Arhiva

Ko se i zašto plaši istine

LUKA PETRUŠIĆ | 20. septembar 2023 | 01:00
Otkako je počeo istovar delova spomenika Stefanu Nemanji, Goran Vesić ne prestaje da ponavlja kako se postavljanjem spomenika poručuje da je Srbija sada snažna, ponosna, ne stidi se onoga što jeste i nikome se ne izvinjava. I možda je nekoga nakratko i poneo taj nacionalistički zanos, barem dok nije čuo koliko je Ani Brnabić neprijatno što se Srbija pridružila deklaraciji EU o Belorusiji i kako se nada da nam to veliki prijatelj Lukašenko neće zameriti. No taj raskorak između spoljnopolitičke realnosti i populističkih fraza se nekako i podrazumeva. Ono što je posebno ironično u slučaju spomenika srpskoj državnosti je što se država stidi njegove cene. Početak priče o spomeniku još je i bio transparentan. Znali smo ko ga je predložio, znali smo koliko je pravnika izabrano da sedi u Odboru za njegovo podizanje, kao i da su predstavnici struke bili manjina u žiriju. Obavešteni smo da je na tom konkursu nagradni fond iznosio 10 miliona dinara, kao i da su pozvani umetnici dobijali obeštećenje od po 5.000 evra. Još jedan trošak je moguće ustanoviti, iako nije javno pominjan, a to je da je Udruženje arhitekata Srbije, za stručnu pomoć u organizovanju konkursa, dobilo milion i po dinara. To zaduženje je podrazumevalo i organizovanje izložbe pristiglih radova i javne diskusije o rezultatima konkursa, najkasnije 45 dana nakon objavljivanja rezultata. Pa, prošlo je devetsto dana od tada, a od izložbe ni traga. Javna diskusija je zato morala da se povede preko medija, a kako ona postaje intenzivnija sa početkom postavljanja spomenika, tako i reakcije vlasti na nju postaju sve agresivnije. Biće da izostanak izložbe nije bio propust, šta god pisalo u dokumentaciji. Ali dok su predstavnici vlasti radi da se iznova i iznova vraćaju na temu spomenika, pa i da kritičarima poruče stvari za koje možda čak i oni pomisle da je trebalo da zadrže za sebe, kada je reč o samoj ceni njegove izrade i transporta – ostaju nemi. Štaviše, najradije bi ućutkali sve koji žele da tu temu stave na dnevni red, pa je tako prošle nedelje Vučić javno prozvao novinare N1 zato što su razgovarali sa livničarima u pokušaju da dođu do ikakve procene. I to pre nego što je prilog o tome uopšte emitovan, čisto da bi zvučalo još više preteće. Neposredan uzrok takvom ponašanju leži u činjenici da je Vlada, prilikom sklapanja ugovora sa autorom spomenika Aleksandrom Rukavišnjikovom, u julu 2018, njegovu ponudu proglasila za tajni podatak, sa rokom čuvanja do 2023. godine. „Informacija da je ugovorena cena spomenika proglašena za tajnu sa statusom ’poverljivo’ zvuči gotovo neverovatno. Polazeći od odredaba Zakona o tajnosti podataka, ovakvom statusu morala je prethoditi procena moguće štete, a potom na osnovu te procene i formalna odluka o utvrđivanju statusa poverljivosti. Ne izgleda mi verovatno da ti akti zaista postoje, ali čak i da postoje, teško mogu da zamislim (a da se ne nasmejem) kako bi nam oni koji su procenjivali i odlučivali objasnili kako i na osnovu čega su zaključili da bi polaganje računa o trošenju javnog novca javnosti dovelo do ’štete po interese Republike Srbije’. Kakve štete? Po koje interese?“, pita se advokat Rodoljub Šabić. Da li je moguće da otkrivanje cene baš ovog spomenika bude štetno, a da to nije bio slučaj ni sa jednim drugim koji se može naći u arhivi Portala javnih nabavki do 2013. godine? Ili se radi o zaštiti (jednako nedokučivog) interesa samog umetnika? „U dosadašnjoj praksi nije mi poznato da je bilo koji domaći umetnik imao moć da zahteva da se na neki deo dokumentacije ugovornih strana stavi oznaka tajnosti. Naročito ne kada se spomenik finansira iz državnog budžeta. Privatni sponzori mogu da biraju da li će te informacije biti dostupne javnosti, ali državni budžet pune stanovnici ove zemlje. Ono što je tužno u ovoj priči jeste taj neverovatni jaz između tretmana ruskog i srpskog umetnika u Srbiji. Možda nije poznato, ali se paralelno sa uzdizanjem ovog ‘neprocenjivog’ spomenika, odvija i konkurs za izradu 21 skulpture u kvartu Beograda na vodi, namenjen domaćim umetnicima. NJihova cena nije tajna, ona je bila propisana u uslovima konkursa i njima je za tu priliku ponuđeno da realizuju skulpture velikih formata u kratkom roku i u proseku za 150 dinara po satu. Od tog novca oni će plaćati i porez svojoj državi svaki put kad kupe paštetu za ručak“, kaže Milica Ružičić, predsednica odbora Vajarske sekcije ULUS-a. Između bahatog posezanja za „poverljivošću“ i diskriminatornog odnosa prema našim umetnicima, nekako je preskočena još jedna prepreka u misiji sakrivanja cene, u vidu Zakona o budžetskom sistemu koji Vladi nalaže da javnim finansijama upravlja u skladu s principima koje taj zakon utvrđuje. „A kao jedan od fundamentalnih se nameće princip transparentnosti i u okviru njega dostupnost svih informacija koje se tiču fiskalne politike ‘kako bi se omogućila delotvorna javna provera vođenja i stanja javnih finansija’. Zakon onima koji su odgovorni za objavljivanje takvih informacija nalaže da ih ne uskraćuju, a kao izuzetak predviđa samo značajnu štetu za nacionalnu bezbednost, odbranu ili međunarodne odnose. Više je nego očigledno da se nijedna od tih navedenih rezervi nikako ne može odnositi na ovaj konkretan slučaj“, kaže Šabić. Jedinu naznaku šta se krije u tajnom ugovoru pronašli smo u dokumentaciji Istorijskog arhiva Beograda, gde se navodi da je preko te institucije u 2018. godini grad isplatio za izradu spomenika 14,2 miliona dinara. Da li je u pitanju celokupan iznos ili samo prva tranša isplate, kao i da li će Arhiv biti kažnjen po objavljivanju ovog teksta zbog odavanja tajne, ostaje da se vidi.