Arhiva

Četiri premijera za jednog predsednika

PRIREDILA REDAKCIJA NIN-A | 20. septembar 2023 | 01:00
Poređenja umeju da budu baš neprijatna: kada se, nakon parlamentarnih izbora (davnog) 21. juna ove godine, pokazalo da su vladajući naprednjaci osvojili čak 188 od ukupno 250 poslaničkih mandata, neminovno se, uprkos drugačijem izbornom sistemu, nametnulo poređenje sa prvim parlamentom u obnovljenom višestranačju - onim iz 1990, kada su tadašnju najveću partiju, Socijalističku partiju Srbije, zastupala čak 194 poslanika. Ali bilo je i bitnih razlika, i to ne baš u korist naprednjaka: parlament od pre trideset godina imao je i predstavnike opozicije, a najbrojniji su bili „timovi“ Srpskog pokreta obnove (19) i Demokratske stranke (7). Za formiranje vlade bilo je dovoljno mesec i po dana - izbori su održani 9. i 23. decembra, a (jednostranačka) vlada premijera Dragutina Zelenovića izabrana je već 11. februara 1991. Prva od pet srpskih vlada iz ere Slobodana Miloševića, pobednika na istovremeno održanim predsedničkim izborima, imala je 23 člana, među kojima je bila samo jedna žena (Branka Ješić, ministarka rada i socijalne politike). Pored premijera, vlada je imala četiri potpredsednika i 21 ministra (premijer i dvojica potpredsednika bili su istovremeno i ministri). Zelenović, inače profesor na Fakultetu tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu, rektor tog univerziteta i dopisni član SANU, nasledio je od prethodnika Stanka Radmilovića i neke kadrove (Radmila Bogdanovića, kao ministra policije, na primer) ali i opštu političku i ekonomsku krizu, obeleženu hiljadama štrajkova. U svom timu imao je četiri potpredsednika – Nikolu Stanića, Velimira Radivojevića, Jovana Zebića (istovremeno i ministar finansija) i Slobodana Prohasku (ujedno i ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom i privredni razvoj). Ministri su bili i Branko Mikašinović (spoljni poslovi), Predrag Todorović (pravda), Veljko Simin (poljoprivreda, šumarstvo i vodoprivreda), Dušan Matković (industrija), Nikola Šainović (rudarstvo i energetika), Mile Pešić (saobraćaj i veze), Miodrag Janić (urbanizam, stambeno-komunalne delatnosti i građevinarstvo), Tefik Lutići (trgovina i turizam), Radomir Šaranović (kultura), Nikola Mitrović (zdravlje i zaštita životne sredine), Goran Trivan (ministar omladine i sporta), Dragan Dragojlović (vere), Stanko Cvijan (veze sa Srbima izvan Srbije). Sam Zelenović preuzeo je, s namerom da to bude privremeno, funkciju ministra za nauku i tehnologiju. Za ministra prosvete izabran je Dimitrije Dimitrijević koji je funkciju obavljao do juna, a potom je ponovo preuzeo čuveni Danilo Ž. Marković (biran za ministra prosvete četiri puta, ali iznad svega zapamćen po sloganu „Dačo, care, ne daj pare“, kojim su mu se obratili učenici srećni zbog raspusta dobijenog odlukom prosvetnih radnika da stupe u generalni štrajk). Govorilo se da mnoge od tih ljudi Zelenović do formiranja vlade nije ni video. U današnjem vremenu žestokog samohvalisanja, Zelenovićev nastup prilikom izbora deluje neverovatno: nakon pročitanog ekspozea u kome nije govorio o reformi nego o „prilagođavanju funkcionisanja sistema vremenu“, otvoreno je rekao da u datom trenutku ne može ništa bolje i da bi, u stvari, voleo da ga ne izaberu, te da funkciju predsednika vlade u stečajnom periodu ne bi prihvatio da ga „nešto nije nateralo“ – mada nije objasnio šta. Novinar Milan Milošević primetio je da je novi premijer „delovao čestitije od Radmilovića, koji je ličio na čoveka za kojim trče kelneri“. Tadašnji poslanik DS, Zoran Đinđić, ocenio je da program vlade „više podseća na prigodno saopštenje povodom dodele nekih nagrada u jednom manjem preduzeću, nego na program vlade“. Zelenović je u ekspozeu najavio i „radikalan raskid sa ostacima dogovorne ekonomije“, a najavljivao je i put u Evropu brzim prugama za sat-dva, ali bi za onih 11 meseci koliko je proveo na funkciji, teško uspeo da to uradi sve i da nije bilo burnih događaja koji su potresali zemlju na samom početku krvavog raspada Jugoslavije. Ostavku koju je, bez obrazloženja, podneo već 12. decembra, poslanici su usvojili bez rasprave, a prema tada važećem Ustavu, ostavka premijera značila je i izbor čitave nove vlade. Odlazak Zelenovića nije bio iznenađenje – o tome se pričalo još od jula, nakon rekonstrukcije vlade izazvane odlaskom nekih ministara, kada je rekao „praviti vladu verovatno ne može se dva puta u životu“. Pojavile su se, međutim, i ocene da je „glavni poslodavac“ od Zelenovića digao ruke još u krizi oko 9. marta. „Dok je on poslanike ’terao u pamet’ prisećajući se policijskih izveštaja o svetskoj zaveri protiv Srbije koja, eto, kulminira beogradskim demonstracijama, te svoju ’odsutnost’ obrazlagao noćnim aktivnostima vlade na odbrani srpstva u nekom Stolcu, Milošević se pogađao sa opozicijom, tako da su i njeni šefovi i sam Zelenović ostali na suvom. Nikad nije otkriveno gde je on sam bio kad su tenkovi po Beogradu spasavali srpske socijaliste, mada je tvrdio da je spasavao neku posrnulu firmu u Novom Sadu“, pisao je novinar Dimitrije Boarov. I još: „Sa socijalistima se zamerio u NIN-u, prikazujući sebe kao ’biser u bunjištu’. Pokušao je i da pridobije privrednike jednim programom vlade smućkanim po osam kilometara ’brze pruge’ između Pazove i Inđije. Stalno je izgledalo da ’krupno nešto uči u pameti’, ali se to na ekonomskom planu završilo vulgarnim podržavljenjem pola srpske privrede.“ Mediji (ono malo slobodnih što je i tada postojalo) podsećali su i da Zelenović, kao čovek koji i nije imao nikakva ovlašćenja, nije imao ni načina da izbegne titulisanje kabineta koji je vodio kao „vlade katastrofe“. Rat u kome Srbija „nije učestvovala“ imao je, između ostalog, visoku ekonomsku cenu, koja se nikakvom propagandom nije mogla sakriti. Cenu, koja je tek počela da stiže na naplatu. Tačno na dan kada je, godinu dana ranije, održan drugi krug izbora – 23. decembra 1991. godine - isti saziv parlamenta izabrao je novu vladu, da nastavi tamo gde je Zelenović stao, ali, u skladu sa sve komplikovanijim okolnostima, na dosta upečatljiviji način. Premijer je postao doktor ekonomskih nauka Radoman Božović, koji je, kao pouzdani Miloševićev kadar, iskustvo sticao na poziciji pokrajinskog premijera. Iako ga mnogi, između ostalog, pamte kao jednog od Miloševićevih „imitatora“ (imao je isti „gard“ u držanju, sa karakteristično podignutom glavom), Božović se za današnje internet pretraživače najčešće kvalifikuje kao „čovek na kome je Vojislav Šešelj patentirao polivanje vodom“. Vlada Radomana Božovića imala je 11 „starih“ i čak 15 novih imena, uključujući premijerovo. Kabinet je imao pet potpredsednika – Srboljub Vasović, Zoran Aranđelović, Nebojša Maljković, Jovan Zebić i Nikola Šainović (istovremeno i ministar rudarstva i energetike). Za ministre su izabrani general-potpukovnik Marko Negovanović (odbrana), Zoran Sokolović (unutrašnji poslovi), Vladislav Jovanović (inostrani poslovi), Srđan Savić (ekonomski odnosi sa inostranstvom), Zoran Ćetković (pravda), Jan Kišgeci (poljoprivreda), Velimir Mihajlović (industrija), Žarko Katić (saobraćaj i veze), Uroš Banjanin (urbanizam), Sava Vlajković (trgovina i turizam), Branka Ješić (rad), Divna Trajković (nauka i tehnologija), Miodrag Đukić (kultura), Milivoje Pavlović (informacije), Danilo Ž. Marković (prosveta), Nikola Mitrović (zdravlje), Pavle Todorović (zaštita životne sredine), Dragan Kićanović (omladina i sport), Stanko Cvijan (veze sa Srbima izvan Srbije) i Dragan Dragojlović (vere). Kao osnovni cilj vlade, Božović je najavio uspostavljanje mira, sporazumno političko rešenje jugoslovenske krize, kao i ukupan prosperitet i razvoj Srbije, a tvrdio je i da će program koji je pripremio dati rezultate „na kratke staze“. „Ova vlada neće za svoje eventualne pogrešne poteze kriviti opoziciju“, obećao je taj premijer, ispravno procenivši da će ratni raspad SFRJ i njemu i njegovim naslednicima doneti mnogo uverljivija opravdanja od nejakog unutrašnjeg protivnika - koji je i tada (kao i obično) isprobavao mogućnost ujedinjenja (DEPOS). Što je i tada (kao i obično) vodilo cepanjima već postojećih entiteta (deo članstva DS napravio je DSS). Stigle su i sankcije, 30. maja 1992: Rezolucijom 757 Saveta bezbednosti UN Srbija i Crna Gora označene su kao najveći krivci za rat u Bosni i stavljene pod punu političku, ekonomsku i društvenu blokadu. Razorni efekat sankcija upečatljivo ilustruje izdavanje novčanice od 500.000.000.000 dinara, mada, uprkos silnom radu na reviziji istorije, još uvek ima i onih koji se dobro sećaju nestašica osnovnih životnih namernica, lekova i energenata, zaklinjanja da ćemo „jesti korenje“ (Branko Kostić, predsednik Predsedništva SFRJ) i porasta kriminala, naročito šverca – čiju kulminaciju Božović nije dočekao na funkciji srpskog premijera. Prisilno rađanje nove države 27. aprila 1992. bilo je razlog za raspisivanje izbora na svim nivoima vlasti u Srbiji i novoformiranoj SRJ. Izbori su održani 20. decembra 1992, Milošević je osvojio drugi mandat predsednika Srbije, a Skupština Srbije novi sastav: socijalisti su i dalje bili najjači, ali sa znatno manjim brojem poslanika nego dve godine ranije (101). U parlament su ušli radikali (73 mandata), ali i DEPOS (50), DS (šest), Grupa građana Željka Ražnatovića – Arkana (pet), Seljačka stranka Srbije (tri) i Reformska demokratska stranka (jedno poslaničko mesto). Božović je tada „prekomandovan“ na funkciju predsednika Veća građana Skupštine SRJ (gde je upriličeno ono polivanje vodom) a Srbija je 10. februara 1993. dobila novu, manjinsku vladu, kojoj su podršku pružali poslanici SRS. Premijer je postao Nikola Šainović, dotadašnji potpredsednik i ministar rudarstva i energetike i jedan od ukupno 15 članova Božovićevog kabineta koji su ostali i u novom sastavu. I opet su u kabinetu bili samo članovi SPS i nekoliko ličnosti koje su se predstavljale kao „nestranačke“. Šainovićeva vlada je u startu dobila četiri potpredsednika i ta mesta zauzeli su Zoran Aranđelović, Srboljub Vasović, Dragoslav Jovanović i Danilo Ž. Marković (istovremeno i ministar prosvete). Za ministre su izabrani Vladislav Jovanović (opet inostrani poslovi), Zoran Sokolović (opet unutrašnji poslovi), Marko Negovanović (opet odbrana), Slavoljub Stanić (finansije), Radoslav Mitrović (ekonomski odnosi sa inostranstvom), Tomislav Ilić (pravda), Jan Kišgeci (ponovo poljoprivreda, šumarstvo i vodoprivreda), Miomir Pavlićević (industrija), Vladimir Živanović (rudarstvo i energetika), Žarko Katić (ponovo saobraćaj i veze), Uroš Banjanin (ponovo urbanizam, stambene i komunalne delatnosti), Velimir Mihajlović (ovaj put trgovina i turizam), Jovan Radić (rad, boračka i socijalna pitanja), Slobodan Unković (nauka i tehnologija), Đoko Stojčić (kultura), Miloš Banićević (zdravlje), Pavle Todorović (opet zaštita životne sredine), Vladimir Cvetković (ponovo omladina i sport), Dragan Dragojlović (ponovo vere), Bogoljub Bjelica (veze sa Srbima van Srbije) i Milivoje Pavlović (ponovo informisanje). Glasanju za izbor vlade nisu prisustvovali poslanici DEPOS-a. Šainović je kao suštinu ekonomske politike najavio zaustavljanje daljeg pada i rast proizvodnje, suzbijanje hiperinflacije, javne radove i podsticaj privrednog razvoja – i još je dodao da „ne traži sto dana i popuste“. Štampa je primetila da je Šainović, koji je bio ministar energetike, dobio mandat za sastav vlade upravo u času kad nema ni nafte, ni uglja, ni struje (NIN) te da će se rastući socijalni bunt usmeravati pod prozore saveznog premijera Radoja Kontića (Vreme). Već 9. marta uhapšen je ministar trgovine Velimir Mihajlović, zbog sumnje u zloupotrebu službenog položaja. I to je bio još i sitan događaj u burnoj godini, u kojoj je, potom, uhapšen i prethodni ministar trgovine, Sava Vlajković, desila se otmica u Štrpcima, osnovan Haški tribunal, Jezdimir Vasiljević, poznatiji kao Gazda Jezda, pobegao iz zemlje prethodno optuživši vlast za reket, Dobrica Ćosić smenjen sa funkcije predsednika SRJ (nasledio ga Zoran Lilić), uhapšeni i pretučeni Vuk i Danica Drašković, a građani SRJ obradovani su i odlukom o plaćanju takse od 10 nemačkih maraka za izlazak iz zemlje (30 za automobil). Šainovićeva vlada rekonstruisana je 14. jula 1993. – za novog potpredsednika izabran je Stanoje Anđelković (razrešen je Zoran Aranđelović). Izabrani su novi ministri – prosvete (Milivoje Lazić), zdravlja (Borislav Antić), za rad, boračka i socijalna pitanja (Nikola Ristivojević), trgovine i turizma (Radiša Đorđević). Mihalj Kertes postao je ministar bez portfelja. Šainović je, tom prilikom, najavio veliku rekonstrukciju na jesen, ali mu je plan propao – i to ne zbog inicijative SRS kojom je pokrenuta rasprava o poverenju vladi, nego zbog, kako je ocenila zapadna štampa, „makijavelističkog poteza Slobodana Miloševića“, koji je, usred te rasprave – raspisao izbore. „Kad god oseti da je, iz bilo kojih razloga, njegova ličnost ugrožena, Milošević pribegava najdemokratskijem oružju koje mu je na raspolaganju: opštim izborima i narodnoj presudi... učvršćujući svoju vlast u koncentričnim krugovima“, primetio je Van Veltem, komentator briselskog Soara. Šainovićeva vlada, zapamćena po rekordnoj inflaciji od 316 miliona posto mesečno (zahuktaloj, doduše, još u Božovićevo vreme) otišla je u istoriju i ekonomske udžbenike, a građani su pokazali da umeju da cene kvalitetan rad: na izborima održanim 19. decembra 1993, SPS je popravio rezultat od prethodne godine, osvojivši 123 mandata. Drugoplasirani je bio DEPOS (45), a sledili su SRS (39), DS (29), DSS (7), DZVM (5) i Albanska koalicija iz Preševa sa dva mandata. Neka i ovde ostane zabeleženo i u kakvim okolnostima je Šainović, zapravo, „prekomandovan“ na funkciju potpredsednika Vlade SRJ: kako je pisalo Vreme, u trenutku zatvaranja biračkih mesta, u nedelju 19. decembra u 19 časova, cena nemačke marke na crno bila je 20.000.000.000 dinara. U trenutku zaključenja lista, 23. decembra u 17 časova, marka je vredela 120.000.000.000 dinara. Taj broj Vremena koštao je 25 milijardi dinara. Nije ni čudo da je u takvim okolnostima – o onim prekodrinskim, da ne govorimo – Milošević odlučio da predloži stvaranje vlade nacionalnog jedinstva, s tim da bi predsednik Skupštine bio iz SPS. Posle konsultacija sa predstavnicima stranaka, ostala je zapamćena izjava Vuka Draškovića da je predsednik, s kojim je, bez pominjanja svog zatvorskog iskustva, razgovarao dva sata, „šarmantan i duhovit čovek“. Ipak, sve do formiranja vlade sumnje u spremnost za „pakt“ s Miloševićem nisu pratile njega, već Đinđića, koji je, posle sastanka, rekao da je tražio da opozicija kontroliše finansije, medije i unutrašnje poslove. Čak i u tako komplikovanoj situaciji, pregovori o formiranju vlade završeni su brže nego danas, u uslovima snažne jednopartijske dominacije: prva vlada Mirka Marjanovića, dotadašnjeg generalnog direktora Progresa, izabrana je 15. marta 1994, a u nju nisu ušle demokrate, već predstavnici Nove demokratije, koja je na izborima nastupila na listi DEPOS (sa SPO i Građanskim savezom Srbije). Marjanović je za svoju prvu vladu izabrao pet potpredsednika: Slobodana Radulovića, Ratka Markovića, Slobodana Unkovića, Svetozara Krstića i Slobodana Babića. Ipak, prvo ime koje je saopštio prezentujući sastav kabineta bilo je ima Dragana Tomića, predsednika kompanije Simpo, koji je postao ministar bez portfelja zadužen za koordinaciju reforme monetarnog sistema i realizaciju programa ekonomskog oporavka. Ministar unutrašnjih poslova ostao je Zoran Sokolović, ministar finansija postao je Dušan Vlatković, ministar pravde Aranđel Markićević, poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Ivko Đonović, industrije Oskar Fodor, rudarstva i energetike Dragan Kostić, saobraćaja Aleksa Jokić, urbanizma, stambeno-komunalne delatnosti i građevinarstva Branislav Ivković, trgovine i turizma Srđan Nikolić, rada, socijalnih i boračkih pitanja Jovan Radić, prosvete Dragoslav Mladenović, nauke i tehnologije Slobodan Unković, kulture Nada Popović Perišić, zdravlja Leposava Milićević, zaštite životne sredine Jordan Aleksić, omladine i sporta Vladimir Cvetković, vera Dragan Dragojlović, za veze sa Srbima van Srbije Radovan Pankov, informisanja Ratomir Vico, za privatno preduzetništvo Radoje Đukić. Osim Tomića, vlada je imala još tri ministra bez portfelja: Andreu Milosavljevića (zadužen za koordinaciju poslova vezanih za usavršavanje, razvoj i rekonstrukciju lokalne samouprave), Vekoslava Šoševića (za oblasti privrede na KiM) i Miluna Babića (za pitanja tehnološkog razvoja privrede Srbije). Kao osnovne zadatke vlade, Marjanović je u ekspozeu istakao sprovođenje politike mira, rekonstrukciju monetarnog sistema i donošenje strategije ekonomskog oporavka zemlje – mada i nije baš imao „odrešene ruke“ u oblasti ekonomije, s obzirom na to da je u januaru te godine Milošević pristao na primenu antiinflacionog programa Dragoslava Avramovića. U anketi NIN-a, 44,5 posto ispitanika izrazilo je očekivanje da će vlada raditi bolje od prethodne, a 33 posto da će raditi isto. Milošević je spremao „mirovni zaokret“ – SRJ je prekinula odnose sa Republikom Srpskom, ublažene su sankcije UN prema SRJ, opozicija je postigla dogovor o saradnji na lokalnom nivou, NATO je bombardovao položaje bosanskih Srba, desila se Srebrenica, potpisan je Erdutski sporazum kojim je završen rat u Hrvatskoj, potpisan Dejtonski sporazum kojim je završen rat u BiH, suspendovane sankcije EU... A desila se i „žitna afera“, u kojoj je, u januaru 1996, Zoran Đinđić optužio Marjanovića za malverzacije u vezi sa izvozom žita, tako što je, kao direktor Progresa, trampio robne rezerve pšenice za ruski gas i preprodavao ga po svetskim cenama, čime je oštetio državu za 200 miliona maraka. Vlada je, naravno, odbacila optužbe, a protiv Đinđića je podignuta optužnica zbog „povreda ugleda Republike Srbije“, jer je u nedeljniku Telegraf objavio oglas „Gospodine Marjanoviću, ne otimajte narodu hleb“. U maju te godine, vlada je rekonstruisana, a najglasnije je odjeknuo izbor Aleksandra Tijanića za ministra informisanja („Julski kadar“, pisalo je preko njegove slike na naslovnici Vremena). Iz vlade su otišli Slobodan Unković, Jovan Radić, Aleksa Jokić, Ivko Đonović i Vekoslav Šošević. Došli su Nedeljko Šipovac (potpredsednik i ministar za poljoprivredu), Milivoje Stamatović (ministar za rad), Dušan Kanazir (za nauku) i Svetolik Kostadinović (saobraćaj). Ratomir Vico je postao potpredsednik za društvene delatnosti, a Srđan Nikolić je zadržao resor trgovine, ali ne i turizma, jer je taj resor pripao Mirjani Stanković. Usledili su lokalni izbori 17. novembra 1996, na kojima je vlast pokušala da pokrade izbornog pobednika u 13 gradova – koaliciju Zajedno - ali je time samo izazvala tromesečne proteste, okončane dolaskom Felipea Gonzalesa i usvajanjem „leks specijalisa“ kojim je pobeda opozicije priznata. Ujeku demonstracija, 5. decembra, Tijanić, koga je DS prethodno optužio da je zabranio spot koalicije Zajedno na BK TV, podneo je ostavku na ministarsku funkciju. Ostavka je usledila nakon jednodnevnog gašenja Radija B92 i studentskog Radija Indeks. „Nasledila“ ga je Radmila Milentijević, ali tek 11. februara 1997, kada je, uz nove ustupke JUL-u, stranci Miloševićeve supruge Mire Marković, izvršena rekonstrukcija vlade. I to tako da je, kako je primetilo Vreme, „otpušten“, recimo, ministar prosvete Dragoslav Mladenović kome su štrajkovali studenti, nastavnici i đaci, ali ne i ministar pravde Aranđel Markićević, koga je opozicija smatrala sukrivcem za izbornu aferu. U novi sastav vlade ušli su Milutin Stojković (potpredsednik), Milan Beko (ministar za vlasničku transformaciju), Jovan Babović (poljoprivreda), Jovo Todorović (prosveta), Srboljub Stanković (rudarstvo i energetika), Života Ćosić (industrija), Bratislava Morina (briga o porodici), Ivan Sedlak (bez portfelja, zadužen za nacionalne manjine), Đuro Lazić (bez portfelja, zadužen za KiM) i Dejan Kovačević (bez portfelja, zadužen za kapitalne projekte). Razrešeni su Slobodan Babić, Dragan Kostić, Oskar Fodor, Mirjana Stanković, Dragoslav Mladenović, Radoje Đukić i Milan Šipovac (ostao je potpredsednik vlade). Nova promena desila se 10. jula 1997. – za novog ministra finansija izabran je Borislav Milačić, jer je dotadašnji ministar Dušan Vlatković postao guverner Narodne banke Jugoslavije. Deset dana kasnije, Skupština je, bez prisustva poslanika DS, DSS, SPO i GSS, usvojila Zakon o privatizaciji koji je, prema oceni Marjanovića, trebalo da pomogne privredni razvoj, ali i da predstavlja potvrdu demokratičnosti. Demokratija, međutim, nije bila ni na pomolu. Vlast je, za trenutak, nakon tromesečnih protesta zbog izborne krađe, delovala uzdrmano, ali se pokazalo da je uzdrmaniji bio opozicioni savez: koalicija Zajedno rasturena je odmah po formiranju Skupštine Beograda i izbora Đinđića za gradonačelnika. Parlamentarne izbore 21. septembra 1997. zbog izbornih uslova bojkotovalo je 16 stranaka, među kojima DS, DSS i GSS, ali ne i SPO. Izbori su pokazali da Srbijom i dalje dominiraju nedemokratske snage: najviše poslaničkih mandata osvojila je leva koalicije SPS-JUL-ND, čiji je nosilac liste bio Milošević (98), radikali su im disali za vrat sa 80 mandata, a na trećem mestu bio je SPO sa 45 osvojenih mandata. Taj saziv izabrao je 24. marta 1998. „vladu narodnog jedinstva“, sa Mirkom Marjanovićem kao premijerom u drugom mandatu, a takav naziv omogućio je ulazak radikala u vlast: vlada je imala po 15 članova iz redova socijalista i radikala, pet predstavnika JUL-a i jednu vanstranačku ličnost. Za potpredsednike vlade koja je, tačno godinu dana kasnije, 24. marta 1999, s prvim danom NATO bombardovanja, postala ratna vlada, izabrani su Milovan Bojić, Ratko Marković, Tomislav Nikolić, Dragomir Tomić i Vojislav Šešelj. Marjanović je, između ostalog, kao prioritete najavio privredni razvoj, ekonomski razvijenu, jedinstvenu i stabilnu Srbiju kao garanta jake Jugoslavije, KiM kao neotuđivi deo Srbije i unutrašnje pitanje zemlje i procenio da je za ostvarenje tih i drugih timova idealan sledeći tim: Vlajko Stojiljković (unutrašnji poslovi), Borisav Milačić (finansije), Dragoljub Janković (pravda), Gordana Pop Lazić (lokalna samouprava), Jovan Babović (poljoprivreda, šumarstvo, vodoprivreda), Luka Mitrović (industrija), Života Ćosić (rudarstvo i energetika), Dragan Todorović (saobraćaj i veze), Dejan Kovačević (građevina), Zoran Krasić (trgovina), Slobodan Čerović (turizam), Jorgovanka Tabaković (ekonomska i vlasnička transformacija), Tomislav Milenković (rad, boračka i socijalna pitanja), Rada Trajković (briga o porodici), Branislav Ivković (nauka i tehnologija), Jovo Todorović (prosveta), Nada Popović Perišić (kultura), Leposava Milićević (zdravlje), Branislav Blažić (zaštita životne sredine), Zoran Baki Anđelković (omladina i sport), Milorad Mirčić (veze sa Srbima van Srbije), Milovan Radovanović (vere), Aleksandar Vučić (informisanje). Do tada najbrojnija vlada imala je i još sedam ministara bez portfelja: Milan Beko, Čedomir Vasiljević, Maja Gojković, Đura Lazić, Paja Momčilov, Ivan Sedlak i Slobodan Tomović. Nije da je, posle svega što se dešavalo tih godina, baš bilo teško predvideti šta Srbiju čeka sa „novom“ vlašću pod dirigentskom palicom tadašnjeg glavnog čoveka u državi, Miloševića: naslovna strana Vremena te nedelje imala je, preko fotografije na kojoj su bili Šešelj, Vučić, Nikolić i Gorica Gajević samo jednu reč – Titanik. Pripreme za kataklizmu tekle su ubrzano, od aprilskog referenduma na kome se oko 95 posto birača opredelilo za neučestvovanje stranih predstavnika u rešavanju problema na Kosovu, preko novih sankcija, neuspešnih pregovora... Usvojena su i dva zakona koji su današnjim nedemokratama pokazala da se nepodobni mogu maltretirati i bez zakonske osnove: 26. maja 1998. usvojen je Zakon o Univerzitetu, kojim je, praktično, ukinuta njegova autonomija. Potom je, nakon što je 9. oktobra Vlada Srbije donela Uredbu o posebnim merama u uslovima pretnji NATO-a SRJ, od kojih je jedna bila zabrana širenja defetizma, stigao završni udarac medijima: 20. oktobra – po hitnom postupku – Skupština, na predlog ministarstva Aleksandra Vučića, usvojila je Zakon o javnom informisanju, koji je režimu omogućio gašenje nepodobnih medija, zahvaljujući drakonskim kaznama i skraćenim postupkom (24 sata) i rokom za naplatu (24 sata bez obzira na žalbu). Iz odgovornosti za taj sramni zakon izuzeo se Milan Beko, koji je 1. jula podneo ostavku, zbog imenovanja za predsednika Upravnog odbora Zastave. Posle tromesečnog bombardovanja, započetog 24. marta 1999, i radikali su „pokušali“ da podnesu ostavke na mesta u vladi i raskinu koaliciju sa SPS i JUL (uz Šešeljevo obrazloženje da SRS izlazi iz vlade jer su koalicioni partneri, prihvatanjem plana Černomirdin – Ahtisari, odlučili da predaju Kosovo bez borbe). U tome ih je, međutim, sprečio „moćni“ Milan Milutinović, tadašnji predsednik Srbije, koji je doneo Uredbu o sastavu vlade po kojoj svi njeni članovi ostaju na svojim funkcijama – čime je radikalska „odbrana“ Kosova pala u vodu. Nakon velikog opozicionog mitinga na Preobraženje, počeli su i protesti Saveza za promene, ali su bili kratkog daha i činilo se da nema prave opasnosti za crveno-crnu koaliciju. Vlada je rekonstruisana u novembru: uglavnom su to bile kozmetičke promene i rokade (smenjena su četvorica ministara od kojih samo jednom, Bogoljubu Kariću, nije određena nova funkcija). Formirano je ministarstvo za više i visoko obrazovanje (ministar je postao Jevrem Jevrić). Radikal Dragan Todorović postao je potpredsednik vlade, pa je na mesto ministra saobraćaja došao stranački kolega Ratko Marčetić, a radikalima su pripala i dva mesta ministara bez portfelja koje su preuzeli Božidar Vučurević i Jovan Damjanović. Poslednja rekonstrukcija desila se u julu 2000, kada je Milovan Bojić izabran za ministra zdravlja, jer je Leposava Milićević prešla na poziciju ministarke vera u Saveznoj vladi. Istovremeno, Kata Lazović izabrana je za ministarku prosvete. Da se režim i dalje osećao nadmoćno govori i Miloševićeva iznenadna odluka od 6. jula da na brzinu promeni Ustav SRJ, da bi se, pre isteka dotadašnjeg mandata, ponovo kandidovao za predsednika države na izborima zakazanim za 24. septembar. A bilo je sasvim dovoljno pokazatelja da je uveliko počela terminalna faza: finansijski upropaštena, potom i bombardovana, zemlja se raspadala po šavovima. Posle (političkog) ubistva Slavka Ćuruvije u vreme bombardovanja, crna hronika bila je sve bogatija vestima o ubistvima (ili pokušajima ubistava) političara: od pokušaja atentata na Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali a potom i u Budvi, preko ubistava Pavla Bulatovića i Boška Peroševića, pa sve do – tada neotkrivenog – ubistva Ivana Stambolića. Aktuelni pokušaji revizije istorije i priče o Petom oktobru „puču organizovanom spolja“ ne mogu, ipak, izbrisati činjenice: Miloševićeva vlast pala je na izborima, a građani su bili toliko ljuti i očajni da su bili spremni da, po cenu života, pobedu brane na ulici. Šta god danas pričali, pripadnici ondašnje smenjene vlasti bili su svesni tog besa i gledali su kako da se izvuku. Četiri dana nakon Petog oktobra, Milovan Bojić je podneo ostavku bez obrazloženja, dok je Vlajko Stojiljković ostavku obrazložio tvrdnjom da je funkcija ministra unutrašnjih poslova nespojiva sa mestom poslanika u Veću građana Skupštine SRJ. Bilo je jasno da i republička vlast mora biti promenjena: predstavnici DOS-a, SPS-a i SPO-a potpisali su 16. oktobra Sporazum o formiranju prelazne vlade Srbije, kojoj će biti povereni poslovi do održavanja vanrednih parlamentarnih izbora, zakazanih za 23. decembar. Marjanović podnosi ostavku 21. oktobra, a tri dana kasnije formirana je trojna prelazna vlada, čiji je premijer postao Milomir Minić (SPS), partijski aparatčik kroz čitavu karijeru, a potpredsednici Nebojša Čović (DOS) i Spasoje Krunić (SPO). Četiri ministarstva dobila su kolektivnu upravu: koministri unutrašnjih poslova postali su Slobodan Tomović (SPS), Stevan Nikčević (SPO) i Božidar Prelević (DOS). Pravosuđe su vodili Zoran Nikolić (SPS), Dragan Subašić (DOS) i Sead Spahović (SPO). Koministri za informisanje bili su Ivica Dačić (SPS), Bogoljub Pejčić (SPO) i Biserka Matić Spasojević (DOS). Koministri finansija bili su Borislav Milačić (SPS), LJubiša Jovanović (DOS) i Bojan Dimitrijević (SPO). Socijalisti su upravljali lokalnom samoupravom (Veljko Odalović), sportom i omladinom (Svetozar Mijailović), vlasničkom transformacijom (Oskar Kovač), ministarstvom za brigu o porodici (Slavica Đukić Dejanović), za turizam (Tomislav Milenković), trgovinu (Milorad Mišković), građevinu (Dejan Kovačević), nauku i tehnologiju (Radivoje Mitrović), poljoprivredu (Živanko Radovančević), prosvetu (Mihajlo Jokić) i životnu sredinu (Mila Rosić). DOS-u je pripalo rukovođenje ministarstvom rudarstva i energetike (Srboljub Antić), rad boračka i socijalna pitanja (Gordana Backović), više i visoko obrazovanje (Gaša Knežević), zdravlje (Nada Kostić) i ekonomske veze sa inostranstvom (Goran Pitić). Ministri iz redova SPO bili su Gordana Aničić (vere), Milan Komnenić (kultura), Vojislav Vukčević (odnosi sa Srbima van Srbije), Aleksandar Milutinović (saobraćaj) i Veroljub Stevanović (industrija). Izgledalo je da devedesete nepovratno odlaze u zaborav.