Arhiva

Drastične razlike

Gorica Mojović | 20. septembar 2023 | 01:00
Dr Vuk Vukićević je u NIN-u broj 3635 od 27. avgusta 2020. godine odgovorio na moj tekst objavljen u prethodnom broju, Strategija razvoja kulture Republike Srbije. Konačno smo tako saznali ime jednog od autora Strategije. Dr Vukićević navodi da sam ja „iznela određene stavove“ na koje bi on „želeo da se osvrne“. Ne „osvrće se“ on na moje stavove već daje sopstvena obrazloženja na temu ćirilice, genocida, srpskog kulturnog prostora. Sa onim što je napisao ja se uglavnom slažem, ali u Strategiji piše nešto drugo, a ja sam to komentarisala. Vukićević piše: „Mere afirmacije upotrebe i očuvanja svesti o značaju ćiriličnog pisma ne ugrožavaju prava pripadnika nacionalnih manjina da koriste druga pisma, kao ni istorijski uslovljenu praksu upotrebe latiničnog pisma od strane nosilaca srpskog jezika“. Nesporno, ali ja ukazujem na prenaglašenost onoga što piše u Strategiji: „Borba za ćirilicu deo je misije očuvanja nacionalnog identiteta, poput nastojanja da očuvamo Kosovo i Metohiju tamo gde im je jedino i mesto, u Srbiji“, kao i na neprihvatljivost ministrovog pojašnjenja da se kod onih koji ne koriste ćirilicu „krije maligna ravnodušnost ili čak prezir prema sopstvenom narodu i njegovoj kulturi“. Neupitno je i ono što gospodin Vukićević piše o istraživanju genocida, ali je to drugačije intonirano u Strategiji. Uostalom, ja sam se temom genocida bavila povodom tvrdnje da su joj pretnja „aktuelni izazovi relativizacije ili revizije istorijskih činjenica“ i takav stav dovela u kontekst ministrove zabrane otkupa za biblioteke knjiga Ive Goldštajna, Vladimira Petrovića i Dejana Ristića. Povodom „srpskog kulturnog prostora“ teško mi je da razumem u čemu je razlika između onoga što sam ja napisala i onoga što piše dr Vukićević. Uočavam razliku u odnosu na ono što piše u Strategiji o „srpskom kulturnom jezgru“, o ofanzivnoj strategiji i mobilizaciji zarad postizanja jedinstvene kulturne i obrazovne politike diljem sveta, a bez osvrta na potrebu uspostavljanja saradnje sa zemljama na čijoj su teritoriji „tragovi srpske kulture“. Dr Vukićević mi zamera konstataciju da je iz Strategije izostavljen plan rasta izdvajanja za kulturu po godinama, a predviđeno „zalaganje“ da izdvajanje dostigne jedan odsto budžeta Republike. Gospodin Vukićević je precizirao da se „može očekivati jedan odsto“. Razlika - drastična! Na kraju svog teksta gospodin Vukićević izriče neke diskvalifikacije na moj račun i postavlja preteće pitanje: „Da li gospođi Mojović smeta nacionalni aspekt nacionalne strategije i zašto? Na to pitanje duguje odgovor javnosti“. Tako gospodin Vukićević pokazuje da ne samo da pripada „timu“ koji je pisao Strategiju (kako se potpisao), već i timu onih koji slede ministra Vukosavljevića u njegovom detektovanju „politički ostrašćenih“, „antinacionalista“(!!?), „maligno obolelih“, sve u svemu, nacionalno nepodobnih.