Arhiva

A ko će da glasa protiv

Vera Didanović | 20. septembar 2023 | 01:00
Kad kritički orijentisani građanin Srbije očajno konstatuje da su nedeljni krnji izbori potvrdili da je „Aleksandar Vučić ubio politički život u Srbiji“, optimista bi mogao utešni argument potražiti u prvom višestranačkom parlamentu posle „pada komunizma“: tadašnja dominantna partija u parlamentu bila je, čak, za „trunčicu“ jača od današnje, a nekakve naznake političkog života ipak su postojale. Na izborima decembra 1990. socijalisti Slobodana Miloševića osvojili su 194 skupštinska mandata. Računalo se po većinskom sistemu, na osnovu osvojenih 2.320.587 glasova (46,08 posto) ali od znatno većeg biračkog tela (7.944.797 upisanih glasača, uz odziv od 71,48 posto građana). Tri poslanička mandata manje (191) 30 godina kasnije osvojio je danas moćni SNS Aleksandra Vučića. Preračunavanje se sada vrši po proporcionalnom izbornom sistemu, pa poređenje broja mandata nije sasvim adekvatno – o čemu govori činjenica da je lista sakrivena iza imena predsednika Srbije osvojila fascinantnih 61,59 odsto glasova (po RIK-u) odnosno „više od dva miliona“ (po Vučiću). Biračko telo danas ne obuhvata kosovske Albance pa je znatno manje (6.584.376) a manji je i odziv građana: u momentu pripreme NIN-a, zvanični podaci RIK-a, na obrađenih 70,57 biračkih mesta, dosegli su podatak o odzivu od 50,32 - baš onaj koji je dan ranije bio „zacrtao“ Vučić. Posmatračka misija CRTA, doduše, ocenila je da bi, bez nepravilnosti zabeleženih na osam do deset odsto biračkih mesta, izlaznost bila oko 45 posto upisanih birača – ali jasno je da taj uvid u stanje stvari nema šanse da utiče na konačni ishod, jer bi se tako lakše moglo postaviti pitanje legitimiteta buduće vlade. A znamo da u naprednjačkoj Srbiji nenaručena pitanja nisu poželjna. A nije baš poželjno ni temeljnije podsećanje na rezultate iz 1990, jer oni pokazuju da je čak i na samom početku „demokratizacije Srbije“, u parlamentu bilo znatno više opozicionih predstavnika nego danas: od ukupno 44 liste kandidata, mandate je tada uspelo da osvoji njih još 14 – a među njima SPO (19 poslanika), DS (sedam), razne manjinske stranke, grupe građana i nekoliko danas zaboravljenih partija. Nakon tri decenije bauljanja, što putevima, što stranputicama, stigli smo do Skupštine u kojoj će, ukoliko se nešto ne promeni na ponovljenim izborima, biti dve do sada vladajuće stranke, odnosno koalicije – jedna okupljena oko SNS i jedna oko SPS (10,32 posto glasova, odnosno 32 mandata) – i samo jedan akter koji nastupa sa bar formalno „opozicionim“ imidžom, Srpski patriotski savez (SPAS) Aleksandra Šapića (3,64 posto osvojenih glasova). A i taj jedan se provukao samo zahvaljujući činjenici da je, nakon najave opozicionog bojkota, cenzus smanjen sa pet na tri posto osvojenih glasova. Posebni uslovi predviđeni za stranke manjinskih zajednica, omogućili su i da u Skupštinu uđu SVM (10 poslanika) i liste Muamera Zukorlića, SDA Sandžaka i Ujedinjene albanske partije sa po dva poslanika. I šta sad? Ako je, tako posmatrano, početna pozicija još lošija nego 1990, da li to znači da će nam do prve naznake stvaranja demokratskog političkog sistema biti potrebno i više od deset godina, koliko je ceo proces trajao prošli put? Sudeći po Vučićevom nastupu u pobedničkoj izbornoj noći, prvoj u kojoj mu uz skute nije stajao Nebojša Stefanović, izgleda da je njemu savršeno jasno da parlament koji vrlo liči na jednopartijski nije baš ono što se očekuje od demokratske zemlje posvećene evrointegracijama i njenog lidera, poštovanog i na Zapadu i na Istoku. Izgleda i da je iste večeri razmišljao o načinu za otklanjanje te neprijatnosti: sam je najavio mogućnost da na ponovljenim izborima u parlament uđe još neka partija. Glavni kandidat je lista Za kraljevinu Srbiju, koja je osvojila 2,68 odsto glasova, a možda bi nečemu mogli da se nadaju i Suverenisti (2,23) i Metla (2,15). Moguća je i neka vrsta koncentracione vlade u kojoj bi bili i predstavnici lista koje nisu prešle cenzus. Detalje nije saopštio, a mašta posmatrača proradila je nakon informacije da je na proslavi u SNS bio i Čedomir Jovanović (ovog puta njegova lista dobacila je do svega 0,31 odsto glasova). Vučić nije ni naznačio odgovor na pitanje da li će u novoj vladi biti mesta za dosadašnjeg partnera, Ivicu Dačića i „opozicionara“ koji je već izrazio spremnost za koalicionu saradnju, Aleksandra Šapića. Niski start u kome se obojica nalaze, mogao bi potrajati, ne samo zbog planirane Vučićeve turneje (Moskva, Brisel, Vašington) već i zbog potrebe da se precizno odmere razlozi „za“ i „protiv“ razvrstavanja tih igrača na stranu vlasti, ili opozicije. Potreba da se stvori slika o parlamentu koji ima opoziciju nalagala bi da se za tu ulogu angažuju i jedan i drugi poslanički sastav. Ali, tu su i drugi faktori u računici: osim što valja podeliti odgovornost za važne odluke – onu vezanu za pregovore o Kosovu, pre svega – vreme je i za razmišljanje o skupljanju glasova za predsedničke i beogradske izbore koji se približavaju (a Šapić bi tu mogao imati dobre izglede). O Dačićevoj „ruskoj vezi“ da ne govorimo. Ni cene nisu iste kao ranije. Jeste da je Dačić već obesmislio sopstveno obećanje da će podneti ostavku u slučaju da socijalisti ostvare lošiji rezultat nego na prošlim parlamentarnim izborima – time što se pozvao na veći broj poslaničkih mandata. Ali, činjenica je da se na konto SPS-a sada slilo nekoliko desetina hiljada glasova manje nego pre četiri godine (prošli put za SPS je glasalo 413.770, a sada je Dačić govorio o broju „između 350.000 i 370.000“). Sudeći po ratu koji se između SPS i SNS vodio u Surdulici, na primer, gde je socijalista Novica Tončev optuživao naprednjake da su „kupovali glasove i pretili isključenjem struje“, moguće je da se deo nekadašnjih birača SPS-a odlio ka naprednjacima i doprineo njihovom rekordu. Jer, iako se još od predsedničkih izbora 2017. govori o „početku Vučićevog kraja“, uvid u dosadašnje rezultate SNS prilično potvrđuje Vučićevu samohvalu: „Pobedili smo svuda gde smo gubili“. Činjenica da se SNS u osvajanju glasova služi apsolutno svim dozvoljenim i mnogim nedozvoljenim sredstvima, ne menja ishod – od početnih 940.659 sa izbora 2012, naprednjaci su 2014. dobili 1.736.920 a dve godine kasnije 1.823.147, da bi stigli do današnjih „više od dva miliona glasova“ (tačna cifra u utorak po podne nije bila poznata). Matematika je, dakle jasna: ako želi da promeni stanje u Srbiji, opozicija mora da dobije makar jedan glas više od SNS-a. I to pod uslovom da socijalisti pređu na njenu stranu (što bi se možda i desilo kada bi opozicija pokazala snagu). Ali, umesto da shvati da su je građani, još jednom, simbolički „ujedinili“ – time što su je celu svrstali van parlamenta – opozicija se opet upustila u međusobne obračune. Trenutno je u toku prepucavanje da li je bojkot „uspeo“, što, naravno, tvrde pristalice tog bloka, ili je „kriv“ za to što u parlamentu nema nijednog zastupnika nezadovoljnih građana. I, naročito, nema nikoga ko zastupa „građanske vrednosti“. Ipak, šta god tretiramo kao podatak o izlaznosti – onaj zvanični, ili procenu CRTA koja uračunava i efekat najvidljivijih pritisaka na birače – bojkot blok ima nekog osnova da veruje da je zauzeo poziciju ključne opozicije. Tačnije, da je zauzeo prostor na kome bi tek trebalo da izgradi nešto što bi moglo postati ozbiljna alternativa razmahanom autokrati, kome ni unapred garantovana jasna pobeda nije bila razlog da se suzdrži od uterivanja glasova štapom i šargarepom. S druge strane, poraz izbornih učesnika je, za neke, ne samo dramatičan, već i skup: liste koje su osvojile manje od jedan posto glasova moraće ili bi bar trebalo da vrate budžetski novac koji su koristili u kampanji. Odnosno, ako su ga koristili, a teško je zamisliti da nisu. Na tom spisku je, recimo, već pomenuta Jovanovićeva lista, ali i pompezno najavljena lista UDS (0,93 posto glasova), pokreti Levijatan (0,69) i „1 od 5 miliona“ (0,62), koalicija Nek maske padnu (0,23) i Narodni blok (0,27). Iz tog ugla posmatrano, u daleko boljoj poziciji je Pokret slobodnih građana, za koji se – dobrim delom zahvaljujući procenama „Vučićevih agencija“ – verovalo da ima sigurnu ulaznicu za parlament. Pod živopisnim vođstvom Sergeja Trifunovića, PSG je dobacio do 1,52 odsto glasova – ipak više od Zavetnika (1,43) i Milana Stamatovića (1,1) ali manje od SRS (2,08). Ali, i taj uspeh u odnosu na dvoje konkurenata sa dna liste je relativan - s obzirom na činjenicu da je na lokalnim izborima Stamatović briljirao u svojoj Čajetini, dok je PSG, u koaliciji sa strankama Borisa Tadića i Zorana Živkovića dobio (svega) 10,49 posto glasova u beogradskoj opštini Vračar. I moći će samo da posmatra šta rade naprednjaci, sa osvojenom apsolutnom većinom (49,94 odsto). Nikog od njih to, naravno, nije obeshrabrilo, nateralo da razmišlja o povlačenju iz politike ili makar priznavanju napravljenih grešaka. Naprotiv, odmah su obećali da neće prestati da se bore, a Tadić je objasnio i da rešenje nije ni u kakvom opozicionom objedinjavanju, već u pravljenju jedne, velike stranke. I biće da je imao u vidu neku gradnju na temelju ruševina Demokratske stranke, koja je istog dana, u zemunskom Madlenijanumu, priređivala one otužne scene, idealne da politiku zgade i sve ređim preostalim entuzijastima iz građanskog dela Srbije. A dok opozicija nastavlja predizbornu raspravu o smislu bojkota, Vučić raste u očima svojih iskrenih simpatizera i koristoljubivih poltrona: posle Vladimira Putina, čiji je redovni postizborni gost, izgleda da će se, prema navodima medija, sresti i sa Donaldom Trampom. Svemu tome uprkos, teško je zamisliti da će, naročito kad se malo smiri trenutno povišena temperatura zbog očekivanog nastavka pregovora o Kosovu, biti moguće zanemariti činjenicu da znatan deo Srbije nema svoje predstavnike u Skupštini. Naročito zbog toga što se u tom, nereprezentovanom delu društva, nalazi i njegova kulturna elita, čija se reč, i nakon višegodišnjeg sveopšteg tonjenja, ponegde i čuje. Nešto će se morati pomeriti, pitanje je samo načina i i vremena. Nade u brzo ponavljanje parlamentarnih izbora, ali pod drugačijim uslovima, za sada nisu dobile utemeljenje, ali nisu daleko ni predsednički i beogradski izbori. Ali, vreme za početak ozbiljnih priprema za tu borbu bilo je juče, a nema čak ni indicija da je u opozicionim redovima jasno da prava prilika za početak promena nisu predsednički, već beogradski izbori. Jer, sve i da se opozicija nekako dogovori o jednom kandidatu, jasno je da bi ga propagandna mašinerija unakazila do mere u kojoj bi poslužio samo kao motivacioni faktor za izlazak naprednjačkih birača na izbore. Drastično manji odziv u Beogradu u odnosu na republički prosek (prema podacima RIK-a, na osnovu njihovog uzorka, do 18 časova u beogradskom regionu glasalo je samo 33,58 odsto birača) potvrđuje, međutim, procenu da naprednjaci više ne mogu da osvoje vlast u prestonici – pod uslovom da imaju protivnika koji, makar elementarno, zna šta radi. Aktuelno stranačko mnoštvo to ne pokazuje, a gotovo da mu je nacrtano kojim putem da krene: da se objedini i da, preko istraživanja javnog mnjenja, upozna svoje potencijalne birače i njihove potrebe. A onda će shvatiti da priča o demokratiji i slobodi medija, koliko god važna bila, nije ono što obični ljudi stavljaju na prvo mesto. Tako započeto, dugo putovanje možda bi i dovelo do cilja. U Skupštini Vojvodine sedam lista Prema preliminarnim rezultatima, na izborima za poslanike Skupštine Vojvodine, od devet prijavljenih izbornih lista, dominiraju naprednjaci (62,5 odsto glasova), a nisu prošle samo liste Čedomira Jovanovića i Muamera Zukorlića. Tu je i razlog zašto ne bi trebalo očekivati kraj karijere Vučićevog političkog oca, Vojislava Šešelja i njegovih sledbenika: SRS ima 3,3 posto glasova, sasvim dovoljnih za dalje egzibicije, kojima pogoduje i nacionalno mešoviti teren. Sve ostalo je, manje-više, u okviru očekivanog - drugoplasirani je SPS-JS (10,83), SVM ima 10 posto, Vojvođanski front pet, POKS i Metla po 4,17 posto glasova. Izlaznost je, prema nepotpunim podacima, bila 51,45 posto. Paraćin je pao, Šabac se koprca Bitka za lokal još se vodila kad je NIN u utorak po podne odlazio u štampu: najpre je u Šapcu Nebojša Zelenović zatražio novo glasanje zbog brojnih nepravilnosti, a potom je, možda čak i u skladu sa uobičajenom metodom „iskrivljenog ogledala“ (mitingom na miting, štrajkom na štrajk) stigao i zahtev naprednjaka da se ponovo prebroje glasovi na Novom Beogradu. A do odluke o tim zahtevima, važi podatak da je SNS, nakon višegodišnjih bezuspešnih pokušaja, osvojio ključne opozicione tvrđave – Šabac i Paraćin, kao i beogradske opštine Vračar i Stari grad. Iz Šapca, doduše, zvanični rezultati nisu bili ni stigli, ali je, prema tvrdnji kandidata SNS za gradonačelnika Aleksandra Pajića, koju Zelenović u potpunosti osporava, lista SNS osvojila više od 30.000 glasova i trebalo bi da ima 38 od 69 odbornika u lokalnom parlamentu. Prema rezultatima Gradske izborne komisije, na koje se žalio Goran Vesić, pobedu u Novom Beogradu odnela je Šapićeva lista sa osvojenih 43 posto glasova i 23 mandata, dok je lista SNS osvojila 42 posto glasova i 22 mandata. Vesić je prethodno tvrdio da je SNS pobedio sa 42,98 posto glasova. Izvan naprednjačke (potpune) kontrole ostali su Čajetina, Ražanj, Surdulica, Beočin, Topola i Svilajnac, pokazali su nezvanični rezultati. U Čajetini je opet pobedila stranka Milana Stamatovića, koja je, u koaliciji sa DSS i PUPS, osvojila 61 odsto glasova. U Ražnju je pobedila grupa građana koju predvodi aktuelni predsednik opštine Dobrica Stojković (44,06 posto glasova). U Surdulici je tesno pobedila lista SPS (18 odbornika, naspram 17 iz redova SNS), a socijalisti su prvi i u Beočinu sa 4.170, ispred SNS-a sa 4.010 glasova, dok ostali nisu prešli cenzus. U Topoli, lista okupljena oko predsednika Skupštine opštine Dragana Jovanovića osvojila je 36,05 odsto glasova (SNS je bio drugi sa 32,89 posto). Svilajnac bi trebalo da vodi grupa građana okupljena oko aktuelnog predsednika opštine Predraga Milanovića, koja je osvojila 47 odsto glasova. Iskustvo kaže da je moguće da se neko naknadno prikloni naprednjacima i promeni odluku građana o tome ko će voditi opštinu. Jedno je sigurno – napore u tom pravcu naprednjaci više neće morati da ulažu u Paraćinu, gde su uspeli da osvoje 13 mandata više od Saše Paunovića, koji je taj grad vodio 16 godina.