Arhiva

Vučićizam i druge kombinacije

VERA DIDANOVIĆ | 20. septembar 2023 | 01:00
Osim što je najmarljiviji, najodgovorniji i najpristojniji, Aleksandar Vučić je i najskromniji: pokazao je to i prošle sedmice, kada je, odgovarajući na ironični predlog Inicijative Ne davimo Beograd da se budući nacionalni stadion nazove njegovim imenom, odoleo da kaže da bi se po njemu mogla zvati - cela zemlja. A mogao je. I nije isključeno da bi mu želja bila ispunjena. „Kada bismo tako hteli, mnogo, mnogo toga bi se zvalo Aleksandar Vučić – od fabrika, gotovo svaka koja je i poslednjih deset godina izgrađena“, odgovorio je predsednik na ocenu NDMBGD da najava izgradnje nacionalnog stadiona „najbolje oslikava karakter rasipničke vlasti“, zbog čega je predložila da taj sportski objekat bude nazvan po Vučiću. Neko malo oprezniji mogao bi, međutim, pomisliti da je Vučić odbio da svoje ime podari nacionalnom stadionu zato što taj spektakularni objekat - ne postoji. A možda nije sigurno ni da će postojati, s obzirom na činjenicu da je njegova izgradnja i ranije najavljivana, kada su za to postojale propagandne potrebe. I sve je ostajalo na tome. Zato smo pitanje šta bi trebalo nazvati po Vučiću postavili onima koji se razumeju u brendiranje. Uz ideje, dali su nam i objašnjenje: Dragoljub LJubičić Mićko, jedan od naših najvećih PLJiŽevnika, pre svega kaže da je trag koji je Vučić u Srbiji iza sebe ostavio – i još uvek ga ostavlja – toliko upadljiv, dubok i obuhvatan, da je manje onoga što NE BI moglo da se nazove po njemu, od onoga što bi moglo. „Jer, dotični nije gubio vreme, pa se za ovih osam godina, koliko je defakto na vlasti, svojski potrudio da ništa ne ostane nedotaknuto njegovom, u suštini i dalje radikalnom, političkom rukom, koja po potrebi navuče na sebe ili proevropsku, ili prorusku rukavicu. S tim što tom rukom nije sve baš samo dotaknuto, nego i prevrnuto, uvrnuto, pritisnuto i zategnuto i to gotovo do krajnjih granica“, kaže LJubičić. Iz toga zaključuje da, čak i tamo gde Vučićevog imena za sada još uvek zvanično nema, „postoji njegov politički pečat, prepoznatljiv po karakterističnom viđenju Ustava, pravosuđa, demokratije, ekonomije, izbora, kadrova, medija, opozicije i naročito stranih investicija, uz nezaobilazno omalovažavanje društvene elite i gotovo svake struke, a onako usput i svih građana“. Uz to, kaže, ide i sve samo ne diskretna izgradnja kulta sopstvene ličnosti: „On će isto tako ostati simbol i ktitor i svih onih silom nametnutih kič turističkih znamenitosti Beograda, što će reći postojećih i budućih gondola, fontana, jarbola, novogodišnjih rasveta, spomenika, beograda-na-vodama, stadiona i sličnih neprirodnih lepota glavnog grada“. A, ako bismo baš nešto da izdvojimo, LJubičić kaže da postoje dve stvari za koje bi zaista imalo smisla da ponesu ime aktuelnog predsednika. Jedna je, kaže, „zlosrećna Glavna železnička stanica, za koju otkad je izmeštena retko ko zna gde se tačno nalazi i kako se uopšte do nje stiže. Ona je baš zbog toga i postala još jedan od simbola naše pogubljenosti, u pokušaju da pronađemo nekakav smislen put do bilo kuda, a koji bi nas izveo iz ovoga u čemu god da smo“. Drugi predlog ovog sagovornika bio bi da se, umesto po našem velikom naučniku, beogradski aerodrom ubuduće zove po „našem antiheroju“: aerodrom bi, kaže, pod njegovim imenom sasvim primereno simbolizovao odliv znanja i struke daleko preko horizonta, prisutan još od devedesetih, pa donekle smanjen tokom prve decenije ovog veka, ali rapidno uvećan tokom ovog „zlatnog doba“ njegove vlasti. „Mogu da zamislim i veliki bilbord, sa NJim na njemu, kako uz loše odglumljeni, cinični osmeh poručuje onima koji možda i zauvek, a svakako trajno odlaze iz zemlje“, kaže LJubičić. Zamislio je i prigodni tekst na bilbordu: „Aj ćao, luzeri! Sad znate gde smo, ali ne morate da navraćate. Umesto toga, pokažite svoj patriotizam redovnim slanjem novčanih doznaka. A neka na naša pleća padne teret toga kako ćemo te vaše pare da spiskamo.“ Od medijskog konsultanta Igora Avžnera najpre dobijamo podsećanje da je vremenska distanca ono što omogućava adekvatnu procenu davanja nečemu nečijeg imena – osim u slučaju ekstremnih političkih sistema i kultova ličnosti, kada je to normalno i u vreme njihove vladavine. I zato: „Smatram bez ikakve dileme i vremenske distance, da bi većina medija već danas mogla da nosi ime predsednika. Vučićev Informer, Pink Aleksandra Vučića, Aleksandrov Happy...“ A s obzirom na način poslovanja, kaže, bez obzira na vlasništvo, odrednicu „vlastitosti“ mogla bi da ponesu i mnoga javna preduzeća, kao i ona u suvlasništvu države – počevši od nacionalne avio-kompanije, državnog mobilnog operatera, pa nadalje. „Što se tiče geografskih pojmova, ulica, auto-puteva, stadiona i aerodroma... ne vidim nijedan koji bi trebalo da ponese njegovo ime. Međutim, u kakvom sistemu živimo, mogao bi svaki i to odmah. I to ne zbog njegove želje, već zbog ulizičko-poltronskog mentaliteta ljudi koji su se bez znanja i vaspitanja našli na funkcijama na kojima bi o tome mogli da odlučuju. Funkcija i funkcionalnost su uvek bile različite stvari. U našoj stvarnosti, nažalost, često dijametralno suprotne“, kaže ovaj sagovornik. „No, kako ravnopravnost ne postoji nigde i ni u čemu, tako bi neke mesne zajednice iz leskovačkog kraja unapred bile uskraćene za realnu mogućnost imenovanja po predsedniku. Čak i da pokrenu inicijativu, Donje Brijanje, Prdavče ili Smrdan, čini se, ne bi prošli“, kaže Avžner, ali i dodaje: „Vremenska distanca će možda pokazati da nisam bio u pravu“. A da li je naš Aleksandar po značaju nadrastao Srbiju, kao što se, reklo bi se, nekima čini? Može li se govoriti o postojanju aleksandrologije i šta bi to bilo? Nauka sigurno ne, kaže Avžner. „Ime Aleksandar je grčkog porekla i znači zaštitnik ljudi. Mi smo baš imali tu sreću da u ovako teška vremena ima ko da nas zaštiti od surove realnosti. Otuda i sva otvorena nova radna mesta, najveći napredak u Evropi, pobede nad virusima, teška borba za očuvanje standarda, rešenje za Kosovo i da ne nabrajam sve pobede koje smo ostvarili, a o onima koje tek predstoje da i ne mislimo. Dolaze kineskim ultrabrzim vozom iz Budimpešte. Samo što nisu. Ono što još uvek ne osećamo, jer smo u toj zaštiti svojski ’ušuškani’, osetićemo vrlo brzo“, kaže Avžner. „To vam je kao sa decom“, objašnjava. „Što ih više štitite, teže će im biti da shvate da život nije bajka. Ili sa alkoholom. Posle teškog pijanstva, obično prvo boli glava, pa dolazi rastrežnjenje. Dinamika međunarodnih dešavanja nam možda ovu međufazu neće ni omogućiti. Staro je pravilo: što je rastrežnjenje brže, to je i samo saznanje o pijanstvu bolnije, pa time i strašnije. ’Neću više nikad...’ je rečenica za amatere. Mi svoja pijanstva ponavljamo već decenijama. A glava će tek da boli. Generacijama. Naučno dokazano“, kaže Avžner. Šta bi, onda, bio vučićizam, pitamo, a Avžner odgovara: „Kako nas internet uči, značenja latinskog sufiksa ’izam’ su i krajnost, preterivanje, dominacija, pa i agresija. U kombinaciji sa prezimenom... Može li bez kombinacije, molim vas?!“ Za LJubičića, opet, aleksandrologija i vučićizam mogla bi biti dva imena za jednu istu doktrinu – a ona se sastoji od „kombinacije upadljive snishodljivosti u spoljnoj politici i agresivne nadmenosti u unutrašnjoj“. I tako ispade da priča o Vučiću bez „kombinacije“ - ne biva. Molbe tu nimalo ne pomažu.