Arhiva

Umetnost se inspiriše samom sobom

LJILJANA STOJANOVIĆ | 20. septembar 2023 | 01:00
Brojali smo nesvesno te minuciozne linije i plitke konusne zareze oštrim nožićem u meku glinu i čekali da umetnik pogreši, da negde zahvati malo više ili manje, a on je, dižući povremeno pogled, nonšalantno pričao sa nama o mnogo čemu i za to vreme lako i precizno završio jedan od nekoliko keramičkih komada koje je već uradio. Mark Leuthold, keramičar internacionalne reputacije, Amerikanac a Šveđanin poreklom, pripada danas svima, a tako se i oseća, jer bi mogao da živi manje-više svuda, pa i u Srbiji, ako bi mu se pružila prilika da radi. Nikada se, kaže, nije osećao konforno u Americi gde se uglavnom ne prepoznaju nove i inspirativne ideje, pa je zato njegova obećana zemlja Kina, gde se oseća izvanredno. Tamo je realizovao svoje izložbe, samostalne i sa kineskim umetnicima, a tamo i predaje studentima na univerzitetu u Šangaju, što posebno ističe, jer ga to čini srećnim. Sada se zatekao u Aranđelovcu na 47. simpozijumu Svet keramike, zahvaljujući svom sabratu po vokaciji, našem poznatom keramičaru Velimiru Vukićeviću i selektorki LJubici Jocić Knežević. To otkriće je kamen, njegovo novo istinsko estetsko uživanje u materijalu u kome nikada nije radio i iz koga može da proizvede potpuno nov kvalitet, sopstveno rešenje za kombinovanu skulpturu od gline i kamena. Ona će, posle 30 godina Markovog rada i brojnih izložbi njegovih specifičnih izrezbarenih diskova u glini i raznih instalacija od različitog materijala u svetskim metropolama, biti njegova prva skulptura u javnom prostoru, satkana od dva ovdašnja autentična materijala, gline i kamena! Zato je zahvalan što mu je ovde pružena prilika da uradi nešto novo. Tu skulptorsku zagonetku, odvaljeni, neobrađeni i grubi blok venčačkog mermera izbušiće sa stotinu rupa, kroz koje će prolaziti svetlost i kroz koje će znatiželjni posetioci nakon „hirurške“ operacije unutar samog kamena i postavljanja keramičkih komada raznih veličina i oblika, moći kroz otvore iz svih uglova da gledaju njegovu keramiku u kamenu. Da i nema keramike, sav taj izbušeni kameni blok je skulptura sama za sebe, ali će naknadno, kada se sve skocka, biti jasnije da li će nakon „gvirenja“ kroz sve te rupe, biti zaista neko novo estetsko otkriće i poseban komad u parku skulptura Bukovičke banje. Umetnost kamena koja se 55 godina odvija na ovoj geografskoj širini u okviru simpozijuma Beli venčac, nastavlja i mladi, perspektivni vajar Milija Čpajak, koji tek kreće u umetnički „osinjak“, kako se i zove jedna njegova skulptura. Iako se često kaže da je sve već viđeno, u umetnosti to ne važi. Uvek postoji prazan prostor bez uvoznih licenci, ono „ništa“ u tim prostorima koje postaje trajan materijal za novu viziju i delo koje će se pamtiti. Da li će i kako mladi Milija, koga je predložio selektor Đorđe Čpajak, ispuniti taj prostor, videće se kroz nekoliko godina, a sada, na ovom simpozijumu, radi prsten od kamena konusne osnove. NJegova ideja je da spoji karakteristike ovog podneblja - bukvu, kao dominantno drvo na Bukulji, koje će da opaše prstenom od belog mermera, koji je, opet, dragocenost ovog kraja. I još jedan mladi umetnik, keramičar Jovan Matić, došao je na simpozijum da eksperimentiše, mada je njegova ideja postojeća, koju on dalje razvija. Zakačio se još ranije za životinjske motive zbog bahatosti i iskorišćavanja resursa na ovoj planeti i razapetih koža u nekim tradicionalnim ili savremenim ambijentima, ali i za industrijalizaciju životinja, koje se gaje i tretiraju kao da su predmeti. Koristeći tehniku papir-glina ili papir-porcelan, on svoj udeo u tome vidi u upotrebi recikliranog papira, koji mu služi za istraživanje i modelovanje određenih vrlo eksplicitnih formi i oblika keramičke skulpture u vidu razapetih životinjskih koža ili glava. Svojim savetima starije kolege na ovom simpozijumu su mu bile, kaže, vrlo korisne u tome da napreduje u tehničkom i likovnom pogledu. Ti osnovni umetnički postulati nisu bili potrebni „našem najvećem keramičaru“, Velimiru Velji Vukićeviću, koji u svojim genima nosi keramiku kao porodični prtljag već četiri decenije. Previše bi bilo vraćati se sada unazad toliko godina i analizirati njegovo prebogato i inovativno umetničko delo, koje je pre tridesetak godina napravilo pravu revoluciju u oblasti keramičke umetnosti. Velja, koji je bio profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, a i sada je predavač na mnogim radionicama i laureat mnogih domaćih i inostranih priznanja, skromno kaže da i dalje istražuje formu, materiju, boju, liniju, površinu. Sada radi kompoziciju Nebo nad Aranđelovcem, sačinjenu od desetak formi u vidu oblaka, kojima se često bavi u poslednje vreme. Ne slučajno, već zato što je oblak, kao meka forma, jako zgodan za rad. Može da se menja njegov oblik, pravac, da se doda kiša ili da se osunča, a može da se napravi i kompozicija po potrebi. „Pre toga radio sam neke kubističke forme i ceo život tražim neku formu po kojoj mogu da crtam i slikam i tako sam došao do neke kristalne forme koja je tvrda i pitao sam se šta da uradim. Da umekšam formu? I tako sam došao do oblaka i to mi se dopalo. Dopala mi se iluzija tri dimenzije između slikanog dela i same forme. Onda sam shvatio da do osnovne forme mogu da dođem i livenjem, čime sam ubrzao proces i sada tamburam te forme. Iste, a različite“, priča za NIN Velja Vukićević i dodaje kako ga je korona bacila u depresiju: „Dva i po meseca ništa nisam radio i ovaj simpozijum u Aranđelovcu mi je dobrodošao da se izvučem iz te situacije“. Kada smo razgledali njegove eksponate, na stolu smo zatekli bele i prozračne oblake i čajnik u porcelanu, njegovom omiljenom materijalu, a sa jednog oblaka je već počela da „pada kiša“. Taj krhki i taktilni materijal, koji Vukićević često zna da presvuče japanskim preslikačima i fotografijama, da perom ispiše kapi kiše, ili već šta, odvukao nas je u Japan koji je za njega najizazovnija zemlja po svojoj mističnosti, kao i Izrael. Ta istočnjačka filozofija, kojom je opčinjen i prvi naš sagovornik, Mark Leuthold, boji i njihova dela koja su proizišla iz količine uloženog osećanja, iz širine koncepcije, iz stepena pronicljivosti, a uspešno uvezane likovne komponente nisu nikakva njihova zasluga nego uslov za ono što će ostati Aranđelovcu kao trajna umetnička dela. Oba simpozijuma se održavaju u okviru Smotre umetnosti „Mermer i zvuci“, koja ove godine zbog kovida-19 nije mogla da organizuje tradicionalan muzičko-scenski program.