Arhiva

Greške

Dejan Atanacković | 20. septembar 2023 | 01:00
Kada sam pre mnogo godina učio da vozim otac mi je dao savet koji je, kao što s nekim savetima biva, smesta prevazišao okvir kojeg se na prvi pogled mahom ticao. „Kad vidiš kolonu koja ti dolazi u susret, budi oprezan, u svakoj koloni krije se najmanje jedna budala.“ Otada, kad god vidim kolonu, izoštrenih čula pratim svaku najavu nerazumnog ponašanja i pokušavam da naslutim ko je od vozača iz suprotnog smera budala na koju me je otac upozorio. Više puta sam tako, zahvaljujući očevom savetu, u poslednjem trenu uspevao da spazim budalu i izbegnem incident, imajući u vidu tu jedinu izvesnost u složenom sistemu saobraćaja i međuljudskih odnosa: da je budala neizbežno tu i da mi, s namerom ili ne, već radi o glavi. Postojanje budale zajamčeno je samom prirodom kompleksnih sistema. U svaki sistem, ne bi li bio održiv, ugrađeni su mogući uzroci njegovog kraha, težnja da se vrati u stanje proizvoljnosti, a budala je jedno od važnijih otelotvorenja te prirodne neminovnosti. Tako dolazimo do pitanja da li je budala pojedinac ili princip i nosi li svaka budala u sebi jednak potencijal za izazivanje fatalnih lančanih reakcija. A stabilnost sistema podrazumeva da budala ostaje, da tako kažemo, asimptomatična, da sistem funkcioniše bilo da je budala jedna ili hiljadu, te da sistem vlada budalom a ne budala sistemom. Tek s tim na umu ima smisla da čovek sedne u automobil i uključi se u složeni svet saobraćajnih komunikacija. I dok se dati principi mogu primeniti na mnoge teme sadašnjosti, ono što me sad iznimno zanima jeste koja je budala, bilo kao princip bilo kao pojedinac, odgovorna za to što je, po nedavnoj izjavi dr Kona, oko 60 ljudskih života moglo da bude spaseno, a nije, zbog „grešaka“ u sistemu zaštite građana Srbije od epidemije kovid-19. Uz uvažavanje doktorovih uvida, bilo bi dobro znati na koje greške tačno misli. Na skrivanje podataka o zaraženima radi sakupljanja naprednjačkih potpisa za izbore, savete dr Nestorovića, predsednikovu rakiju, besmisleno oštre mere koje su ljude terale u panično guranje po samoposlugama pre početka višednevnog policijskog časa, nepropisnu ili nepostojeću zaštitu – ili možda samokritično misli na svoje ćutanje zarad pravdanja postupaka diletantskog režima? Ne vidim da ga je neko to pitao. A šezdeset, mora se priznati, kad je o životima reč nije tek neki broj, posebno kada ide uz reč „greška“. Četvrtina ukupnog broja ljudi koji su dosad umrli u Srbiji kao posledica virusa korona, umrli su, dakle, zbog počinjenih grešaka. Svakako bi se uz pomoć dr Kona brojčano i činjenično moglo i moralo utvrditi i ko je za greške odgovoran i jesu li se mogle izbeći – u času kada se šabloni zanemarivanja stvarnosti ponavljaju, u korist licemera koji svoje pristalice sred epidemije gura u tor pred Skupštinom deleći im po hiljadarku, da bi dva sata kasnije osudio njihovu neodgovornost. Da doktoru nije lako svedoči i to što se često osvrće na osude građana, kolega i prijatelja koji ga, kako kaže, optužuju za „kolaboracionizam“. Ipak, ne bi bilo loše da Konu nešto manje dojade komentari na Fejsbuku, a više njegova uloga u podređivanju medicinske struke zahtevima vlastodršca i nesuvislom poništavanju sopstvenih zdravorazumskih saveta. Ono što je u svetlu predstojećih izbora-bez-izbora važno istaći jeste da je dr Kon već dugo ključni politički faktor čiji stvarnosni sud određuje odnos mnogih građana Srbije ne samo prema epidemiji već i prema režimu Aleksandra Vučića. Tvrdeći da je politika poslednje što ga zanima, te da je tu da završi odgovoran posao, Kon kao da gura pod tepih činjenicu da je takav stav u današnjoj Srbiji u potpunom sukobu sa stvarnošću, samim tim sa zdravljem društva, te da ne postoji javni iskaz lišen političke težine i značenja. Verujem da je rezon mnogih intelektualaca koji su svoja znanja podredili režimu upravo taj: ili ću u datim okvirima postizati kakve-takve rezultate, ili neću imati nikakvu moć odlučivanja, a moj posao će, uz ko zna kakve ustupke, raditi neko drugi. Ipak, pitam se da li dr Kon, upravo kao stručnjak predan zadatom cilju, smatra da se problem čiji ishod zavisi od pravovremene i tačne informacije može rešiti u uslovima zaglupljivanja, širenja laži i dezinformacija, pa i bukvalnog hapšenja istine? Da li je realno očekivati da se teškoća koja zahteva angažovanje profesionalaca nesumnjive savesnosti, znanja i moralnog integriteta, prevaziđe u saradnji s režimom koji promoviše nestručnost, korupciju i bezakonje? I konačno, može li se uopšte zdravstveni problem koji podrazumeva strategije prevencije i lečenja rešavati u uslovima već teško obolelog društva čija se bolest, kroz svakodnevne patološke uvide, manifestuje kao slika i prilika, odraz i senka neurotičnog diktatora? Ako doktor misli da može, svaka mu čast.