanije PKC koja je uoči Prvog maja podelila nekoliko stotina otkaza. I to svojim stalno zaposlenim radnicima, sa obrazloženjem da će ih zvati na posao na jesen kada firma počne da radi punim kapacitetom. Finski PKC je samo jedna od više stotina firmi u Srbiji koje je država prethodnih godina čašćavala subvencijama o trošku poreskih obveznika, odnosno jedna od onih kojima je u godinama pre ove krize dominantno bio namenjen državni budžet za subvencije. To, međutim, baš kao ni protesti radnika Jure zbog neadekvatne zaštite radnika tokom pandemije, nije zasmetalo resornom ministru Zoranu Đorđeviću da na Praznik rada ustvrdi kako radna prava u Srbiji nikada nisu bila bolja i kako se država snažnije bori za radnička prava nego sindikati. Pošto je prethodno već, kako tvrdi Zoran Stojiljković, predsednik sindikata UGS Nezavisnost, izneo neistinu da Socijalno-ekonomski savet bezrezervno „podržava sve usvojene ekonomske mere Vlade i izražava zahvalnost predsedniku Vučiću“. Suprotno vlasti, koja očekuje da će Srbija iz aktuelne krize izaći daleko manje oštećena nego ostatak sveta, bez izuzetka, te da će suprotno najavljenoj recesiji ona i ove godine ostvariti pozitivnu stopu rasta, ekonomisti, privrednici i sindikati najavljuju krizu koja radnicima ne može doneti ništa dobro. Pritisak na tržište rada biće sve veći, tim pre što je kovid-19 doprineo povratku više stotina hiljada državljana Srbije koji su prethodnih meseci ili godina bolju budućnost potražili izvan granica zemlje, a pitanje je hoće li se oni i kada vratiti tamo odakle su došli. I da li uopšte i treba da se vrate, pošto je ovoj krizi prethodila jedna druga - manjak na tržištu kvalifikovane radne snage u ovom regionu zbog sve masovnijeg odlaska u inostranstvo. Tromesečni bajpas u vidu isplate minimalne zarade, veruju ekonomisti, neće biti dovoljan baš svim privrednicima da sačuvaju broj radnika na pretkriznom nivou, a jurnjava za oporavkom biznisa i nastojanje da se nadoknadi do sada izgubljeno, u državi kakva je Srbija može rezultirati jedino pogoršanjem stanja na tržištu rada, novim otkazima i još manjim pravima zaposlenih. Suprotno aktuelnoj svetskoj polemici o drugačijoj budućnosti, humanijem radu i raspodeli svetskog bogatstva, ali i suprotno nadanju domaće javnosti da će kovid-19 izroditi pojačanu svest o potrebnim promenama u poslovnom ambijentu kako bi on bio daleko povoljniji za ulaganja domaće privrede, Mario Reljanović iz Instituta za uporedno pravo pre očekuje nastavak politike subvencionisanja stranih kompanija i još veću obespravljenost radničke klase. „Srbija godinama vodi pogrešnu investicionu politiku, učestvujući u toj trci ka dnu, odnosno jagmi za strane investitore, ne pitajući za cenu i uslove. Kada se države među sobom takmiče u privlačenju investicija, onda one permanentno snižavaju kriterijume, a time i prava radnika, samo da bi taj investitor došao baš kod njih. I to je pogubna politika, i za ekonomiju zemlje, ali i za prava radnika, a bojim se da će se to tek sada nastaviti“, kaže Reljanović, uveren da će najavljeni pad investicija u narednim godinama neminovno dovesti do novog talasa subvencionisanja kompanija poput Jure. Briga o domaćim malim i srednjim preduzećima, veruje naš sagovornik, trajaće ova tri meseca, a onda će se politika subvencija vratiti tamo gde je bila i prethodnih godina. Ma koliko država tvrdila drugačije, a sindikati u svojim majskim proglasima ukazivali da je kriza izazvana virusom ogolila nepravedni odnos snaga između radnika i kapitala i ukazala na potrebu da se taj odnos redefiniše. „Kriza evidentno utiče na poslovanje privrede, a time i na tržište rada. U ovoj situaciji, pogotovo ako država nastavi da servisira kapital, mali i srednji biznis će morati da se dovija. A to onda znači da će se povećati rad na crno, izbegavanje prijavljivanja radnika i plaćanja obaveza prema državi i zaposlenom. Poslodavci će tražiti izlaz iz ovoga u nezakonitom obliku angažovanja radnika, kako bi smanjili svoje troškove. Umesto da ukidamo i smanjujemo takve oblike rada i radnih odnosa, odnosno da uspostavljamo sistem u kome će država biti ravnoteža između poslodavaca i radnika, da menjamo ono što su bile dosadašnje manjkavosti, i time što će se greške iz postojećeg Zakona o radu popraviti, a nivo radnih prava povećati i obavezom da se propisana prava poštuju i zakonske odredbe primenjuju, mi ćemo se, bojim se, vratiti punom parom u tu trku ka dnu“, smatra Reljanović. Otkazi širom sveta mere se već stotinama miliona, a njihov broj povećavaće se tek onda kada kapitalisti podvuku crtu i saberu gubitke. Statistika najavljuje oštar ekonomski pad celog sveta, a time i dvocifreni pad novih investicija, i to ne samo u ovih nekoliko meseci. Tim pre što se neizvesnost u vezi sa ponašanjem najnovijeg virusa samo povećava, a drugi talas sve glasnije najavljuje. Već sada, rizik i averzija investitora prema neizvesnosti doveli su do povećanja cene kapitala, a očekivanja su takva da će se i investitori, baš kao i potrošači u skorijoj budućnosti, uzdržavati od trošenja, odnosno ulaganja. Na drugoj strani, kriza je podstakla i polemike oko neophodnosti uvođenja univerzalnog dohotka za građane, ali istovremeno i priče o potrebi da ljudski rad što pre zamene roboti. Jer, kovid-19 je ukazao da rada ipak nema bez radnika, a ukoliko se njima zbog očuvanja njihovih života i zdravlja savetuje da ne idu na posao već ostanu zatvoreni u svojim stanovima, kapital previše trpi. Ovo iskustvo ne isključuje, zato, mogućnost da buduće, skromne investicije budu usmerene upravo na zamenu radnika mašinama, pod pretpostavkom da one ne mogu da se razbole i time ugroze profite svojih vlasnika. Jedno je sigurno. Ceh ove neizvesne budućnosti, na svim poljima, pa i na tržištu rada, mogle bi posebno da plate upravo zemlje čija je privreda oslonjena previše na strane investicije. Ne samo da će privredni oporavak takvih zemljama, pa i Srbije, značajno zavisiti od oporavka njenih ključnih ekonomskih partnera, nego će dodatno zavisiti i od odluka ključnih investitora o njihovoj budućoj politici poslovanja i ulaganja. Nije li, zapravo, gorepomenuti PKC najbolja ilustracija za to. Ne samo što je u stanju da za dan ili dva otpusti više stotina radnika, već ga ništa ne sprečava ni da napusti Srbiju i zatvori fabriku ukoliko vlasnik iz Finske proceni da naša zemlja više nije zadovoljavajuća destinacija. I da ga na nekom drugom kraju planete čekaju neki bolji uslovi za sticanje profita, još veće državne pogodnosti i još manji troškovi na plate zaposlenih. U matičnoj državi roboti, a na siromašnoj periferiji savremeni robovi.