Arhiva

Hteo sam da kupim mir, a prodao sam dušu đavolu

TANJA NIKOLIĆ ĐAKOVIĆ | 20. septembar 2023 | 01:00
Krvavo sam se zajebao sa listom, jer sam kupovao mir koji sam već imao i ispao pizda. Da, baš pizda! Ne mogu to da operem, niti se trudim, ali idem napred, jer nazad ne mogu i neću. Osećaj je odvratan, ali ću ga prevazići, jer kičmu imam. Ovako je doslovno glasio „pokajnički“ tvit Danila Dače Ikodinovića, proslavljenog vaterpolo reprezentativca, kojim je javnosti Srbije stavio do znanja da je pogrešio kada je pristao da se njegovo ime nađe na izbornoj listi SNS-a. Ikodinović prvi put za NIN, bez dlake na jeziku, otvoreno do kraja, govori o svom kratkom izletu u politiku, zašto se više nikada ne bi aktivno uključio u politiku, ali i o tome zašto, uprkos tome, ne može da ćuti. Zašto ste pre nekoliko godina podržali aktuelnog predsednika Vučića i SNS? Ako bih nastavio da objašnjavam, ispalo bi kao da se vadim iz nekog blata u koje sam neminovno upao kada sam pristao da se moje ime nađe na toj jebenoj listi 2018, izvini na izrazu, nisam ja ni pesnik, ni književnik, ali ljudi koji imaju imalo mozga kapiraju o čemu se radi. Kupio sam svoj mir. Znaš kako to ide, imaš privatan biznis, kao ja kafanu koja je super radila, oni dođu, nisu pali s neba. Došao je čovek kojeg sam znao, član je SNS-a sto godina, i on se kao i mnogi od njih lepo obogatio od SNS-a, i provuče kroz razgovor da bi bilo dobro da to učinim. Zvuči kao kad mafija nudi zaštitu? Nisam to shvatio kao pretnju, iskreno, već baš tako da kupujem svoj mir. To su ljudi bliski vrhu vlasti. I, pomislio sam, šta me briga, stavite me na listu, šta me košta. Nikada nisam bio član nijedne partije, niti javno podržavao bilo koga. Bio sam sportista i politika me nije zanimala, ne zanima me ni danas i glupavo sam to odigrao, mislio sam, jednu brigu manje da imam, da mi ne naude, a nisu mi mogli ništa. Dolazile su mi inspekcije i dalje i uredno sam plaćao kazne za sitne nepravilnosti. Nisam dobio ništa, izgubio sam mnogo, kredibilitet kod normalnih ljudi koji su me smatrali koliko-toliko takođe normalnim. Da pitaš moju ženu, od tada jednom mesečno govorio sam - jebem ti listu, ta glupost mi nije trebala, a ona je govorila - nema veze, zaboraviće se. Nije vic u tome da se zaboravi, rekao bih joj, neke stvari ne treba zaboraviti. Tvit nije moje pokajničko delo. Samo je izašlo iz moje duše. Osećao sam se loše dve godine. U društvu bi me samo bocnuli, a ja - da umrem, u zemlju da propadnem. Sada kažu - bravo care, svaka čast. Vrlo dobro znaju, ljudi na Tviteru, šta sam pisao kada je SNS došao na vlast. Tviter je mesto gde sam izbacivao političke stavove, jer to nisam mogao, niti me ko pitao, na televiziji, radiju, ili u novinama. Tada ste rekli da ste mislili da tim postupkom kupujete svoj mir, a da ovim pokazujete da je cena bila previsoka. Čime ste platili, kolika je bila cena i zašto ste promenili stav? Nisam promenio stav prema njima. Uvek je isti. Iskreno, bilo je to odvratno kurvanje - stavi ti mene na tu listu, samo me ostavi na miru. Moj stav je da su oni najgora vlast. Ne mogu da se vratim u vreme Ozne, Udbe, Rankovića, Đilasa, da vidim kako se tada živelo, ali ono što sam čitao govori o nesnosnom životu i kontroli. Sreća, sada postoji uticaj, kakav-takav, evropske zajednice, da ga nema bili bismo deset puta gori nego 50-ih. Kada vidim ko se za osam godina ozbiljno obogatio, ljudi koje odlično poznajem, zapitam se u kojoj još to zemlji sveta možeš toliko brzo i tako ozbiljno da se obogatiš, a baviš se politikom. Nigde. Osim, ako ne diluješ drogu, oružje, cigarete. A to je mafijaški posao, ne politika. Ti ljudi nisu imali za kiflu, kunem se, dolazili su kod mene u kafanu, a nisu imali piće da plate. Video sam skoro jednog iz SNS-a, nije imao kod mene piće da plati u kafani, sad u automobilu od 150.000 evra. Kako, care?! Muka mi je više da gledam to kako su nas opljačkali. Moj stav prema njima nikada se nije promenio, ni kada su bili radikali, ni kada je bio kod Šešelja, Tome, moja podrška bila je moja glupost. Možete me ubiti ili prihvatiti kao čoveka koji zna prave vrednosti sve vreme, ali je u momentu pogrešio kupujući mir, i ništa sem toga. I kako sam impulsivan, tako sam jednog dana napisao i taj tvit i olakšao dušu. Ko su to „oni“ danas koji voze automobile od 150.000 evra, a nisu imali ni za kafu? Neki voze, drugi ne, ali svi su alavi na novac. Preletači, kao večiti zamenik gradonačelnika. Rođen sam i odrastao u Beogradu, ne vređam nikoga, ovo je grad svih nas iz čitave Srbije, ali on je došao u naš grad i ide po gradu, prevrće kocke, valjaju veliku lovu na naše oči. Kolektivno nas zajebavaju, a mi smo kolektivno izmučeni i ne možemo da dignemo glavu. Vesić, Siniša Mali, perjanice SNS, nekada ozbiljni faktori u DS, Maja Gojković, šest, sedam stranaka promenila. To su ljudi koji samo trče za lovom, dušu bi prodali đavolu da su blizu vatre, tamo gde se uzima lova. I oni su tamo gde se obrću milijarde. Peru novac kroz fontane, novogodišnje jelke... Za novogodišnju jelku 80.000 evra?! Čekajte ljudi, koga vi to zajebavate?! Pa, niste postavili Empajer stejt bilding, nego sagradili jedan auto-put na koji se ugrađuje ko stigne pod kapom SNS. I sad vam, bivši sportista, kafedžija otkriva toplu vodu. Pa, to svi znaju i - ništa. Ne mogu normalni ljudi da se dozovu pameti, jer im ispiraju mozak na RTS-u, Hepiju, Pinku, u tabloidima… Da se ne vraćamo u prošlost da vidimo ko je taj Mitrović što „režira“ javno mnjenje. Kada bi bar na sedam dana ljudi mogli da vide i čuju istinu, jer krađe su toliko očigledne, ali te aktere baš briga, i ne skrivaju. Beskrupulozno, totalno. Evo Marinika Tepić je dala papire, dokaze da je Žeželj parama Telekoma, znači svih nas, kupio Kurir. Pa ti lažni doktori nauka nisu u stanju ni da sakriju taj trag novca. I – ništa. Oni obrću stvari i „krpe“ sada Mariniku po njihovim medijima. Imate li problema zbog vaših sadašnjih stavova? Ne. Za divno čudo, niko me ne dira. Sveo sam poprilično biznis i sada vodim samo jedan ekspres restoran, smučio mi se taj posao, tražiš radnu snagu, boriš se sa državom, radnicima, sa samim sobom. Mada, svi vodimo neke unutrašnje borbe. I onda je došla i korona i znao sam da će tek na jesen biti problema. Nisam imao ni da pokrijem troškove, i završio sam s tim poslom u Srbiji. Dva meseca sam upumpavao svoj novac da bi se ponovo pokrenuo posao. Tako je nemoguće voditi biznis, a država nas nije na vreme upozorila, naprotiv sprdali su se, idite u šoping u Milano i slično. Plašite li se medijskog linča, i vaša supruga Maja je poznata odbojkašica i javna ličnost? Ne interesuje me. Mogu da izvlače da sam pijan vozio, ali nisam ja Mitrovićev sin koji je nekoga ubio, pa na slobodi. Jer da jesam, moj otac bi me prvi strpao u zatvor. Čak i da me neko spasi, on to ne bi dozvolio, naterao bi me da trunem u zatvoru zauvek. U mom slučaju samo sam ja nastradao, ostao bez ruke. I? Šta mi mogu? Ništa. Čuvam svoje ugovore, mogu da dokažem odakle mi novac za kafane koje sam otvarao, čist sam kao suza. Mogu da mi pljunu pod prozor. Kako tumačite činjenicu da mnoge javne ličnosti, sportisti posebno, ćute ili vrlo često podržavaju režim? Vrhunski sportisti imaju lagodan život, sigurnu natprosečnu zaradu, i ne zanimaju ih te stvari. Malo me živcira kada sportiste gane nešto u tuđoj zemlji, a imuni su na ovo što se ovde događa, ali to je sve, ipak, lična stvar. Kako vidite političku karijeru vašeg nekadašnjeg saigrača iz reprezentacije Aleksandra Šapića, koji će, po svemu sudeći, biti deo nove vlasti, a kako još jednog proslavljenog vaterpoliste, Vanje Udovičića, ministra u odlazećoj Vladi Srbije? Šapić je političku karijeru započeo 2002. Kada je ušao u DS imao je 24, 25 godina. Težio je da postane političar i postao je uspešan u tome, sad, kako, na koji način, to on zna. Danas je koalicija sa SNS, sutra će doći crni đavo i napraviće koaliciju. Ja se nikada ne bih bavio politikom, đavolja je to rabota. Nema tu izuzetaka, da bi bio uspešan političar moraš želudac da pojedeš i izbljuješ ga. Izjavili ste da još od uvođenja višestranačja nismo imali „krštenog“ političara i da vam se manje-više svi gade. Gde vidite izlaz, šta je alternativa? Da nađemo makar jednog ispravnog, učenog, pametnog i sposobnog i da ga guramo, da stanemo iza njega. I ja bih stao iza njega. Pa ljudi koji danas odlučuju o našim sudbinama i sudbini zemlje nisu ništa radili u životu. I predsednik, O. K. završio je faks, ali šta je radio pre no što je postao predsednik? Ako ćemo državu da gledamo kao neku vrhunsku firmu, pa da staneš na njeno čelo morao si da počneš da radiš male poslove, da se penješ lestvicom, ali morao si da radiš, kao u bilo kojoj firmi. Ali ne, ovde su okačeni na tu državnu sisu, a mleka ima dosta i ne misle da se sklone. Zamisli kakva bismo država bili da nas nisu svi redom krali, koliko novca su izneli iz zemlje, i Milošević i svi posle njega, pa mogli smo ne tri, već deset hramova Svetog Save da izgradimo, da ne govorim o bolnicama. Oni nam govore o ugovoru o istraživanju svemira koji su potpisali sa Kinom, a decu lečimo SMS-ovima. Sve vlasti do sada krive su jer nisu opismenili ljude, prosvetlili ih, ulagali u kulturu. A tako rade jer im se ne isplati, bila bi to onda uređena zemlja. Razmišljate li vi o političkom angažmanu? Može li se sistem promeniti ako se u politiku ne uključe svi koji misle da Srbija ne ide u dobrom pravcu? Nikako! Moramo naći pametnog čoveka, ispravnih vrednosti, što je, verujem, iluzija. On bi vremenom postao isti. Ipak, nije mi jasno dokle mi možemo da trpimo. Majku mu, ako su ljudi goli, bosi, gladni, vređaju ih, zovu ih sendvičarima, ponižavaju ucenjujući poslovima za koje su bedno plaćeni, vuku od mitinga do mitinga, pa ako oni ne mogu na ulicu da kažu - dosta više, onda nama spasa nema. Znaš, mučno mi je, i evo ježim se, ali često mislim o tome, pečat ove vlasti je onaj otac poginulog mladića u Lučanima kojeg pljuju kolege i podržavaju direktora, da ne bi ostali bez posla. Ne želim da verujem da se to desilo u mojoj zemlji, ne želim da verujem da smo takvi ljudi, sve ljudskost do ljudskosti, što kaže otac tog mladića. To kada kolege izdaju kolegu čiji sin je nastradao i aplaudiraju direktoru koji snosi odgovornost, e to je ova vlast načinila od ove zemlje. Dno je probijeno. Nedavno ste na Tviteru napisali da se svaki put posle boravka van Srbije i povratka u domovinu potajno nadate da se nešto pomerilo nabolje. Sad ste u Istanbulu, vraćate se u Beograd početkom septembra. Nadate li se i dalje da će biti bolje? I kada? Šta je neophodno da ta nada postane realnost? Vrlo dobro znam da se ništa neće promeniti u skoro vreme, ali ne gubim osećaj kada sleće avion i gledam iz vazduha svoj grad. Kažem - možda se nešto dobro desilo. Sletim i čujem od društva samo gluposti se događaju. Imam 44 godine i verovatno se za mog života ništa nabolje neće promeniti. Ako ostane ovakvo stanje, već sam razgovarao sa suprugom, otići ćemo. Ne pretim, koga briga, ali užasava me nesigurnost. Ovde ne znaš da li će neko na ulici da ti priđe i odvali te bejzbol palicom po glavi. Plašim se za decu, ako se nešto desi, kome posle da se žališ? Gde su institucije, šta je sa policijom, sudstvom, celim sistemom? Bezakonje je totalno. Nesigurnost potpuna. Putovao sam po svetu i malo gde sam video ovakvu nesigurnost. Pa u milionskom Tokiju osećaš toliku sigurnost na ulici da ne mogu da opišem. Ovde ne znam kako će moja deca da prođu. Užasne stvari se dešavaju i o njima mogu danima da pričam. Vrlo često u poslednje vreme prozivate zamenika gradonačelnika Gorana Vesića. Zašto? Mislite li da je ono što radi sam isplanirao ili samo sprovodi u delo ono što mu je rečeno? Vesić je beskrupulozni zli midžet! Baš tako, beskrupolozni zli midžet! Koliko samo afera ima iza njega, KK Zvezda i nestanak 15 miliona evra je ono što mi najviše odzvanja u glavi kad je on u pitanju. Sa svima bi on bio i svima bi bio veran samo da je na vlasti i da može da mešetari i krade. Svi oni prate velikog šefa. I Ana Brnabić je jedna nevaspitana osoba, koja gleda i prati svog velikog šefa. Najviše ga prati u bahatom ponašanju. Sada se priča o njenom useljenju u vilu Jovanke Broz. Verovatno će je za par godina otkupiti za neke smešne pare i onda će biti srećna i zadovoljna, jer joj se isplatilo sve ono bahato ponašanje i sve gluposti i laži koje je izgovorila. Koliko znam, i brat joj ima sjajan biznis sa državom. Tako da joj se i sa te strane isplatilo sve ovo. I kroz ko zna šta još. Grozno, grozno, grozno. Napravili su neviđenu mašineriju od 700.000 članova. Nemoguće da ljudi ne vide koliko loše žive. Žena mi kaže - što ti stalno isteruješ neku pravdu, mi živimo dobro. Moj mozak, moja duša ne prihvataju da gledam ljude kako se muče dok nas prave ludima, uveravajući svet i nas same kako smo najbolji na svetu. Slažete li se sa onima koji za Vučića govore da se kao predsednik države ponaša na isti način kao da je vođa navijača? Sme li država da se vodi na takav način? Slažem se, upravo tako vodi državu. Niko ne zaslužuje takvu vlast. Nijedan pristojan čovek ne bi smeo da se ponaša kao vođa navijača, a ako to kažeš, možeš da imaš problema jer oni imaju veliku ulogu u državi. Zamisli državu gde vođe navijača imaju veliku ulogu! Pa to mora da je sjajna država! Kada vidim kako se obraća predsednik vama novinarima, još fali da isuče utoku i udari novinara ili novinarku po glavi, ako mu se ne sviđa pitanje. Predsednik jedne države ne mora da bude šmeker, ali gospodin možeš da postaneš, da se ne ponašaš kao džukac. Vaspitan da si, da radiš na sebi. Ali ne, on je vođa navijača, i njegovi klonovi ga kopiraju. Od najviših ka najnižima, vidiš ih kako sa visine osiono postupaju prema običnom svetu. Evo, Gašić, direktor BIA, pravi je čovek za tu poziciju. Jer eto, završio je trogodišnju srednju školu. Svi ti istresaju se na podređene, a ulaguju nadređenima, bez kojih nikada ne bi došli ni blizu te pozicije. Vidiš ih kako se ponašaju i u kafani, bahati, ponižavaju kelnere, za njih je običan svet ništa, oni su sve. Šta najviše zamerate aktuelnoj vlasti, a šta opoziciji? Toliko lažu da je to već bolest, teška boleština. Način na koji se ponašaju prema običnom svetu je katastrofalan i to nijedan narod ne bi smeo da trpi. Bahate se oni koji su bili najgori u svemu. Tašna, mašna, lažno odelce ne mogu da sakriju do juče bušne gaće, sada u ogromnoj lovi. Nemoj običnom svetu da demonstriraš silu, a malo si jajce koje nas je pokralo i liže gazdu. Nisam teoretičar zavere, ali sve više mi liči kao da mi i nemamo opoziciju. Nešto se za sada tu izdvajaju Đilas i Obradović, videćemo. Možda sam upao u paranoju, deluje mi kao da je sve ovo njihova velika igra u kojoj svako ima deo kolača - i vlast i opozicija. Bratija i Vučić. Ozbiljna sekta. Bio sam mlad u Miloševićevo vreme, imao sam 16 godina 1992. Dovoljno da znam da je ova vlast učena na nakaradnom Miloševićevom sistemu, i da sve što su naučili, preneli su danas. Besan sam u stvari, jer od 1992. do 2020, gotovo trideset godina živimo kao kerovi. Huškaju nas stalno, zavađaju, te Hrvati ne valjaju, te Bosanci, Crnogorci, mi među sobom… A možda mi nekako drugačije da se okrenemo, da vidimo možemo li mi nekako drugačije da priđemo drugima a i sebi? Ne, nikako ne mislim da smo mi najgori, obožavam moj narod, ja sam Srbin, ja sam pravoslavac, ali znaš li kakve prijatelje imam u Dubrovniku i kako me primaju, evo sad se naježim. A ovde kažu šta ćeš među ustaše. I to diktiraju ovi odozgo, trideset godina rasplamsavanja mržnje. Vaterpolo klub Partizan se nalazi pred gašenjem. Ko je odgovoran za situaciju u koju je doveden jedan od najtrofejnijih evropskih klubova i ima li načina da se spase? Ne može on nikada da se ugasi, a u lošu situaciju doveo ga je onaj ko ga je vodio. Ako firma propadne, do propasti je doveo onaj ko je vodio. Samo u Srbiji upiru prst u tetkicu ili sekretaricu, kada dođe do propasti kluba, a vrlo dobro se zna ko je vodio klub od 90-ih. Svi ti ljudi koji su ga vodili su krivi, da im ne pominjem imena. Šta će da se desi? Ne znam. Nisam uključen u previranja. Kao bivši igrač dao sam dozvolu da smene sadašnju garnituru i predsednika kluba. Uvek sam za smenu kad god nešto ne valja. Ajde da menjamo sve što je loše. Trpeli smo Miloševića, a i ova vlast je osam godina tu, ljudi, gde bacismo više od 30 godina?! I izdržaće oni još jedan četvorogodišnji mandat. Jesmo li kao nacija svesni toga? I kad nam voda dođe preko nosa, da ne možemo da dišemo, ni tada ne reagujemo ako nam ne pomognu sa strane. Nisam ja revolucionar, nisam Če Gevara. Bivši sportista sam i to sportski i ljudski gledam. Nešto valja ili ne valja, ako ne valja mora da ode. Ako neće da ode, a čini nam loše, daj da ga skinemo. Ako izađe 500.000 ljudi na ulicu, biće drugačija situacija. Misliš da je Lukašenku sada udobno, a mislio je da je večan? Misliš da je sada siguran u svoju moć? Ja nisam siguran. Ne možemo mi više da čekamo ni Zapad, ni Rusiju, ni Ameriku, ni Brisel, nego da se okrenemo sebi, poljoprivredi i selu koje smo unakazili. Ali ne, mi bespovratno srljamo u propast. Večiti sam optimista i verujem da mi kao narod zaslužujemo bolje, ali kada vidiš koga dovodimo… Misle ljudi da će sada u Americi nešto da se desi. Neće da se desi ništa. Ne znam gde ide moja Srbija, ali nismo na dobrom putu. U ozbiljnom smo problemu, zaslužujemo bolje i možemo bolje, a ne jad i bedu, da 70 odsto ljudi radi za 30.000 dinara, za plate ispod svakog dostojanstva. Nismo na dobrom putu ma šta nam govorili. Šta sam spreman da žrtvujem za promene? Nisam spreman da izgubim glavu, a ni zdravlje. Ali, ako će da se nađe neko normalan da povede našu zemlju u nekom drugom pravcu, gde je dostojanstven život svih, ako je neko spreman da pruži putokaz ka nekom izlazu, spreman sam da mu pružim podršku, da stanem iza njega. Da se ja bavim politikom, to nije moj put. Ja samo želim fin, miran, lagodan život i takav život za druge. Ne treba mi više od toga. Nisam alav i zato ne želim da se bavim politikom. Ja sam sportista. A sportom krećeš da se baviš iz ljubavi, politikom isključivo iz koristi. Stvari su za mene jednostavne. Šta je naš problem oko tih promena, kad već znaš kako stvari stoje i da smo već jednom pokušali. Ovo što živimo je posledica 90-ih. I tada u jednom momentu želja za promenom je nadvladala, okupila se masa ljudi spremnih za promenu. To smo doživeli 2000. Ali ono što je usledilo je naš problem koji nas koči i sada. Otišao je Kurta, došao je Murta. Šta se desilo od promena? Privatizacije, sitni biznismeni postadoše krupni, lider opozicije tada bez zuba, u starkama, postao je milioner. Od čega, care? I pitaš se šta je toj zemlji i šta je nama danas. Izmili svugde raznorazni šljam, ali ovakvog šljama nikada i nigde. Možda onaj što je izlazio na ratište, ubijao, krao neke frižidere i došao u Beograd da maltretira ljude, pa puca, eto to je jedino veći šljam od ovog. Ali ja uvek kažem - živela Srbija! Ova naša država zaslužuje da živi. Ne zaslužujemo mi ni ovakvu vlast, ni ovakve živote. Mi zaslužujemo mnogo bolje. I može da nam bude mnogo bolje, samo da nađemo pravi način, a njega moraju da nađu pametniji od mene. Ja ću da ih podržim.