Arhiva

Potrebni su nam heroji

GAZELA PUDAR DRAŠKO | 20. septembar 2023 | 01:00
DŽonatan Volf (Jonathan Folff) je poznati britanski filozof, profesor vrednosti i javne politike na Univerzitetu Oksford. Put „običnog“ filozofa je prekinuo pre 18 godina, kada je dobio poziv da bude deo vladinog tela za reviziju zakona o kockanju. Od tada, njegova karijera teče paralelno – delom je posvećen filozofskim razmišljanjima o nejednakosti, a delom se bavi analizama javnih politika. Smatra apsolutno nužnim saradnju kreatora politika i akademskih radnika, čije sučeljavanje stavova može unaprediti politike za dobrobit građana ukoliko postoji volja da se prevaziđu razlike u načinu rada. Redovno piše za ugledni britanski list Gardijan. U vašem skorašnjem članku u Gardijanu argumentujete da univerziteti treba snažnije da delaju kao potporni stubovi civilnog društva. U kontekstu Ujedinjenog Kraljevstva, to bi podrazumevalo kritičko preispitivanje sistema visokog obrazovanja. Međutim, u Srbiji ovaj imperativ poprima dodatno značenje. Akademski radnici u Srbiji su često izloženi otvorenim napadima u medijima zbog svog kritičkog stava prema autoritarnom režimu. Od intelektualaca se očekuje da izađu iz svojih kula od slonovače, ali istovremeno se očekuje i da njihov javni angažman ne preraste u bavljenje politikom. Da li biste se ukratko osvrnuli na ovaj problem? Svaki društveni kontekst je različit i ne bih želeo da generalizujem. Iako mnogo toga treba preispitati u visokom obrazovanju, moj argument u Gardijanu se više ticao toga da rukovodioci univerziteta treba da budu spremni da uđu u javnu debatu i da se suprotstave svim napadima na civilno društvo, a ne samo da lobiraju za neposredne interese svog univerziteta. Radi se o jednoj osetljivoj ravnoteži u bilo kom društvu, a naročito je teško kritikovati vlast ako istovremeno toliko zavisite od odluka te vlasti kada je u pitanju dalji razvoj obrazovnog sektora. Ako, na primer, vlada zapreti univerzitetima da će finansiranje visokog obrazovanja biti umanjeno ako se rukovodioci univerziteta javno suprotstave nekoj državnoj politici, tada nastaje prava dilema. U ovakvim situacijama potrebna je široka solidarnost, tako da vlast postane meta široke javne kritike ako postupa samovoljno ili osvetoljubivo. Verovatnije je da će svi pognuti glavu i pokušati da zaštite svoje interese. Ali moj glavni argument u tom članku više se ticao univerzitetskih rukovodilaca nego intelektualaca. Uloga intelektualaca, posebno onih koji su svojim akademskim radom sebi stvorili određenu publiku u javnosti, nešto je drugačija. Neki akademski radnici poseduju talenat da u trenutku načine neku značajnu intervenciju u javnoj sferi, drugima su pak potrebni meseci promišljanja. Sebe vidim negde između, i nerado zauzimam stav o nekoj kontroverznoj temi bez da sam posvetio neko vreme promišljanju te teme. Ali, ukoliko govorite nepopularne ili neprijatne stvari, neminovno ćete postati meta napada. Ja sam još i dobro prošao, ali moje kolege - naročito žene i pripadnici manjina –dobijale su pretnje smrću i silovanjem. Naravno, ovakve pretnje uglavnom upućuju ljudi koji nemaju nameru da ih sprovedu u delo, ali nikad se ne zna. Takođe, širom sveta akademski radnici gube posao ili čak završavaju u zatvoru zbog kritike vlasti. Ne poseduje svako hrabrost da samostalno istupi u javnosti, ali svi mi u akademskoj zajednici imamo dužnost da budemo solidarni među sobom, pogotovo kada to možemo učiniti bez mnogo ličnog rizika. Bili ste u nekoliko odbora za javne politike, od kojih su neki povezani sa medicinskom profesijom, i trenutno su u fokusu zbog pandemije. Kakvo je iskustvo jednog filozofa u ovom miljeu, i kakav može da bude njegov doprinos? Kada je filozof uključen u neki odbor za javne politike, može mu biti teško da sebi odredi jasnu ulogu ili svrhu u njemu. Na primer, ako je određeni filozof proveo svoj život zastupajući neku moralnu ili političku teoriju, mogao bi da pomisli da je njegov posao da ubedi ostatak odbora u istinitost te teorije i da na osnovu te teorije formuliše određenu konkretnu smernicu za javne politike. Ali malo je verovatno da će to uspeti; zašto bi ostatak odbora prihvatio tu teoriju? Ili pak šira javnost i kreatori politika? Po mom mišljenju, bolje je da filozof pokuša da pokaže na koji način određeno pitanje formulisanja javne politike podrazumeva ne samo ekonomska, pragmatična i pravna razmatranja već implicira i određene vrednosti, te da te vrednosti eksplicira i omogući jednu upućenu debatu o tome kako naći ravnotežu među divergentnim pitanjima javne politike. Po mom mišljenju, ove filozofske veštine, pre nego bilo koja posebna filozofska doktrina, mogu najviše da doprinesu u takvom kontekstu. Da li biste sebe nazvali angažovanim filozofom? Koristio sam izraz „angažovana filozofija“ za ono što radim, ali jasno mi je da to može da znači svašta. Za neke to podrazumeva politički angažman, dakle argumentovanje iz perspektive određenog ideološkog stanovišta. To nije ono što podrazumevam pod ovim izrazom. Naprotiv, mislim da kada razmatramo etička pitanja ne treba da polazimo od sveobuhvatnih teorija, već od konkretnog problema koji je pred nama. Treba da pokušamo da razumemo postojeću javnu debatu o tom problemu i zašto je taj problem trenutno relevantan u javnosti. Treba detaljno da razmotrimo pravne, javno-političke i administrativne aspekte tog problema, njegovu istoriju i šta se u vezi s tim problemom radi u drugim zemljama. Drugim rečima, trebalo bi da pođemo od konkretnog i postepeno se krećemo ka apstraktnom, umesto da pretpostavimo da će apstraktno mišljenje samo po sebi biti dovoljno. U knjizi Etika i javna politika: jedno filozofsko istraživanje, ispitujete vezu između filozofskih premisa i formulisanja javnih politika, odnosno kako moralne razmirice utiču na političke. Kako da u tom smislu ublažimo ili eliminišemo loše uticaje? To je jedno ozbiljno pitanje! Postoje mnoge vrste lošeg uticaja, od teorija zavere do kognitivnih grešaka poput pristrasnosti potvrđivanja (traganje samo za onim podacima koji potvrđuju naše polazno stanovište). Pristrasnost potvrđivanja utiče na sve nas i ne doživljavamo je kao pristrasnost jer ona može da izgleda kao rigorozno istraživanje kako bi se polazne pretpostavke potkrepile dokazima. Po mom mišljenju, najbolji način da se izbegne pristrasnost i nekvalitetno istraživanje jeste da se pronađu stručnjaci za odgovarajuću oblast koji će vam reći koja su pitanja važna, uticajna ili pak kontroverzna u njihovom domenu, a ne oslanjati se na pretraživanje interneta i slično. Pretpostavke koje se u teoriji čine očiglednim ili bar vrlo verovatnim možda ne odražavaju način na koji svet u stvari funkcioniše. Zdrav razum je veoma loš vodič u društvenim naukama. Dakle, moj savet u oblastima javne politike je da treba prikupiti što je moguće više empirijskih podataka kad god je to izvodivo, i krenuti od onih promena koje se mogu modifikovati ili vratiti na početak ako ne daju očekivane rezultate. Postoji jedno snažno osećanje, potvrđeno brojnim istraživanjima na Balkanu, da se građani sve više distanciraju od politike, da je doživljavaju kao prljav posao koji zahteva malo ili nimalo prave stručnosti. S druge strane, očekuje se da visokoobrazovani ljudi zakorače u politiku kako bi je učinili moralnijom – za dobrobit građana. Šta bi mogao da bude prvi korak u prevazilaženju klijentelizma i korupcije, što bi trebalo da građane vrati u (jednu bolju) sferu politike? Ovo je jako teško pitanje. Hana Arent je istakla da kada se ljudi koji nisu navikli na politiku uključe u politička dešavanja, oni često ne poseduju disciplinu slušanja argumenata koji su suprotni njihovim i ocenjivanja dokaza, i skloni su da nekritički slede harizmatične vođe odbacujući kritike kao irelevantne ili motivisane lošim namerama, ili ih čak tretirajući kao vrstu izdaje. Na ovo možete odgovoriti na više načina: možete se potruditi da politika ostane jedna elitna aktivnost; možete pokušati da edukujete građane kako da vode zrelu političku debatu; da pokušate da inspirišete jedan kontrapokret i tako dalje. Ovo je jedno od onih područja u kojima se čini da su strukturalni faktori važniji od individualne motivacije. Korumpirane strukture nagrađuju korupciju, nekorumpirane strukture nagrađuju delanje koje se vodi ličnim integritetom. Ali strukture moraju da menjaju pojedinci, i naposletku su nam potrebni heroji koji su spremni da pokušaju da promene korumpirane strukture, ne samo da kažnjavaju korumpirane funkcionere (što je, naravno, takođe neophodno). Da li nam treba više obrazovanja ili više drugačijeg obrazovanja? Koji je najbolji put ka društvu jednakih? Nikad ne bih mogao reći da nam ne treba više obrazovanja. I nikad ne bih rekao da u sferi obrazovanja sve radimo kako treba. Mislim da je društvo jednakih jedan daleki san, pod uslovom da kao ideal uopšte ima smisla. Naročito sam skeptičan u pogledu pitanja da li će ikada biti moguće ukinuti svaku neopravdanu grupnu hijerarhiju. Moj cilj je skromniji: da identifikujemo najgore nejednakosti u društvu, i da teoretičari rade sa aktivistima u borbi protiv nepravde na mnogim frontovima. To će značiti različite stvari u različitim društvima, ali gotovo svuda postoje izrazito marginalizovane i isključene etničke ili verske grupe, prava i interesi osoba sa invaliditetom se ignorišu, neki se bore da prehrane svoje porodice ili vode bilo kakav ljudski život dostojan tog imena, a pojedinačne deprivacije u našim životima imaju tendenciju da generišu nove deprivacije i tako uništavaju ljudske živote. Ima užasno mnogo posla – veoma važnog – da se uradi u saradnji s drugima. Društveni naučnici treba precizno da dokumentuju različite forme ugroženosti i ugnjetavanja, filozofi da ukažu na vrednosti koje leže u temelju ovih procesa, a talentovani aktivisti i pravnici da agituju i zalažu se za društvene promene. Rekao bih da je koordinacija ovih različitih napora u ovom trenutku veći izazov od obrazovanja ili sticanja znanja.