Arhiva

Poslednja epizoda vekovne mržnje

STEFAN SLAVKOVIĆ | 20. septembar 2023 | 01:00
Rat Azerbejdžana i Jermenije koji je izbio 27. septembra je možda iznenadio međunarodnu javnost, ali su se dve kavkaske države, svaka na svoj način, dugo pripremale za njega. Potpisnik ovih redova proveo je krajem 2016. dovoljno vremena u Jermeniji da zaključi da je većina tamošnjeg stanovništva, nezavisno od političke i ideološke provenijencije, spremna da puškom i životom brani Nagorno-Karabah – ili republiku Arcah, kako zvanični Jerevan zove ovu enklavu koja se nalazi unutar teritorije Azerbejdžana. Činjenica da na tom prostranstvu od oko 4.400 kvadratnih kilometara relativno održivo živi oko 150.000 ljudi, najvećim delom naseljenih u prestonici Stepanakert, smatra se najvećom vojno-diplomatskom pobedom u istoriji moderne Jermenije, i svakako jednom od retkih. Avet turskog genocida s početka 20. veka, kada je za sedam godina ubijeno oko 1,5 miliona Jermena, i dalje poziva na oprez i bojazan da bi tako nešto moglo da se ponovi. Kako uglavnom biva, ni mediji ni političari nisu propuštali priliku da naizmenično zagude po žicama straha i ponosa. Prethodni predsednik Jermenije Serž Sargsjan, koji je, kažu, dosta učinio na relaksiranju napete situacije, ipak je 2015. tvrdio da je Arcah neodvojivi deo matice. Premijer Nikol Pašinijan je u avgustu 2019. otišao korak dalje, pozvavši na ujedinjenje dveju teritorija. S druge strane, Nagorno-Karabah je za zvanični Baku bio i ostao deo azerskog tla pod stranom okupacijom koji će kad-tad ponovo biti pod kontrolom Azerbejdžana. Kada je sredinom jula današnji rat tek počeo da se promalja u vidu sporadičnih razmena vatre u kojima je poginulo 16 osoba, na hiljade Azera je pohrlilo na ulice Bakua zahtevajući konkretnu vojnu intervenciju. Iako se još tad šuškalo o mogućnosti da su neredi bili naručeni u cilju opravdanja predstojećeg rata – pojedinci su čak upali u zgradu parlamenta – nema sumnje da većina ovog turskog naroda Nagorno-Karabah posmatra kao parče svoje otadžbine. Dakle, sve što se od 27. septembra do danas tamo desilo samo je poslednja epizoda u vekovima dugom trvenju koje je od 2010. intenzivirano. To naročito važi za period od julskog puškaranja, od kada su Jermeni sproveli vojnu vežbu s Rusima, a Azeri s Turcima. Jerevan je optužio Baku da dovodi borce iz sirijske Hamza divizije, a Baku je odgovorio tvrdnjom da su u Nagorno-Karabahu primećene kurdske jedinice. Vazduh je ponovo mirisao na barut. Verovatno nikada nećemo saznati šta je tačno bilo okidač novog sukoba. Ako je verovati Azerima, Jermeni su oko šest sati izjutra odsudnog dana bombardovali azerske trupe duž demilitarizovane zone. Ako je verovati Jermenima, prvi su zapucali Azeri, i to oko osam ujutro. Ako je verovati Tomasu de Valu, britanskom novinaru i stručnjaku za Kavkaz, rat su izvesno počeli Azeri, namereni da blickrigom zauzmu južne oblasti Arcaha Fuzuli i DŽabrajil, što su poslednji put pokušali tokom četvorodnevnog rata 2016. godine. Ako je verovati ruskom vojnom ekspertu Mihailu Kodarenku, ni tada ni sad nisu uspeli u toj nameri, jer su zanemarili nepristupačnost planinskih regija i tehnološku zahtevnost moderne vojne opreme koju su godinama nabavljali. S druge strane, Jermeniji najviše odgovara status kvo; daleko više od sukoba s daleko bogatijim takmacom. Jerevan je proglasio ratno stanje i opštu mobilizaciju, a Baku je na delovima svoje teritorije uveo policijski čas i delimičnu mobilizaciju. Obe strane su u različitim obimima uskratile pristup internetu. Od tada se naizmenično smenjuju kontradiktorne vesti o obaranju bespilotnih letelica i aviona, o uništavanju tenkova i drugih oklopnih vozila, o granatiranju naselja, pa čak i gradova poput Stepanakerta i azerskog Mingačevira. Ni broj vojnih i civilnih žrtva nije moguće utvrditi – do zaključenja ovog broja, jedino je izvesno da je poginulo najmanje 25 azerskih i 14 jermenskih civila, odnosno najmanje trideset azerskih i dvesta jermenskih vojnika. Postojao je još jedan siguran pokazatelj da će doći do okršaja većih razmera. Ne mislimo tu na godišnje izveštaje Stratfora i Međunarodne krizne grupe, koji su pažnju redovno posvećivali nerešenim kavkaskim poslovima. Trag naoružavanja je ipak dosta konkretniji, a uz to kao retko šta drugo odslikava potpuno odsustvo morala u savremenoj geopolitici. Valja napomenuti da Azerbejdžan i Jermenija ne nastupaju s istih početnih pozicija – Baku poslednjih desetak godina jaše na talasu eksploatacije prirodnog gasa i nafte, a glavni resurs Jermenije je, uz bakar, kaučuk i nešto industrije, njena dijaspora, najmanje dva puta veća nego matica. Očekivano, bareli „crnog zlata“ mogu da kupe više naoružanja, vojne opreme i municije negoli i najveće spoljne donacije i investicije. Brojke dovoljno govore – vojni budžet Jermenije za prošlu godinu iznosio je 647 miliona dolara, dok je vojni budžet Azerbejdžana „brojao“ tačno tri puta toliko. Praćenje hronologije nabavki pokazuje da je Jerevan uvek kaskao za Bakuom. Kao prelomni trenutak se izdvaja kraj avgusta, kada je postalo jasno da će Jermenija u nečemu konačno nadvisiti Azerbejdžan – čak i doslovno, i to kupovinom dvanaest savremenih ruskih multifunkcionalnih borbenih aviona SU-30. Najbolje što Baku ima u svojoj vazdušnoj floti bili su i ostali zanovljeni migovi 29, kojih, doduše, ima pedesetak. Pritom, nije samo Srbija trgovala s obema državama. To je činila i Rusija, koja se često navodi kao jedini istinski geopolitički partner Jermenije, uz donekle Iran. Kako je oporo primetio ruski analitičar Sergej Makedonov, razlika je bila u tome što je Jerevan od Rusije kupovao po bagatelnim, dok je Azerbejdžan morao da plati punu cenu. Ova strategija zvanične Moskve se tumači kao želja da se naoružanjem, ali i ekonomskim vezama, održi uticaj širom Kavkaza, bez eksplicitnog stajanja na bilo čiju stranu, premda je prisustvo vojne baze na jermenskoj teritoriji obavezuje na otvorenu podršku Jerevanu. S obema stranama je dokazano trgovala još samo Ukrajina. Jerevan su pomagale Kina, Indija, Grčka i Jordan, dok se Baku snabdevao iz Turske, Belorusije, Kanade i Izraela. Pored diplomatske podrške, zvanična Ankara je Bakuu nesumnjivo pružala i stratešku i logističku podršku – Jermeni su pre osam dana čak tvrdili da je turska vojska oborila njihov avion, pa su mnogi sukob za Nagorno-Karabah protumačili kao dislocirani okršaj Putina i Erdogana. S jedne strane stoji želja da se nekadašnje sovjetske države drže na kratkom povocu, a s druge je jasna namera Turske da se uspostavi kao najmoćnija muslimanska država u 21. veku. Davno su prošla vremena kada se Erdogan bezmalo izvinjavao Putinu zbog oborenog ruskog aviona potkraj 2015. godine, a čini se i da je turska ofanziva na sirijske delove Kurdistana od pre godinu dana dala krila neoosmanizmu, naročito budući da NATO tada nije uspeo da kazni, a kamoli zaustavi svoju četvrtu najmoćniju članicu. Ankari naruku ide i to što u ruci drži ključ kojim bi za tren oka u smeru zapada mogla da pusti 3,5-4 miliona izbeglica iz Sirije i Iraka. Ironija sudbine je htela da se upravo Ankara i Moskva nadmeću u tome ko će biti sledeći međunarodni posrednik između dve zaraćene strane. Borba za Nagorno-Karabah može se protumačiti i u kontekstu borbe Izraela i Irana za regionalni uticaj. Zvuči čudno da jevrejska država pomaže muslimansku državu u borbi protiv hrišćanske države, ali za to postoji razlog – Baku na čelu s polutvrdim diktatorom Ilhamom Alijevim se u poslednjih desetak godina profilisao kao glavni kavkaski saveznik Zapada time što je kupovao naoružanje, izvozio naftu i gas, ali i selektivno prikupljao i propuštao obaveštajne informacije o Teheranu. Uostalom, o toj podršci govori i činjenica da Izrael ima osam vojnih baza na teritoriji Azerbejdžana. Istovremeno, upravo je Iran jedina muslimanska zemlja u neposrednom jermenskom komšiluku s kojom Jerevan ima korektne odnose. Na zapadu je Turska, na istoku Azerbejdžan, a na severu hrišćanska Gruzija, čije su vlasti odavno žrtvovale istorijski dobrosusedske odnose zarad evroatlantskih integracija i udaljavanja od Rusije. Otuda je rusko naoružanje do Jermenije moralo da ide dobrano zaobilaznim putem – vazdušno, preko Kazahstana do Irana, pa kopnenim putem preko graničnog prelaza Nurduz-Agarak. Poređenja radi, u Iranu Azeri čine oko trećinu stanovništva s blizu trideset miliona građana; Jermena je tek oko 100.000. Pa ipak, Iran predano pomaže severne komšije, po cenu nezadovoljstva brojne azerske manjine. I, dok mnogi strahuju da će nestabilna situacija ugroziti transport gasa i nafte kroz Zakavkazje ka Evropi, malo ko se nada da će sukob iznedriti nekakvo solomonsko rešenje koje bi okončalo ovaj zamrznuti konflikt. Nevolje su počele kada je Josif Staljin kao narodni komesar za nacionalnosti početkom dvadesetih godina prošlog veka, hoteći da geopolitički udovolji Turcima, delove naseljene Jermenima prepustio Azerima. Baku nikada neće priznati da je tad izvršeno masovno etničko čišćenje, kao što ni Jerevan neće priznati da je tokom rata Arceha za nezavisnost, koji je trajao od 1988. do 1994. godine, više stotina hiljada Azera izgubilo domove. Diplomatija je u poslednjih četvrt veka više puta imala priliku da ovaj konflikt konačno razreši – ponajpre kroz rad OEBS-ove Minske grupe koju čine Rusija, SAD i Velika Britanija. Tri države su 2007. usvojile dokument pod nazivom Madridske teze, koji su prihvatile obe zaraćene strane. Uz nadzor međunarodne mirovne misije, Nagorno-Karabah je trebalo da se mirno reintegriše u Azerbejdžan i da zauzvrat dobije široku autonomiju. Međutim, ni Jerevan ni Baku nisu radili na ispunjenju zacrtanih ciljeva. Uz nesporno visok obostrani nacionalni naboj, važnu ulogu u tome sigurno su igrali i ekonomski interesi. Ne toliko jermenski i azerski, koliko oni iz namenskih industrija…