Arhiva

Simbol stradanja i novog života

Milovan Mračević | 20. septembar 2023 | 01:00
Na Velikom ostrvu (Grosse Ile) koje je u periodu od 1832. do 1937. godine služilo kao karantin pre ulaska u Kanadu, nalazi se jedna vrlo dugačka jednospratna građevina od drveta koja je nekada služila kao lazaret. Reč „lazaret” ne čini se kao odgovarajući termin za drvenu konstrukciju koja – sa krovom od šindre, četiri identična trema, mikado žutom fasadom i tamnozelenim štokom prozora – izgleda kao da bi mogla poslužiti kao zamena za poljoprivrednu zadrugu u Ejvonliju, mestu zbivanja radnje najpoznatije kanadske knjige za decu En iz Grin Gejblsa. Neobičnost koju zgradi daju četiri identična natkrivena ulaza s jedne strane zgrade zapravo nas navodi na malo neugodno razmišljanje o njihovoj prvobitnoj nameni: koja su vrata bila za pacijente, koja za doktore i medicinske sestre, a kroz koja su se iznosili mrtvi? Lazaret je jedina preostala građevina iz vremena epidemije tifusa 1847. godine koja je odnela više od 20.000 života u Kanadi. Najveći broj preminulih bile su irske izbeglice koje su bežale od velike gladi koja je harala njihovom rodnom zemljom. Kada je tokom 1847. godine počelo da pristiže oko sto hiljada Iraca, karantinska stanica sa dvesta kreveta već je bila preplavljena sa 430 obolelih od tifusa na prvom brodu koji je pristao. Šokantni izveštaji o ogromnom broju smrtnih slučajeva na Velikom ostrvu i o desetinama brodova koji su u luci čekali da iskrcaju još hiljade i hiljade obolelih od tifusa, naterali su kolonijalnu vladu da odmah pronađe novac za izgradnju nekoliko lazareta, prethodno odbivši zahtev glavnog medicinskog službenika stanice za novčana sredstva kako bi se znatno proširio objekat pre očekivanog velikog porasta broja imigranata. Unutar ovog lazareta nalazi se mali muzej sa predmetima koji su pripadali ljudima koji su umrli ovde, konkretno onima koji su umrli u ovoj zgradi. Te su predmete iskopali arheolozi devedesetih godina prošlog veka iz jame pored zgrade u koju su bacani sanduci koji su pripadali preminulima. Izloženo je nekoliko engleskih kovanica niskih apoena, potamnela muška cipela, glinena lula čija je čašica u obliku glave bradatog muškarca i komadići teškog, ručno izrađenog zemljanog posuđa koje ljudi danas kupuju kako bi njihove kuhinje izgledale rustično i narodski, ali u ono doba takvo posuđe je prosto značilo da ne možete sebi priuštiti ništa skuplje od toga. Postoji i jedan primerak lepe bele posude sa isprepletanim crnim šarama koje nagoveštavaju – tako bar mom nestručnom oku izgleda – pripadnost srednjoj klasi. Jedan stakleni i jedan porculanski kliker tužni su podsetnici na decu koja su na ovom ostrvu umrla. Lazaret sam posetio sa svojim sinom prošlog leta, mnogo pre nego što sam mogao i zamisliti da će preteranu samouverenost, škrtarenje i odbijanje da se posluša stručno mišljenje u pogledu pandemije, kakve je pokazala kanadska kolonijalna vlada četrdesetih godina 19. veka, ponoviti mnoge zapadne vlade za manje od godinu dana. Mi, u stvari, nismo došli na Veliko ostrvo da bismo pratili tok kanadske epidemije tifusa iz 1847. godine, već zato što sam želeo da vidimo mesto gde je moj otac prvi put kročio na kanadsko tle kada je 1928. godine stigao iz Hercegovine, kao jedan od oko pet hiljada ljudi koji su iz Kraljevine Jugoslavije došli u Kanadu te godine. Veliko ostrvo ima status nacionalnog spomenika kulture. Brod za ostrvo u zalivu Sen Lorens polazi ujutru iz mesta Bertje-sur-mer, priobalnog zaseoka na oko sat vremena vožnje od grada Kvebeka. Prijatni mladići i žene u uniformama Parkova Kanade dočekuju nas na kamenom keju i pitaju na koju od četiri ture na ostrvu želimo da idemo. Moj sin i ja smo jedini koji su odabrali turu „Zemlja nade i snova” koja dočarava iskustvo imigranata. Ostalih tridesetak turista tog dana odabralo je turu koja se fokusira na veliku tragediju Iraca iz 1847. godine. Tokom vožnje brodom do Velikog ostrva, veseo i elegantan mladi francusko-kanadski kapetan obaveštava nas da prelazimo tačku gde voda u zalivu Sen Lorens prelazi iz slatke u morsku. Bilo je tmurno vreme kad smo krenuli, a kako smo se približavali ostrvu, poprimalo je nekako zloslutan izgled. Veliko ostrvo se ponekad naziva i kanadskim ostrvom Elis, ali zasigurno su potpuno različit efekat ova dva ostrva imala na psihološko stanje pridošlica. Imigranti na ostrvu Elis imali su Kip slobode i obrise grada NJujorka da im pruži motivaciju i podigne moral dok su čekali da budu primljeni u Sjedinjene Države. Veliko ostrvo izgleda izolovano i tmurno i nema se šta videti u blizini, osim niskih silueta drugih ostrva arhipelaga Il-o-gru. Na pristaništu je mog sina i mene dočekao naš vodič, Vilijam Vezina, prijatan mladić u uniformi Parkova Kanade. Odveo nas je u veliku zgradu koja podseća na skladište. Sagrađena je 1892. godine i služila je kao mesto za ispitivanje i dezinfekcije doseljenika. Nakon što proučismo izložbu koja prikazuje istoriju doseljavanja na ostrvo, uključujući i postere koji prikazuju idilične prizore iz seoskog života, a čija je namera bila da primame engleske koloniste u Kanadu uz obećanje o besplatnoj prerijskoj zemlji, Vilijam nas odvodi do velike sobe s redovima pojedinačnih tuš-kabina. Ti tuševi zloslutnog izgleda prskali bi imigranta odozgo i sa strana vodom koja je sadržavala živin bihlorid. Svaki imigrant morao se tuširati pod nadzorom pre nego što bi mogao poći u Kanadu. Prtljag imigranata takođe se dezinfikovao, u velikim parnim komorama koje bi ga do sat vremena zagrevale do 115 stepeni Celzijusa. U prostranom hodniku zgrade srećemo mladu ženu odevenu u uniformu medicinske sestre iz perioda oko 1900. godine. Ona je jedan od istorijskih rekonstruktora na ostrvu. Predstavlja se kao gospođica Mari i pita mog sina i mene jesmo li spremni za lekarski pregled. Šaljivo odgovorimo da jesmo. Brzo nas je pregledala da proveri da li bolujemo od kolere, tifusa, difterije ili velikih boginja, zaključivši na kraju da smo podobni da uđemo u Kanadu. Pregled koji je obavila gospođica Mari bio je najživopisnije dočaravanje iskustva mog oca na ovom ostrvu. Do vremena kad je on stigao, tuševi za dezinfekciju se više nisu koristili. Evropski doseljenici u Kanadu dvadesetih godina prošlog veka već su prošli opsežne medicinske preglede u Evropi od strane doktora koji rade za kanadsku vladu, pa je ovaj pregled na ostrvu bio samo provera da se nisu razboleli tokom plovidbe. U kratkoj priči koju je moj otac napisao o putovanju jednog jugoslovenskog doseljenika u Kanadu i o njegovim prvim danima u toj zemlji, pregled pominje u jednoj rečenici: „Površni pregled po iskrcavanju sa parobroda je brzo prošao i Marko je već bio u vozu jureći kanadskim ravnicama pravo u Reginu, grad u kanadskim prerijama.“ Potom nas Vilijam odvodi do obnovljene drvene zgrade koja je nekada služila kao hotel za putnike iz prve klase. Bilo je pravo otkrovenje saznati da je klasni sistem nastavio da postoji čak i za putnike u karantinu. Nekako sam očekivao da će svi imigranti biti smešteni u nekoj vrsti egalitarnih baraka dok su u karantinu. U stvari, oni su na Velikom ostrvu odsedali o svom trošku u jednom od tri hotela koja su odgovarala klasama na brodu. Iako prvoklasni hotel nije bio naročito luksuzan, gostima je pružao udobnost zasebnih soba sa tekućom vodom. Kako je tura „Zemlja nade i snova” prilično skromna – Kanadski muzej imigracije se, zapravo, nalazi u Pristaništu 21 u Halifaksu – dan je ispunjen posetama lazaretu i drugim lokacijama koje su vezane za događaje iz 1847. godine. Sada je bilo vreme za posetu irskom groblju, do kojeg se stiže šetnjom od nekoliko stotina metara kroz šumu. Usput vidimo čoveka sa crnom kapom, u beloj košulji i teškim sivim pantalonama, kako sedi na travi u hladu drveta. Kad nas ugleda, hitro ustane, prilazi nam i predstavlja se kao Igor. Kaže nam, s ruskim naglaskom, da je duhobor u karantinu. Duhobori su bili ruska pacifistička i duhovna verska sekta koju su progonile i carska vlada i pravoslavna crkva. Godine 1899. preko imigracijskog programa koji je finansijski pomogao grof Lav Tolstoj, 7.500 duhobora pobeglo je u Kanadu. Divim se tkanini Igorove odeće koja izgleda kao da je izvezena u tekstilnim fabrikama carske Rusije. NJegovo dočaravanje duhobora toliko je impresivno da ga pitam je li on student glume. „Glume?”, ponavlja on, iznenađen pitanjem. „Igor ne zna šta znači gluma. Igor je Igor.” Pozdravljamo Igora i Vilijam nas vodi do groblja stazom od kamena. Dok idemo ka groblju, pitam ga kad je njegova porodica došla u Kanadu. On nonšalantno odgovara da su se oni doselili iz Francuske još u 18. veku. Do tog trenutka gajio sam smešnu taštinu u vezi sa vlastitim porodičnim korenima u Kanadi, koji sežu do 1928. godine. Groblje se nalazi na velikoj poljani okruženoj listopadnim drvećem. Nikada nisam bio u Irskoj, ali zamišljam da priroda izgleda poput ovog prilično pastoralnog predela. Mi smo jedini posetioci. Nekoliko desetina belih krstova izdiže se iz trave, obeležavajući grobove 5.380 irskih imigranata koji su ovde pokopani 1847. godine. Veliko ostrvo je najveća grobnica žrtava irske velike gladi izvan Irske. Takođe, ovde je sahranjeno i 44 hrabrih doktora, medicinskih sestara i sveštenih lica koji su umrli od tifusa kojim su se zarazili obavljajući svoju dužnost 1847. godine. Poznata imena svih Iraca koji su umrli na ostrvu tokom njegove istorije duge 105 godina utisnuta su na staklenim zidovima obližnjeg spomenika, svečano otkrivenog 1998. godine. Mnoga su mi prezimena na spomeniku poznata iz detinjstva pedesetih i šezdesetih godina u Vankuveru, kada su Irci u Kanadi izgledali prominentnije nego sada. To su prezimena nekih mojih starih učitelja, suseda i prijatelja. Neki od tih pokojnika koji leže u masovnim grobnicama pred nama bili su vlasnici predmeta u Muzeju lazareta. Dugo sam vremena proveo u muzeju, prikovan osećajem patosa. Zamišljao sam žene u irskim selima kako pažljivo pakuju posuđe, glinene posude, pribor za jelo, posuđe od livenog gvožđa, čajnike i limene šolje u drvene sanduke kao osnovne predmete za njihove buduće domove u Novom svetu, misleći da beže od umiranja od gladi u Irskoj. Zamišljao sam i same sanduke, od kojih je izloženo nekoliko čeličnih šarki, koji su bačeni u jamu nakon što su vlasnici umrli, stvarajući tako sopstvenu masovnu grobnicu. Ono što nisam zamislio je užas koji su Irci sigurno osećali dok su posmatrali kako se tifus neumoljivo širi kroz pretrpane i prljave tovarne prostore broda u kojima su proveli dve nedelje ploveći preko Atlantika. To sada zamišljam.