Arhiva

Koviljka

Dragan Jovanović | 20. septembar 2023 | 01:00
Trudim se da se, od jutra do mraka, bavim čudesnim filozofskim učenjima presokratika. Dobro, kupam se i na Mokranskom vrelu i pržim u ligeštulu na Nepobedivom suncu uz rakiju i riblje ulje boreći se, jelda, protiv korone. I, ne mislim na sudbinu Srbije, jer to izgleda više ni ne postoji. Ponašam se, recimo, kao Piron iz Eleide, preteča stoika, koji je prema svemu oko sebe „pokazivao savršenu ravnodušnost“. Mada, moram da priznam da me ganula vest da je u beogradskom zoo-vrtu na ovaj beli svet došlo belo lavče i dobilo, po koroni, ime Koviljka. Nekad je u modi bilo ime Staljinka, a pravo je čudo da se još nije rodila neka Putinka. Koviljka je stigla i na naslovne strane tabloida i gleda me zavodljivo sa belopalanačkog kioska. I dođe mi da, na jedan dan, dođem u prestonicu samo da vidim Koviljku. Jer evo, naviru mi uspomene na mog velikog prijatelja Vuka Bojovića koji me je, svojevremeno, uz silna preklinjanja i na jedvite jade pustio u kavez sa belim lavovima, jer sam uspeo, nekako, da ga ubedim kako sam u nekom prošlom životu živeo kao pustinjak sa lavom u nekoj pećini. A sa mnom je u kavez sa belim lavovima ušla i moja Bilja i, tek tada, shvatio sam koliko me je volela. U kavezu sam počeo da češkam po čelu lavicu Cicu, ali to nije dugo trajalo, pošto se njen muž Volga propeo na zadnje noge i stavio mi šape na grudi. I onako plavook uneo mi se u lice. Da, beli lavovi imaju plave oči kao i mi, arijevci. Tada sam Volgi šapnuo: „Ne boj se, Volga, neću ti oteti Cicu!“ A Volga me šapom blago ošamario i stavio mi do znanja da treba da se gubim iz njegovog kaveza. Ni danas mi nije jasno kako sam pred Volgom pokazao stoičku „savršenu ravnodušnost“ Pirona iz Eleide. Ne plašim se, bre, ni boga živoga! Kada već pominjem bogove, setim se Diogena iz Apolonije, a on je tvrdio da je Zevs samo vazduh i zbog toga je morao da beži iz Atine. Zalud je Diogen objašnjavao Atinjanima da iz Zevsa, to jest „iz vazduha sve nastaje“ i da je „u vazduhu božanska mudrost bez koje ništa ne može da nastane“. Zalud je Diogen obrazlagao da ni „mozak ne može bez vazduha, samim tim, ni pluća, ni krv, ni celo ljudsko telo“. A i „novorođenče se mrtvo rađa i oživi tek kada vazduh udahne, a čovek umre tek kada poslednji vazduh izdahne“. Bio na respiratoru ili ne! Tu i leži deo odgovora zašto moj Alek ne nosi masku, jer i on, kao i Diogen, zna da bez vazduha ništa ne biva. A građani Srbije umesto da slede primer šefa države, oni uporno nose maske na ulicama a neki i kod kuće, jer im je Peca Kon, pardon, Kron, tako rekao. Pa se onda još čudimo što korona divlja! K. G. Jung, moj guru iz Švice, takođe je protiv maski: „Kacudžo Niši napisao je brošuricu Lečenje disanjem u kojoj tvrdi da je pravilno disanje lek protiv svih bolesti. Sada, u vreme korone, potrebne su specijalne vežbe disanja za lečenje pluća i disajnih organa. Treba samo sesti u turski sed ili u pozu lotosa, staviti ruke na kolena i zatvoriti oči. Onda treba lagano, veoma lagano, ravnomerno i mirno udahnuti, a da vam stomačni mišići budu opušteni. A, zatim, napraviti veoma jak i brz trzaj, i pritom snažno zgrčiti stomačne mišiće tako da ti se stomak uvuče što bliže kičmi. Za početak, treba dnevno uraditi deset takvih udisaja i izdisaja, a sledeće nedelje dvadeset, i tako sve dok ne počnete da radite 120 udisaja i izdisaja.“ I, naravno da sam se odmah bacio u pozu lotosa, pored Mokranskog vrela, i počeo da dišem kako treba. A moja Crna me radoznalo gleda: „Mislim da tvoj Alek uveliko sprovodi Nišijevu terapiju disanja i da mu zato ne treba maska. Nego, ako odlučiš da ideš u prestonicu, povedi i mene da u zoo-vrtu vidim Koviljku. Jer, ona mi dođe neki dalji rod...“