Arhiva

Centri specijalnog rata

VESNA MALIŠIĆ | 20. septembar 2023 | 01:00
Posle dva, tri sata otezanja, Koštunica je položio zakletvu. Bio sam jako umoran. Sve vreme sam dobijao telefonske pozive o tome šta se dešava u različitim sektorima policije. Javili su mi da je prekinuto prisluškivanje građana. U stvari, neki ljudi iz policije su se javili i pitali da li im dajemo dozvolu da prekinu prisluškivanje. Posle dva dana javili su nam da je prisluškivanje obnovljeno po naređenju Radeta Markovića. Onda sam dobio telefonski poziv od jednog čoveka koji mi je rekao da Rade Marković hoće da podnese ostavku, ali traži da mu garantujemo fizičku bezbednost. Rekao sam da mogu da mu garantujem samo da mu ja fizički neću ništa, ali ne mogu da prihvatim odgovornost za druge kad ne znam ko sve njega juri. ..... Već tada su se socijalisti hvatali za Koštunicu kao za slamku. Hteli su da ostave utisak kako su oni nežni prema Koštunici, kako je on njihov zaštitnik, a mi smo njihovi protivnici. Stalno su pitali hoće li doći predsednik Koštunica, samo da on bude garant, tako da nije bilo jasno je li on njihov ili naš, toliko su oni brinuli da on bude garant, jer nama ne veruju a njemu veruju. Osetili smo da se radi o taktici podele Koštunice i DOS-a. I zaista, kada smo posle toga imali sastanak u DOS-u, Žarko Korać nam je rekao da je iz SDB, u kojoj on ima svoje kanale, saznao da je napravljena strategija da se između Koštunice i mene napravi rascep. Po tom planu, ja treba da budem proglašen za zlo, za onoga ko je organizovao samo loše stvari (nemire, nerede, mračne operacije), a da je Koštunica umeren čovek koji štiti mir, red, zakon, bezbednost. Ja sam zli duh koji negde iz pozadine pokušava da sruši i Koštunicu i ceo sistem, sada ne više u službi stranih sila nego u službi stvaranja svoje mreže vlasti, koja će se, u jednom trenutku, pokazati i svi će shvatiti da sam ja, u stvari, kao onaj Iznogud preuzeo vlast u Srbiji. I onda - nema Koštunice, nema demokratije, nema DOS-a – postojim samo ja. U suštini, od tada do danas, taj scenario funkcioniše. NJihova je namera da aktiviraju sve svoje ljude koje su celu deceniju zasađivali po raznim organizacijama i medijima da rade na tom planu. Svuda treba da se pojavljuje priča: Koštunica je odličan, DOS je privremen, a Zoran Đinđić je demon. On upada u firme i banke, on napada Radeta Markovića da bi vratio Stanišića i stare kadrove SDB, on drži Pink, Palmu, RTS, Narodnu banku. Sve što se dešava po Srbiji on organizuje, a sve sa namerom da zameni Miloševića i da preuzme vlast. To je scenario koji se punom parom sprovodi. Taj scenario je pripremio vrh SDB-a zajedno sa vrhom JUL-a. To je njihova nova faza borbe protiv neprijatelja. U toj fazi Koštunica nije neprijatelj. U toj fazi Zoran Đinđić je neprijatelj i računaju ako mene sruše praktično će u drugoj formi zadržati kontinuitet. Osećao sam da počinje specijalni rat protiv mene. Po nekim izjavama u novinama shvatio sam da se ništa nije promenilo što se mog položaja tiče. Kad je bio Milošević ja sam bio demon u odnosu na njega, sad sam demon u odnosu na Koštunicu. Shvatio sam da je mašina koja sve to proizvodi ostala ista i da su centri specijalnog rata koji prave strategiju porobljavanja ostali nedirnuti. Postoji pedesetak ljudi koji imaju ogroman novac i uticaj na tu službu i oni svoju poziciju mogu da sačuvaju samo ako demokratski proces ostane po površini, a ne zadre u dubinu. Pošto znaju da to vrlo dobro razumem i da znam kako funkcioniše i društvo i moć i vlast, ja sam im opasnost, jer sa mnom ne mogu da se nagode, a ne mogu ni da me prevare u smislu evo, sve se promenilo, a u stvari, ništa se nije promenilo. Mene su procenili kao prepreku da pod firmom promena sprovedu totalni kontinuitet. I mislim da je glavna opasnost za Srbiju baš u tome, u scenariju koji je viđen u Rusiji - a to je da ljudi iz Državne bezbednosti i mafije koji su vršili prljave poslove za komunistički režim samo preko noći postanu deoničari, vlasnici i medijski giganti i da samo personalno iz jednog čamca koji tone pređu u drugi, a da istu mrežu ucena, lojalnosti i porodičnih i kumovskih dugovanja premeste u nove uslove, tako da sada oni budu elita nove Srbije. Po personalnim mrežama koje se povezuju, po posledicama u javnom mnjenju, po pričama koje kruže, vidim da je to vrlo konzistentan sistem. Očigledno je, ipak, da je SDB kao služba uzdrman. I unutar te službe postoje podele i personalne mreže. To su vrlo opasne mreže. Koliko su opasne pokazaće se kad budu rasvetljene kriminalne aktivnosti koje su rađene kroz službu. Ovo je bila zona ratova i mnogima ljudski život vredi koliko i popušena cigareta. Srećom, opšte stanje u društvu je takvo da su oni sada pasivizovani, iako niko nije sklonjen i niko nije na sudu. Ali, njihova koncepcija je da se zakoče svi legalni postupci protiv onih koji su krivi, bilo iz SPS, bilo iz biznisa, da sve to tutnji kroz medije, da se narod toga zasiti, da posle izvesnog vremena zavlada apatija u kojoj će opet oni da vode glavnu reč. Ta strategija podrazumeva i da mene eliminišu, pa da se onda, ako je moguće, lakše uključuju u stranke i u vlast. Čini mi se da u poslednje vreme oni počinju da računaju čak i da ostanu na svojim pozicijama i da se od 1945. do 2045. nikada ne postavi pitanje delovanja specijalnih službi Državne bezbednosti, političkih ubistava, ogromnog transfera novca, nego kao što je SKJ prešao u SPS, tako da sada i oni prerastu u nešto drugo, a da kontinuitet zadrže. Ti su ljudi milioneri, poslovni prijatelji im grade kuće od 1.000 do 2.000 kvadrata na Dedinju, imaju desetine miliona maraka od šverca cigareta, nafte i iz prljavih poslova koje desetak godina obavljaju. Znam mehanizam tih poslova. Za finansiranje specijalnih aktivnosti tih službi i nabavljanje specijalne opreme bio je potreban keš koji nije mogao da bude budžetski nabavljen, jer se to moglo kontrolisati. Onda su oni određenim ljudima davali pravo da švercuju naftu ili cigarete, a zauzvrat očekivali određeni keš. Svi poslovi koji donose novac su puštani uz toleranciju državnih organa, a zauzvrat je naplaćivan određeni reket. Tako se nabavljala specijalna oprema za specijalne jedinice na Kosovu. Pošto ona nije mogla legalno da se nabavi jer je pod embargom, kupovala se preko tajnih kanala, za pare koje se nose u kesi. A te su pare pribavljane tako što neko uveze 50 ili 100 cisterni nafte preko granice, donese pet miliona maraka nekome u kesi i taj onda može dva miliona maraka da stavi u svoju fioku, a da za tri miliona kupi snajpere ili pancire. Za pet-šest godina toliko je novca otišlo u privatne džepove da je to osinjak ljudi koji žele da se svi tragovi zametu, da svi svedoci nestanu, da se kontinuitet sačuva, da se o njima ništa ne zna i da njihov imunitet kao nosilaca službe bude sačuvan. I onda u novinama piše kako je vojska zabrinuta zbog napada na nju. A kad pitate o kakvim je napadima na vojsku reč, dobijete objašnjenje da se napada Pavkovićeva kuća na Dedinju. To su napadi na vojsku! I to treba da prestane. Onda čujete zahtev Generalštaba da prestane pominjanje ko koliku kuću ima na Dedinju. Taj stepen arogancije i osionosti je dokaz da se oni još uvek osećaju moćni, da se nisu predali i da misle da mogu da zaustave ovaj istorijski proces... Sledećeg dana video sam se s Radetom Markovićem. Prvi put sam ga u životu video. Iznenadio sam se, jer on je, u stvari, kicoš. Mislio sam da je to pravi policajac, a on se pojavio u vrlo elegantnom i skupom odelu, sa zalizanom frizurom. Nismo vodili oštru diskusiju, osim što je rekao da su prestali da nas prisluškuju. To, međutim, nije bilo tačno. Na tu opasku odgovorio je kako ima raznih službi koje mogu da prisluškuju. Predložio je da sarađujemo. Ali sve vreme imao sam utisak da razgovaram sa jeguljom koja migolji. Za vreme našeg razgovora on je ustao, otišao do telefona i pozvao Koštunicu. Dobio je njegovu sekretaricu i rekao da bi želeo kratko da razgovara sa predsednikom. Bila je to, očigledno, demonstracija. Hteo je da nam pokaže da on, u stvari, nema šta da razgovara sa nama jer on ima direktan kontakt s predsednikom SRJ. I tu je meni odmah kliknula ona strategija SPS - Koštunica je dobar, a mi iz DOS smo ekstremisti. Čak je i vizuelno bilo jasno da postoji strategija okupiranja Koštunice, a nas da prikažu kao večite revolucionare koji hoće sve da ruše. Bio sam na putu kada sam čuo da je Vuk Drašković tražio da se u sporazum sa SPS unese i zahtev za smenu Radeta Markovića. Zanimljivo, čim je Marković markiran i čim je postalo jasno da je on na meti, počeli su da nam se javljaju ljudi iz službe sa dokazima protiv njega, koje će izneti čim on napusti tajnu policiju. Tako su mi se, dan posle zahteva za njegovu smenu, javili ljudi iz službe koji su pratili i mene kad i Ćuruviju. Rekli su: ako Rade Marković bude smenjen, spremni su da svedoče o tome, kao i da su imali nalog da ubiju Vuka Draškovića i mene u slučaju da u vreme bombardovanja dođe do pobune naroda. Plan je bio da ubiju Vuka i mene kao potencijalne organizatore demonstracija. Rekli su mi da su za praćenje Vuka Draškovića zakupili kuću prekoputa njegove, koja je vlasništvo Đorđa Nicovića. Sve vreme rata su ga pratili iz te kuće. A mene su pratili sve dok nisam otišao u Crnu Goru. Bio je potpuno pripremljen scenario i bilo je samo pitanje ko će biti prvi, Ćuruvija, Vuk ili ja. Ti službenici su mi ponudili sve podatke ukoliko im se garantuje zaštita. U tim pripremama likvidacije učestvovalo je 30 ljudi i svi su oni spremni da svedoče, jer su samo radili svoj posao i pratili onoga za koga su dobili nalog. Pitali su zašto niko ne postavi pitanje SDB da li je Stambolić praćen na isti način kao i Ćuruvija, koliko dugo je praćen, kada je prekinuto praćenje i ko je dao nalog da bude prekinuto praćenje. Kada smo sve to doznali, imali smo potpuno drugi pristup smeni Radeta Markovića. Napad na njega nije više bio napad na ličnost, nego pokušaj da se skine čep i da pokulja sva prljavština. Rekli su nam: ako skinete taj čep, saznaćete i ko je ubio Arkana i ko je ubio Ćuruviju... Za kratko vreme javiće se svi koji su u tome učestvovali, jer su oni samo profesionalno obavljali svoj posao, oni ih nisu ubili. Ubica je neko koga oni ne znaju, ali znaju da su pripremali slučaj do trenutka kada je bilo zrelo da taj ubica dođe. I on je tačno znao da li je žrtva naoružana, da li ima obezbeđenje, čime je obezbeđenje naoružano, kakve su njegove navike. Shvatio sam tada da je ta služba korišćena i kao servis za plaćene ubice. I da je šef te službe žrtvu, praktično, kao na tacni izručivao plaćenom ubici. Tri puta sam bio u nalogu za egzekuciju, ali, na sreću, nije bilo prilike za njeno izvršenje. Bilo je jasno da ozdravljenje društva može da počne samo od tih najbolnijih mesta. Ne možemo da smenjujemo Dušanku Đogo iz Upravnog odbora plivačkog društva Partizan, nego šefa Državne bezbednosti. Ta priča, nažalost, do danas se nije završila. Zbog blokade u republičkom parlamentu i zbog veštine i žilavosti tih ljudi, koji su uspeli da pronađu saveznike na raznim stranama, sada je pat-pozicija. Međutim, ispod leda mnogo vode teče. I osim što još uvek za neke ljude postoji opasnost za fizičku egzistenciju, jer nije isključeno da se konsoliduju eskadroni smrti i da opet pronađu nekoliko ubica koji će obaviti još poneki posao, siguran sam da je kretanje društva nezaustavljivo.