Arhiva

Kvar na busoli

Saša Ilić | 20. septembar 2023 | 01:00
Ovogodišnji otkup knjiga Ministarstva kulture za javne biblioteke na teritoriji Republike Srbije pratilo je nekoliko nevolja, jedna je bila vanredno stanje, druga manjak novca u budžetu za kulturu a treća nevolja, reklo bi se i najgora, bio je sam ministar Vladan Vukosavljević, pod čijim rukovođenjem se dogodio skandal – cenzurisana su tri naslova: 1) Ivo Goldštajn, Jasenovac, Akademska knjiga; 2) Vladimir Petrović, Etničko čišćenje, Arhipelag; 3) Dejan Ristić, Mitovi srpske istorije, Vukotić medija. Ovo je lako proverljiva informacija jer je otkup kao i svake godine vršen transparentno, uz blagovremeno objavljivanje podataka na sajtu Narodne biblioteke Srbije. Međutim, do zapleta je došlo po obavljenom poslu, kada je ministar Vukosavljević zaustavio otkup i samoinicijativno izbrisao tri pomenute knjige sa spiska. Dakle, do javnosti nisu dospeli podaci o tome koje su biblioteke i u kom broju potraživale upravo ova tri naslova. Umesto informacije o tome šta se dogodilo, isplivale su sumnje da je ovde došlo do školskog primera cenzure koju je sproveo sam ministar Vladan Vukosavljević. Naravno, sve ovo je urađeno uz pristanak petočlane Komisije za otkup koja se nije javno pobunila zbog cenzorske promene rezultata, te zaposlenih u Ministarstvu kulture, kao i uz tihi pristanak onih biblioteka koje su eventualno zaokružile neki od pomenutih naslova. O svemu ovome, prva je pisala novinarka Vremena Sonja Ćirić, koja je ukazala na notornu činjenicu promene spiskova na kraju procesa otkupa knjiga. Umesto da zahvali na ukazanoj grešci, i uz izvinjenje vrati tri naslova nazad na spisak, sa recimo izgovorom da je došlo do previda usled finalne obrade podataka, ministar Vukosavljević je napisao svoje, nadajmo se, poslednje ministarsko pismo, kao ruganje novinarki Ćirić, ali i celokupnoj čitalačkoj zajednici Srbije, koju je javno ismejao i ponizio, nazivajući je „nekakvim malim balkanskim špijunom“ koji umesto da hvali njegov rad, „neprestano traži i uporno ne pronalazi propuste u radu ministarstva“. Pritom, ministar Vukosavljević je omalovažio minuciozan i hrabar tekst Sonje Ćirić, naglasivši kako nije siguran da „gospođa Ćirić ima jasnu sliku o značenju pojma cenzura“, pa će stoga biti slobodan da joj „na poklon pošalje neki od rečnika stranih reči i izraza u kome će moći da se podrobnije obavesti o suštinskim detaljima ovog prilično jednostavnog pojma“. I tu je ministar Vukosavljević u pravu, zapravo samo u segmentu kada tvrdi da se radi o jednostavnom pojmu čije je značenje on na najjednostavniji mogući način demonstrirao svojim radom. Naime, on je preuzeo spisak od bibliotekara i vratio ga nazad izmenjenog, skrativši ga za tri knjige. Zašto je ministar postupio ovako neoprezno pri svom poslednjem ministarskom koraku? Odgovori mogu biti komplikovani i krajnje jednostavni baš kao što je i pojam cenzure, koja podrazumeva „autoritarno ograničavanje ili zabranu javnog izražavanja mišljenja ili ideja, zbog opasnosti po vlast, društveni ili moralni poredak“. Šta je ovim trima knjigama bilo dovedeno u pitanje, mogao bi se zapitati neko ko bi pokušao da dešifruje cenzorski rad ministra Vukosavljevića? Oni koji znaju da je on u životu napisao i objavio samo jedan tekst, kao predgovor za zbornik Ka srpskom stanovištu, mogli bi da se prisete Vukosavljevićeve dijagnoze srpske kulturne politike: „Srpski kompas u dobrom delu XX veka ozbiljno je razmagnetisan i sada se njegovoj popravci mora pristupiti ab ovo“. Zajednički imenitelj tog kvara detektovan je u jugoslovenskoj zabludi, jer srpska elita nije uspela da „prozre opake namere Hrvata i Slovenaca“, što je platila „genocidom u Drugom svetskom ratu“ kao i „progonom Srba iz Hrvatske 1995“. Stoga bi se moglo zaključiti da je ova cenzura bila rezultat Vukosavljevićevog magnetisanja „srpskog kompasa“ ili preporučivanje očajnika za novi mandat u Vladi koja je otvoreno podržavala cenzuru u njenom izvornom značenju. Na sreću, mladi političar iz Hrvatske, Boris Milošević iz SDSS-a, bio je ovih dana dovoljno daleko od pogubnog uticaja Vukosavljevićeve i Vučićeve busole.