Arhiva

Kap u ponoru

Petrica Đaković | 20. septembar 2023 | 01:00
Da li bi se, koristeći militantni rečnik, kako je to nedavno učinio saradnik ministra finansija Siniše Malog, nove mere države za pomoć privredi, umesto bazuke ili snajpera, mogle nazvati ćorkom? U kakvom stanju ih srpska privreda dočekuje i šta za njih kaže? Može li dvomesečna uplata 60 odsto od minimalne zarade za sve zaposlene u mikro, malim i srednjim preduzećima, kao i prolongiranje poreza i kredita, učiniti da se od kasne jeseni spreči veće otpuštanje radnika? Ili je državi, i našoj, ali reklo bi se i svim ostalim, zapravo potreban neki novi ekonomski plan, u slučaju da virus ostane među nama duže nego što iko pretpostavlja? Ima li tog novca koji država može izdvojiti da bi spasavala ekonomiju i tržišta, ako izazovi koje nameće respiratorni virus nepovratno menjaju svet za koji smo do pre pola godine verovali da je nepromenjiv? Nimalo neočekivano, i ovoga puta predsednik Srbije uzeo je stvar u svoje ruke, i u televizijskom programu obelodanio da je država pripremila novi paket mera za pomoć privredi, iako je do tada nekoliko puta rečeno da toga neće biti. Nagovešteno je, u međuvremenu, da i ako bude novog paketa mera, on će početi da se primenjuje od jeseni, ali tek nakon što se precizno sagleda stanje u srpskoj ekonomiji, odnosno skenira kako su preduzeća, i mala i velika, prošla kroz krizu i vanredno stanje i kojima od njih je potrebna naknadna pomoć. U Ministarstvu finansija rečeno je tom prilikom ono što se od početka znalo - da nisu svi u tom periodu trpeli jednake gubitke. Naprotiv, ima onih koji krizu, ekonomski, nisu osetili, onih kojima su se promet i proizvodnja povećali, ali i onih kojima je rad praktično zaustavljen. Zbog toga, kako je najavljeno, umesto primene „bazuke“, kako je saradnik ministra finansija nazvao prvi, aprilski paket pomoći, koji je morao hitno da se sprovede, država sada priprema koncept koji će snajperski biti precizan i usmeren samo na one koji zaista trpe najveću štetu. I najavio da će rezultati analize na kojoj se studiozno radi u Nemanjinoj 11 biti poznati polovinom avgusta, a tek onda će se odlučivati o merama. Samo nekoliko dana nakon ove najave koja je ohrabrila ne samo privrednike koji su strahovali da novih mera neće biti, već i ekonomiste koji brinu o stanju u prenapregnutoj državnoj kasi, stiglo je rešenje. Umesto analize i snajperske puške iz koje bi se ispalio državni novac, predsednik je u svom maniru saopštio ishod, preuzimajući funkciju glasnogovornika i premijera, i ministra finansija, i guvernera NBS. Mere će početi da se primenjuju i pre nego što su najavljeni rezultati analize, a manje-više su iste kao i prethodne. S tom razlikom što je malo novca ostalo državi na raspolaganju, pa se shodno tome zaposlenima ovoga puta neće uplaćivati ceo minimalac, već 60 odsto i mera neće trajati tri, već dva meseca, a isto toliko će važiti i moratorijum za otplatu zaduženja bankama, koji upravo stupa na snagu. Prva reakcija stigla je od Udruženja turističkih agencija koje umesto da u jeku letnje sezone ne znaju šta će od posla, praktično ne rade. Promet im je pao za više od 90 odsto i, iako kažu da im je svaka pomoć dobrodošla, ove mere vide kao kap u moru koja može samo odložiti na dva meseca neizbežno. A to je propast mnogih od njih i masovna otpuštanja radnika. Tvrde i da neće prestati da insistiraju na razgovorima sa novom vladom o specifičnim sektorskim merama koje bi im pomogle da prežive na tržištu dok ova kriza ne prođe i ljudi počnu nesmetano da putuju. U razgovoru za NIN Slađana Nikodijević, vlasnica agencija Skifan, kaže da je promet njene agencije praktično nula i da su prethodnih nekoliko meseci preživeli zahvaljujući minimalcu koji je država uplaćivala i novcu koji su zaradili u zimskoj sezoni, neposredno pre uvođenja vanrednog stanja. „Zalihe koje smo imali su se potrošile, državna pomoć je stala u julu, a mi i dalje skoro da ne radimo. Ne mogu sada da vam odgovorim šta ćemo da radimo, jednostavno nemam odgovor. Prijavićemo se i za ovaj paket mera, mi smo mala agencija sa pet zaposlenih, a šta će biti posle zavisi i od stanja na tržištu, odnosno od epidemiološke situacije, ali i od ishoda dogovora agencija i države, ukoliko tog dogovora bude bilo. Ukoliko se na jesen i zimu nešto ne popravi, bićemo u velikom problemu. Sa druge strane, ne možemo samo tako zatvoriti agenciju, mi imamo aranžmane iz marta koji su uplaćeni, a nisu realizovani, ostali smo dužni tim klijentima da realizujemo ugovor kada sve ovo prođe. Dakle, putnici su uplatili novac, mi smo ga uplatili saradnicima u Francuskoj, a do realizacije puta nije došlo“, kaže Slađana Nikodijević. U istom sosu su i hotelijeri, naročito oni koje će mere države zaobići. To su veliki gradski hoteli kojima je poseta praktično zaustavljena, a zbog svoje veličine pripadaju kategoriji preduzeća koja nemaju pravo na isplatu minimalca radnicima, ali istovremeno zbog toga nemaju ni ograničenje da ne smeju otpuštati zaposlene. Zbog njih, ali i onih preduzeća koja zbog svoje veličine nisu zaslužila državnu pomoć, ni ovaj, ni prethodni put, pojedini ekonomisti sa kojima se NIN konsultovao veruju da nije trebalo ovoga puta odluku donositi naprečac, već sačekati analizu koja je najavljena iz Ministarstva finansija i tek nakon toga pažljivo odlučiti koliko i kome pomoći. Među ugroženim preduzećima svakako ima i onih velikih, jer problem sa nedostatkom tržišta ili smanjenim radom zbog potrebe socijalnog distanciranja, zavisi od delatnosti preduzeća, a ne od njegove veličine. Pomoć je morala biti usmerena onako kako je i najavljeno, snajperski precizno, kako bi ograničeni državni novac dospeo u ruke onima kojima je zaista i potreban, a ne da se deo minimalne zarade dotira i zaposlenima čiji vlasnici nemaju baš nikakav pad prometa. Slično je u najnovijoj analizi objavljenoj neposredno pre Vučićevog novog paketa mera preporučio i Fiskalni savet. U toj analizi se navodi da bi „novi paket pomoći trebalo da bude znatno manji, selektivan i privremen“, jer za razliku od prvog, koji je bio hitan, sada je prošlo dovoljno vremena da se može sagledati uticaj krize na pojedine delove privrede i na sama preduzeća. „Pomoć više ne bi smela da se daje onima koji ne trpe gubitke, niti onima koji nemaju šansu da se oporave ni sa dodeljenom pomoći“, stoji u analizi u kojoj se, između ostalog, napominje da izjave zvaničnika da se u Vladi sprovodi istraživanje o uticaju krize na pojedine sektore i na sama preduzeća ohrabruje. NJihov optimizam, međutim, srušen je već narednih dana saopštenjem predsednika o novim merama. Analize, iako su sprovođene, nisu poslužile da se utvrde prioriteti, niti da se snajperski precizno nanišane ugroženi. Može se reći da je novi paket, zaista, finansijski značajno manji, pošto se radi o pola milijarde evra, kao i da je privremen, ali selektivnost je i ovoga puta, bez ikakvog objašnjenja, izostala. Dragomir Lazović, vlasnik kompanije za proizvodnju nameštaja Matis, kaže za NIN da njegova kompanija nije obuhvaćena novim merama, dok se u prvom paketu na njih, kao veliko preduzeće, odnosila mera isplate 50 odsto minimalne zarade za zaposlene kojima je rešenjem prestao rad tokom vanrednog stanja. „Mere su bile neophodne, ali mislim da ih je trebalo malo drugačije usmeriti. Najpre, na turizam i ugostiteljstvo, kao ubedljivo najpogođenije sektore zbog karantina i fizičke distance, a onda na namenska preduzeća, dakle ona koja se bave jednom delatnošću, odnosno proizvodnjom i koja su, bez obzira na veličinu, pogođena krizom. Da im se otpišu porezi i doprinosi za zaposlene, umesto prolongiranja plaćanja, a da se umesto isplate minimalne zarade za sve zaposlene novac daje za likvidnost i to onima kojima je on zaista potreban za održavanje likvidnosti. Ovako, novac su dobila i preduzeća koja realno nisu bila krizom nimalo ugrožena, a sa druge stane, nisu dobili neki koji zaista trpe velike gubitke“, objašnjava Lazović i dodaje da je njegovo preduzeće, sa 1.200 zaposlenih, pretrpelo pad prometa od pet miliona evra, od uvođenja vanrednog stanja do njegovog ukidanja. „Bićemo srećni ukoliko ovu godinu završimo bez profita, ali i bez gubitka, dakle na nuli. Nije izvesno da će se to i desiti, jer zavisi od epidemiološke situacije i oporavka tržišta, i našeg i inostranih. Mi izvozimo 50 odsto proizvodnje i tržište se nakon onog prvog talasa virusa pristojno oporavilo, ali je sada ponovo došlo do pogoršanja i novog pada prometa. Potrošači se uzdržavaju od kupovine nameštaja i drugih stvari koje nisu egzistencijalne, mada je uočen i trend da pojedini, zbog nemogućnosti putovanja i letovanja, odlučuju da kupuju upravo nameštaj. To ipak nije dovoljno da nadoknadi pad potrošnje i kakva će biti situacija, zavisiće od tržišta“, kaže Lazović, i dodaje da njegova kompanija nije smanjivala broj radnika do sada, izuzev isplate minimalne zarade tokom vanrednog stanja, ali da ne može da tvrdi da se to neće desiti ukoliko stanje bude lošije nego što se očekuje. „To nam nije u interesu, mi smo kadar stvarali 10 godina i najmanje što želimo je da ga izgubimo olako, ali niko sa sigurnošću sada ne može da kaže da nećemo biti primorani da smanjujemo broj ljudi“. Istraživanje koje je sprovela Mreža za poslovnu podršku pokazalo je pad prometa u domaćem proizvodnom sektoru ovog juna u odnosu na prethodni između 19 i 32 procenta, pa u ovoj konsultantskoj firmi prognoziraju da će kod svih onih koji se suočavaju sa padom prometa iznad četvrtine neminovno doći do pada zarada ili zaposlenosti, čim prestanu efekti državne pomoći, a sa njima i uslov očuvanja zaposlenosti. Kako to reče nedavno Marko Čadež, predsednik Privredne komore Srbije, nema te državne pomoći koja može nadoknaditi nedostatak tržišta. I dok nema dilema da li država treba pomagati privredu, odnosno umesto nje isplaćivati deo zarade, pitanje je do kada takva politika može trajati. Pogotovo ako se ta pomoć ne usmerava preciznije, nego rasipa onako kako je to bilo po uvođenju vanrednog stanja, naročito kada je u pitanju isplata svim punoletnim građanima 100 evra. Jesmo li mi na pragu nove stvarnosti u kojoj će neko jednog dana morati da kaže da je kasa prazna, odnosno da novca za pakete pomoći više nema, jer postaje malo i ono što se prikupi da se finansiraju neophodni državni troškovi, poput plata, penzija, većih troškova za zdravstvo zbog pandemije? Čuju li se od preglasnih privrednika koji kukaju na crne dane i istovremeno prete masovnim otpuštanjima na koja će, kako kažu, biti prinuđeni ukoliko se država ogluši na njihove zahteve, zapravo oni najugroženiji. Radnici, koji ovih dana ostaju bez posla zato što nisu prijavljeni i na njih se ne odnose mere državne podrške. I oni koji su socijalno i egzistencijalno ugroženi, ali toliko na margini da njihov glas do medija ne dopire. Čija su oni briga? Sprema li se za njih neki paket ili samo za privrednike zato što mogu da prete da će otpuštati, pa i gasiti kompanije ukoliko država ne pokrije njihove troškove, jer su suočeni sa vremenom u kome ne mogu da ostvare svoje uobičajene ciljeve i profitne stope?