Arhiva

Priručnik za vlast jednog čoveka

Dragana Pejović | 20. septembar 2023 | 01:00
Pitanje od milion dolara - ko će biti novi premijer Srbije - devalvirano je igrom koja je poslednjih osam godina ponavljana već četiri puta. Svaka neizvesnost već je proživljena, pa i ta da se i posle apsolutne pobede na izborima na formiranje Vlade čeka tri meseca, što je scenario prvi put viđen 2016, čiju reprizu gledamo i četiri godine kasnije. Tada je, nakon nekoliko rokova koje je sam sebi dao, pa pomerio, bivši i budući premijer, u javnosti tih dan nazivan kompromisno – mandatar - Aleksandar Vučić na koncu prozvao poslanike da se „vrate sa brčkanja“ da bi Vlada bila izabrana. Ta Vlada trajala je svega godinu dana, jer se premijer kandidovao i u prvom krugu pobedio na predsedničkim izborima, pa je isti, jedanaesti, saziv Narodne skupštine, na predlog tek izabranog predsednika, izabrao kabinet Ane Brnabić. Čak ni prva zajednička koaliciona vlada SNS-a i SPS-a, formirana 27. jula 2012, nije formirana s onom izvesnošću kojom je njen budući predsednik Ivica Dačić, između dva kruga predsedničkih izbora u maju, tvrdio da je jedino sigurno da će on biti premijer. Kako ga je, u najodsudnijem trenutku, sudbina ponovo stavila u ulogu jezička na vagi, nakon što je u drugom krugu Tomislav Nikolić pobedio Borisa Tadića, SPS je sa 44 poslanika preokrenuo tok politike i dostigao vrhunac političke moći u eri nakon 2000. U Vladi koju vodi Dačić, pored SNS i SPS, učestvuju Partija ujedinjenih penzionera i Jedinstvena Srbija (koalicioni partneri socijalista), Ujedinjeni regioni Srbije, Socijaldemokratska partija Srbije, Nova Srbija i SDA Sandžaka. Pored Sulejmana Ugljanina, za kojeg je malo ko primećivao da uopšte ministruje bez izabranog, u njoj su i Velimir Ilić i Rasim LJajić. Protivtežu moći, koja će se sve do danas slivati u samo jednom pravcu, čine i Ujedinjeni regioni Srbije, sa jednim mestom potpredsednika i tri ministarska resora. Trenutak u kome se politička moć deli na četiri čoveka - Vučića, Nikolića, Dačića i Mlađana Dinkića, trajao je do prve rekonstrukcije Vlade, nakon svega godinu dana. U to vreme i Beogradom, do izbora 2014, i AP Vojvodinom, do 2016, upravljaju demokrate, odnosno Dragan Đilas i Bojan Pajtić, tadašnji predsednik DS. Dovođenjem nestranačkih ličnosti, čije su sposobnosti da ekonomski preporode Srbiju u javnosti predstavljene kao gotovo nadljudske, skoro nečujno istisnut je URS, a lider te stranke dobio je brzo zaboravljenu nadležnost da brine o posebnim odnosima sa UAE. Istim metodom je kasnije ispraćen i Nikolić, čije je odustajanje od ponovne kandidature za drugi predsednički mandat u Vučićevu korist, nagrađeno staranjem o specijalnim odnosima sa Rusijom i Kinom i možda još nekim uticajem u rodnom Kragujevcu, u kojem je njegov sin ostao gradonačelnik sve do 2020. Dinkićev resor, privredu i finansije preuzeli su Saša Radulović i Lazar Krstić. Kratkotrajna, ali u kadrovskim smenama izuzetno dinamična vlada nije preporodila ekonomiju, ali je uspešno menjala imidž naprednjaka, kojima se sve više približavaju bivši kadrovi DS-a, trend su započeli dva Gorana - Knežević i Vesić, i lica poznata u svojim oblastima poput Ivana Tasovca i Vanje Udovičića. Dačićev vrhunac slave istovremeno traje svega nekoliko meseci, u kojima uspeva da se odupre teretu nasleđenih afera. Jedna nova, međutim, izaziva međunarodni skandal, a neposredno pre kulminacije pregovora s Prištinom, koje je nova vlada pod palicom Brisela podigla na najviši politički nivo. U studiju televizije Kopernikus, vlasnika Srđana Milovanovića, bliskog SNS-u, Dačić upada u klopku tobožnje skrivene kamere poznate kao Nemoguća misija, te odgovara na pitanja „voditeljke“ koja mu tokom intervjua otkriva međunožje. Zalud se Dačić sa svojim savetnicima kasnije bunio, kad je sekspresno postao svetska atrakcija. Pošto je reč o medijskoj kući, kojoj je Nikolić dao prvi intervju nakon pobede na predsedničkim izborima, a čiji je tadašnji direktor produkcije Zoran Bašanović bio član GO SNS-a, ceo se trud ne bi isplatio da već godinu dana kasnije socijalisti na izborima nisu dobili 84.000 glasova manje. Dačićevi koalicioni partneri i na novim izborima još jednom ostaju na okupu, jer već na narednim, ponovo vanrednim 2016, PUPS se pridružuje veoma šarolikoj listi SNS, koja osim njih okuplja još i stranku Rasima LJajića, Nenada Popovića, pa jedno vreme, dok svi važni članovi nisu preleteli kojekude, i stranku Vuka Draškovića, čija se uloga u javnosti uglavnom svodi na puštanje probnih balona ka NATO, priznanju Kosova i s vremena na vreme kritiku Dačića. S vremenom, broj glumaca u istoj ulozi se širi do Nenada Čanka i Čedomira Jovanovića. Preletanje se, inače, omasovljava, pa tako naprednjaci od svoje prve pobede na lokalnim izborima, vanrednim u Zemunu, 2009, velikom brzinom osvajaju lokalne skupštine. Vanredne izbore je Nikolić raspisao za početak 2014, navodno pod pritiskom stranačkih funkcionera koji su smatrali da je vreme da se narodna volja ponovo proveri. A prvi potpredsednik Vlade (PPV), što je još jedna funkcija upriličena samo za Vučića, ubrzo je postao premijer i to onaj koji u istoriju nije ušao kao potpisnik Prvog sporazuma o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine, spornog po mnogo čemu, a za Vučićev amanet najmanje po tome što nije ispunjen. Jer upravo su na osnovu tog sporazuma Srbi već iste godine, oktobra 2013, prvi put glasali na izborima koje je organizovala Priština, integrisani su policija i sudstvo, postignuti dogovori o energetici, telekomunikacijama, Kosovo se učlanilo u brojne međunarodne organizacije... Sedam godina kasnije, istina je da drugi sporazum još nije potpisan, zahvaljujući više turbulentnim svetskim okolnostima nego umešnosti srpske strane u pregovorima, ali i da je od članstva u najvažnijoj organizaciji, UN, Kosovo, ipak, dalje nego što je bilo, zahvaljujući brojnim povlačenjima priznanja nezavisnosti. I premda SNS u martu 2014. osvaja 158 mandata, novi premijer se na proleće 2016. odlučuje za nove izbore, jer je, kako je tada rekao, Vladi potrebna puna stabilnost i pun četvorogodišnji mandat, nakon kojeg više neće biti povratka na staro. „Pun mandat je potreban da se donesu teške odluke i da se država kroz temeljno sprovođenje reformi nađe pred vratima EU“, kazao je Vučić. Tokom njegove prve vlade ubrzano su se otvarala nova poglavlja, dok sama tema nije počela da gubi na značaju, zahvaljujući i unutrašnjim problemima EU. U toj vladi socijalisti dobijaju tri mesta, sa potpredsedničkim, a spisak nestranačkih ličnosti proširuju Dušan Vujović, Kori Udovički, Zlatibor Lončar i Srđan Verbić. Druga Vučićeva vlada uistinu dobija mandat do 2020, u kojoj se Srbija nije našla ništa bliže EU nego 2016. Na mestu premijera koji će ostati upamćen po najdužem ekspozeu, koji je čitao punih šest sati, ostao je svega godinu dana, do pobede na predsedničkim izborima 2017. Sa nikada većom neizvesnošću javnost je do poslednjeg trenutka čekala na ime mandatara dok odluka u kabinetu na Andrićevom vencu nije doneta - ne samo da je jedan isti saziv Skupštine, bez novih izbora, za koje je ovoga puta bilo više osnova nego za prethodne, izabrao drugog mandatara, nego Ana Brnabić nije ni učestvovala na izborima koji su prethodili njenom imenovanju. Vučić je tada objasnio da će Vladu podjednako voditi Brnabić, zadužena za digitalizaciju i ekonomiju i Dačić, za „suštinski“ politički deo. Ubrzo se ispostavilo da pet mesta u novoj Vladi SPS dobija kao utehu i kao infuziju Dačiću za to što će Brnabić voditi - oba dela. Uoči tih izbora javnost su potresli novi detalji stare afere u kojoj je Dačić bio učesnik tokom koalicije sa DS-om. Snimak Dačićevog sastanka sa Rodoljubom Radulovićem, poznatijim pod nadimkom Miša Banana, bliskim saradnikom narko-bosa Darka Šarića, smenjivao se sa detaljima procesa protiv bivšeg šefa njegovog kabineta Branka Lazarevića, sumnjičenog za još dublje i direktnije odnose sa tim klanom. Dačić je na narednim izborima imao još 50.000 glasova manje, ali nije bio zadovoljan nepravilnostima kao opozicija koja je upala u RIK i optužila vlast za krađu glasova. Javnost je još uvek u to vreme bila podgrejana kampanjom „borbe protiv kriminala i korupcije“ kojim je na samom početku SNS ustoličavao poverenje građana ogorčenih efektima tih fenomena u društvu. Ilustracije radi, efekti te borbe koju je pompezno simbolizovalo i hapšenje Miroslava Miškovića, završilo se obaranjem optužbi protiv njega i brojnim odštetama koje će se naplaćivati iz javnih prihoda. Konačno, Tomislav Nikolić ostaje bez uticaja kada njegova platforma za pregovore s Prištinom, a poslednja ikada pomenuta u Srbiji, naočigled javnosti ostaje u fioci nezadovoljnog premijera. Do tog trenutka Vučićeva moć nahranila se preprekama, ništa manje nego obračunima. Najbolje se to vidi iz još jedne ilustracije tog vremena, koju je lako porediti s današnjim prilikama. Tokom poplava 2014, što je, prema rečima zvaničnika, jedna od najvećih nesreća koje su nas zadesile, premijer Vučić je, pored živog predsednika, upravljao krizom i komandovao Vojskom. Kad ga danas zove „vrhovnim komandantom“, ministar odbrane Aleksandar Vulin se sigurno ne seti Tomislava Nikolića. Umesto platforme, Vučić nudi unutrašnji dijalog o KiM, taman toliko nezavršen koliko je megalomanski zamišljen i najavljen. Nakon što su pristali na smanjenje penzija zarad ostanka u vlasti kojoj nisu bili potrebni, PUPS se premešta na SPS-ove liste na listu SNS-a. Tim pre što je smanjenjem penzija pogođeno na dugi rok dva miliona ljudi, vlast nije imala dovoljno argumenata da im objasni zašto najpre nije reformisala javna preduzeća, što bi se svakako ticalo manjeg broja zaposlenih u njima. Ali, kad se, na primer, upravlja Telekomom, onda se upravlja i kablovskim operaterima, kupovinom i prodajom kanala, pa možda i telefonskim imenikom, koji se koristi pred izbore, umesto kampanje „od vrata do vrata“. Javna preduzeća su i značajni finansijeri medija, u kojima je ova vlast duboko ukorenila uticaj, između ostalih i na taj način. Uspeh u domenu javnih finansija se tokom ove vladavine ne osporava ni spolja, ni iznutra, ali na standard građana taj se uspeh sporo odražava, pa je prosečna zarada, iako iznosi 500 evra od kraja prošle godine, još uvek među najnižima u okruženju. Investicijama koje ne osporavaju ni najveći kritičari, prethodile su - bez javne rasprave i podignutog glasa sindikalnih organizacija - radikalne izmene Zakona o radu, koje su odgovarale zvaničnoj politici kritike „neradništva“ i potrebi da se, suprotno dostignutim vrednostima, radnici bez sankcije za poslodavca - stave u pelene. O čemu je, uostalom, za zapadno tržište osmišljen i finansiran i spot sa sloganom „Dođite u Srbiju, zemlju jeftine radne snage“. Posle prodaje Smederevske železare i RTB Bor kineskim kompanijama, investicije u Srbiju su nadišle investicije u regionu. Još uvek one, kritika je, nisu ostavile proporcionalan trag u privrednom rastu. I još, od javnosti se kriju delovi najvažnijih ugovora koji se odnose na Beograd na vodi, Er Srbiju, davanje Aerodroma „Nikola Tesla“ u koncesiju… Jednako su „nasilno“ uvedena dva nova instituta - javnog izvršitelja i komunalnog milicajca. A usvajanje zakona po hitnoj proceduri postalo je nova redovna praksa Skupštine Srbije, u kojoj većinu ima koalicija socijalista i naprednjaka. Najočiglednije nasilje, međutim, dosadašnja vlast demonstrirala je nad institucijama koje nisu razrešile najvažnije afere njenog doba - pad helikoptera u kome je poginulo osmoro ljudi, među kojima su i četiri vojnika, nasilno rušenje objekata u Savamali u noći izbora, saobraćajna nesreća na naplatnoj rampi kod Doljevca, koju izaziva vozilo Zorana Babića, a u kojoj gine Stanika Gligorijević, bugarski stanovi Siniše Malog, afera Krušik i druge. Ispostaviće se sićušnim, ali ipak pomakom se smatra slučaj plagiranja doktorata ministra Malog, koji biva rešen na njegovu štetu. Brutalni su obračuni i sa političkom, makar i potpuno beznačajnom, opozicijom, a često i samo sa neistomišljenicima. Kampanje usmerene protiv ličnosti poput one koja je prethodila ubistvu Olivera Ivanovića, raširile su strah. I sasvim ispravan utisak onima koji su zazirali od - novog modela vlasti jednog čoveka, u kome će i Srbija da se oproba.