Arhiva

Apoteoze

DRAGAN JOVANOVIĆ | 20. septembar 2023 | 01:00
Da li sam vam već rekao da sam odlučio da me spale na lomači u Vidovu na Suvoj planini, naravno, kada i ako uopšte umrem. Mada, koja su vremena, mogu i živog da me spale! Jer, jeres Đordana Bruna je mačji kašalj za moje bogohuljenje, to jest, da je Isus rođen u Ohridu, u pravom Jerusalimu, a što se vidi na srednjovekovnim mapama koje se kriju u Vatikanu. Ideja o spaljivanju podgrejala mi se pretprošle nedelje u Gamzigradu, kada sam sa Aleksandrom i Vekom posetio drevni grad odakle je Galerije sa majkom Romulom vladao Rimskim carstvom. Ali, pažnju mi je više privukla Magura iznad Galerijeve prestonice. Šta, sad ne znate šta je Magura iliti na vlaškom „mađilka“?! A to je brežuljak na kome se pravi lomača gde je spaljen i Galerije sa majkom i to vam je bila poslednja apoteoza rimskih careva. E, sad, pošto po ceo dan zevate u televizore, a sluđeni koronom, pretpostavljam da ne znate ni šta je apoteoza?! A to vam je, ukratko, kada se telo cara spaljuje i njegova duša ide pravo gore, među bogove, i tako, do juče car, apoteozom, postaje - bog! Prva apoteoza ustanovljena je spaljivanjem tela makedonskog kralja Filipa, oca Aleksandrovog, a ovaj je, još za života, smatran bogom jer su u njemu bili spojeni Zevs i egipatski bog Amon. Samim tim je Aleksandrov sin Isus, koji je rođen u Filipovoj tvrđavi iznad Ohrida, a čije je pravo ime Aleksandar Helios, morao da bude, bar, božji sin! K. G. Jung, moj guru iz Švice, ovde ima svoje izdvojeno mišljenje: „Aleksandar, pre svega, nije umro u 33. godini već je doživeo duboku starost sa indijskim gimnosofistima u Kašmiru. A ni njegov sin nije stradao na jerusalimskoj Golgoti, a još manje kod rimskog Koloseuma, već, nezadovoljan ishodom svog ustanka protiv Rimljana, vraća se razočaran u Indiju. A navodna Aleksandrova apoteoza izvršena je nad Judom, koji je bio Aleksandrov dvojnik i peharnik. I taj Juda je trebalo da Aleksandra otruje kukutom, ali zavera je otkrivena i on je rasporen i obešen vlastitim crevima za drvo ispred Aleksandrovog šatora.“ Bilo kako bilo, spaljivanje kraljeva, ali i običnih ljudi, datira još od drevnih vinčanskih vremena, kada su se urne sa pepelom polagale prvo pored ognjišta, a kasnije i ispod kućnog praga. A sa Magure, iznad Gamzigrada, jasno se vidi rtanjska piramida, a tamo, na vrhu Rtnja, po Arturu Klarku „bog je stvorio Adama“. I, ne moraš da budeš Artur Klark pa da ukapiraš da, između Gamzigrada i Rtnja, postoji neka tajna veza. Jer, šta ako je i Adam bio spaljen na Rtnju da bi se što pre vratio na nebo. E sad, kod mene, u Divljani, nađeni su skeleti od tri metra, koliko je veliki bio i Adam. Ali, to mogu da budu skeleti odmetnutih anđela koji nisu hteli da se, po smrti, vraćaju na nebo te se zato nisu ni spaljivali. Ah, odmetnuti anđeli, oni su ljudski rod upropastili! Nego, novine su, prošle nedelje, obeležile 128. godišnjicu rođenja pesnikinje Marine Cvetajeve, koja se ubila 31. avgusta 1941. godine. A ona je Rilkeu napisala: „Vi ste neostvariv zadatak za buduće pesnike...“ Tu se moja Crna vraća na apoteoze: „Nije ti loša ideja da te spale u Vidovu, na Suvoj planini, jer ti, u neku ruku, i jesi božji sin pošto si, po meni, pesnik nad pesnicima! Ali, sačekaj da vidiš da li ćeš uopšte umreti, jer veliko je pitanje da li pesnici umiru i nisu li večniji od bogova! Shvati, i ti si, kao Rilke, neostvariv zadatak za buduće pesnike!“