Arhiva

Gore od hipokrizije

Ijan Buruma | 20. septembar 2023 | 01:00
U govoru koji je prošlog meseca održao u Predsedničkoj biblioteci i Muzeju Ričarda Niksona, američki državni sekretar Majk Pompeo je ljubaznim tonom saopštio da Nikson nije bio u pravu u pogledu Kine. Po njemu, otvaranje prema Narodnoj Republici - u nadi da će tamošnja maoistička diktatura, smekšana toplim međunarodnim zagrljajem, postati slobodnija kod kuće i kooperativnija u inostranstvu - završilo se neuspehom. U stvarnosti, Nikson nikad nije pokušavao da demokratizuje Kinu - njemu je bila potrebna Maova pomoć kako bi okončao Vijetnamski rat i stekao prednost u odnosu na Sovjetski Savez. Svejedno, Pompeova lista optužbi je bila dugačka. Kina je danas manje slobodna nego što je to bila osamdesetih godina prošlog veka, rekao je. Ona krade industrijske tajne Zapada, u inostranstvo šalje vladine agente prerušene u studente, pretnjama guši kritiku, pripadnike etničkih manjina šalje u zatvor, ucenjuje druge zemlje da kupuju kinesku tehnologiju koja se onda koristi za špijuniranje Sjedinjenih Država, i tako redom. „Slobodni svet mora da trijumfuje nad tiranijom“, obznanio je Pompeo. „Mi, nacije koje volimo slobodu, moramo navesti Kinu da se promeni...“ Da li je moguće da je Pompeo u pravu? Da li bi administracija predsednika Donalda Trampa makar po ovom pitanju mogla da se nađe na pravoj strani istorije? Da li Kina predstavlja egzistencijalnu pretnju po „slobodni svet“? Ako je tako, onda je hipokrizija Trampove administracije neverovatna. Sam Tramp je kineskog predsednika Si Đinpinga u nekoliko navrata nazivao svojim dobrim prijateljem, i odlučno je odbio da ga kritikuje zbog narušavanja ljudskih prava, hapšenja kritičara, ili potkopavanja vladavine prava u Hongkongu. Ali hipokrizija američke administracije ne znači nužno da Pompeo greši kad govori o Kini. Suština onog što je izrekao je istinita. Komunistička partija Kine kod kuće održava diktaturu, a često je neprijateljski nastrojena prema demokratskim zemljama. Naravno, mogućnosti „slobodnog sveta“ da Kinu navede da promeni svoju unutrašnju politiku, koliko god ona bila prezira vredna, limitirane su. Kina je isuviše moćna, ekonomski interesi su isuviše bitni, a rizik od prerastanja hladnog rata u vrući isuviše veliki. Samo Kinezi mogu da razbiju monopol na moć koji je Komunistička partija uspostavila u njihovoj zemlji. Zagovarati „promenu režima“ uz pomoć spoljne sile bilo bi suludo. Ali postoje dobri razlozi da se pokuša minimizovanje štete koju Kina može da nanese unutrašnjim ustrojstvima manje opresivnih zemalja. Ima mnogo dokaza da kineski pritisak može da naudi jednom od stubova demokratskog društva: pravu na slobodu govora i izražavanja. Posebno su ranjive zapadne institucije koje se oslanjaju na kinesku finansijsku podršku, ili na kinesko tržište. Izdavači i univerziteti bivaju primorani da povuku knjige i radove koje kineska vlada smatra uvredljivim. Holivudski filmovi se klone bilo čega što bi moglo da izazove nevolju u Kini. Zvaničnici Evropske unije cenzurišu diplomatske izveštaje u kojima se kritički govori o Kini. Ogromno bogatstvo Kine znači da je ona u stanju da strane vlade silom natera na kupovinu kineske tehnologije, uprkos zabrinutosti kakve bi to efekte moglo imati po bezbednost njihovih zemalja. Ovo, naravno, teško da je jedinstven slučaj. Sve velike sile svoju moć uticaja koriste kako bi druge naterale na poslušnost. SAD su tako postupale tokom Hladnog rata, a povremeno to čine i nakon njegovog završetka, na štetu demokratskih sloboda drugih nacija. Ali SAD barem, u celini gledano, nisu imale ideološki potkrepljen neprijateljski odnos prema tim slobodama na način na koji je to slučaj s kineskim liderima. Pitanje je šta se tu može učiniti. Kako ono što je ostalo od slobodnog sveta odbraniti od predatorskih strategija jedne vrlo bogate i moćne diktature? Pompeo je u pravu kad naglašava značaj solidarnosti. Način da se organizuje odbrana zajedničkih interesa jesu međunarodne organizacije zadužene za očuvanje i primenu zajedničkih pravila i zakona. Tome služe Ujedinjene nacije, Svetska trgovinska organizacija, Svetska zdravstvena organizacija, kao i Evropska unija. Ove organizacije imaju krupne nedostatke. A nada da će pozivom diktaturama da se tim organizacijama priključe te režime učiniti manje opresivnim često nema utemeljenje u realnosti. Kina je svoje članstvo u STO iskoristila da krši njena pravila zarad sopstvene koristi. SZO je takođe bila isuviše spremna da popušta pred kineskim zahtevima. A Savet za ljudska prava UN je naudio sopstvenoj misiji primajući za članove neke duboko problematične režime. Ali to nije razlog da se ove institucije odbace ili ignorišu. Trampova politika „Amerika na prvom mestu“ i njegov instinktivni afinitet za diktatore, uključujući i Sija, razara istu tu solidarnost za koju Pompeo kaže da je slobodnom svetu potrebna. Ovo je još mnogo gore od hipokrizije. To je direktna pretnja demokratijama, na Istoku koliko i na Zapadu. Trampov agresivni unilateralizam, prezir prema demokratski izabranim liderima, te povlačenje SAD iz članstva međunarodnih institucija nanose u najmanju ruku podjednaku štetu kao i kinesko siledžijstvo. Ali odbrana slobode govora i drugih demokratskih prava od kineskih nastojanja da ih oslabe ne treba da znači dizanje ruku od Kine, još manje upućivanje uvreda na račun njenih građana. Krvavo stoleće stranih invazija nije opravdanje za ratoborni kineski nacionalizam, ali pomaže da se razume kineska osetljivost. Zajedljivo aludiranje na „kineski grip“ i besmislene optužbe da su svi kineski studenti u inostranstvu zapravo špijuni vređaju čak i one Kineze koji i dalje polažu nade u društva slobodnija od njihovog. Raspaljivanje kineskih nacionalnih sentimenata je najgori mogući način da se upristoji ponašanje kineskih lidera. Ako je teško imati simpatije za Trampa i Pompea, možda je još teže složiti se sa stavovima Hu Siđina, urednika Global tajmsa, jednog od najzadrtijih propagandnih oruđa kineske vlade. Nakon pomenutog Pompeovog govora, Hu je na Tviteru napisao sledeće: „Snažno apelujem na američki narod da ponovo izabere Trampa, jer je u njegovom timu mnogo ludaka poput Pompea. Oni pomažu Kini da na jedan poseban način ojača solidarnost i koheziju (među svojim građanima, prim.)“. Nije da nije u pravu.