Arhiva

Fingiranje pluralizma u parlamentu bez opozicije

DRAGANA PEJOVIĆ | 20. septembar 2023 | 01:00
Ako još nekome treba dokaza da je u srpskom društvu potrebna razmena mišljenja, pružila su ga reagovanja na vest o formiranju ministarstva za društveni dijalog. Svi koji su o tome imali potrebu da kažu koju reč, ona je bila kritična, proizašla iz dubokog nepoverenja u vlast, pre svega Aleksandra Vučića lično. Pretpostavlja se da je otvaranje ovog resora „marketinški trik“ kojim se želi sakriti „autoritarnost režima“ i težnja da se ima monopol na istinu. Stavljanjem šape na dijalog kao resor, veruje većina kritičara i u tome prednjače oni koji odveć pozivaju na dijalog, zatvara se mogućnost da do razgovora uopšte dođe. Dokaza da nisu u krivu nije malo. Dovoljno je, na primer, navesti usvajanje većine zakona u Narodnoj skupštini po hitnoj proceduri, masovno odbijanje amandmana koje su na zakone predlagali poslanici opozicionih partija i hroničan izostanak javne rasprave. Tu manjkavost u radu parlamenta kritikuje i Evropska komisija u svojim godišnjim izveštajima, a naročito nepovoljan poslednji, bio je, veruje se, jedan od razloga za predsednikov zahtev mandatarki da oformi i ovaj resor. Dalje, ni razgovori predstavnika vlasti i opozicije organizovani na Fakultetu političkih nauka, s jeseni prošle godine, a nakon što je deo opozicionih poslanika napustio rad parlamenta u plenumu, nisu dali rezultat. Konačno - nema dijaloga s Vučićem je rečenica koju je većina opozicionih lidera izgovorila u nekom trenutku tokom vlasti SNS-SPS, što se može proveriti jednostavnom pretragom na Guglu. Za građanina koji o tome ne mora da zna, dovoljan dokaz „monizma“ je oskudica objektivnih informacija u medijima u kojima nema sučeljavanja ni druge strane, ma o kojoj strani je reč. Hronološki, predavanje ključeva uredničkih soba u ruke inženjera vlasti išlo je lako i na samom početku. Usledio je javni obračun sa novinarima i medijima koji nisu po volji vlasti i prozivkama i optužbama da rade za nekog drugog. Ukopavanjem medija u rovove proizvele su se dve publike, koje očekuje nastavak - ma kakvu kritiku na račun druge strane. Istinito izveštavanje izgubilo je, zajedno sa argumentima zasnovanim na činjenicama, bitku pred poluistinama, lažnim vestima sa društvenih mreža i prećutkivanjem u cilju zadovoljenja publike i „viših“ interesa, koji, jasno je, nisu i opšti. Danas je istovremeno nemoguće opovrgnuti da je Aleksandar Vučić jedna od javno najkritikovanijih ličnosti u istoriji srpske politike. Ali ni da se većim delom ta kritika zasniva na uvredama i ličnim, često vulgarnim, diskvalifikacijama koje, suprotno nameni, upravo služe kao dokaz da „sloboda mišljenja nikad nije bila veća“. NJegovi najuticajniji oponenti, deklarativno zagovornici slobode i razlika, često se služe gromoglasnom kritikom bez pokrića, hiperbolama i opštim fatalističkim ocenama o „diktaturi“, „fašističkom režimu“, „teroru“, „radikalskoj DNK“, „bitangama“, „ludacima“, „protuvama“, društvu kao „septičkoj jami“. S tom kritikom Vučić se rado obračunavao i neretko ju je uspešno diskreditovao istovremeno se njome služeći da skrajne i ne odgovori na onu kritiku koja je dolazila sa činjenicama o brojnim aferama naprednjačke vlasti. Još idealnijom atmosferu za vlast čini okolnost da ko se odmah ne složi sa pretpostavljenim antivučićevskim stavom lako biva obeležen, pa je za mnoge javne ličnosti postalo lagodnije da ih prorežimski tabloidi časte svojim uobičajenim epitetima „lažov“, „lopov“, „bednik“ „ljotićevac“, nego da postanu kolaboracionisti. Ta osnovna podela društva stvorila je nikad jasniju liniju po svim mogućim temama - od socijalnih do spoljnopolitičkih. Da li, međutim, oni koji kritikuju nedostatak razgovora i smatraju se pozvanim da tumače stanje društva imaju pravo da od razgovora odustanu čak i ako njihov sagovornik, kod koga je vlast, u razgovor ne veruje? Predsednik SANU Vladimir Kostić napisao je nedavno upozoravajući tekst za NIN u kome konstatuje da sa „neprihvatljivom ravnodušnošću i neodgovornošću posmatramo sevanje povremenih varnica“ i ulazimo u rebus netolerancije prema drugačijem stavu u kome rešenje može da postane: ne da ga ubedi, već da ga ubije. Vlast koja dozvoli da ostane bez opozicije, a ne planira ratno stanje kao vlada Vinstona Čerčila 1940, mora da se snađe da opravda potrebu za nacionalnim jedinstvom toliku da u vladu mora da uključi skoro sve skupštinske liste. I da drugačije ventilira pluralizam ili barem fingira sukob mišljenja. Čak ni to se, naravno, neće dogoditi kroz jedno ministarstvo, jer odavno već ni prva među ministrima ne krije da odluke ne donosi bez konsultacije s predsednikom i da faktički ni ona sama nema moć za tako krupan posao. Ali se može naizgled događati kroz organizacije civilnog društva koje bi, po uzoru na druge svetske modele ministarstava za dijalog, tako mogle biti uključene u vlast, a da se njihov uticaj formalno ne vidi i ne priznaje. Idealan paket za to čine i druga dva parčeta istog resora - ljudska prava i ravnopravnost polova. U Skupštini neće biti pluralizma i Vlada, koju će najverovatnije podržavati 247 od 250 poslanika, moraće da ga prizove. Ako ne zbog EU, ono zato što jednoumlje vodi u revoluciju. Ako ne kroz raspravu, ono kroz takozvano osluškivanje potreba društva na čije tumačenje u ovom veku tapiju drži takozvani civilni sektor. Da li je to dobra ili loša vest? Neka primer ozloglašene Turske ostane samo na tome da je 2008. u partnerstvu sa EU pokrenut program Civilnog društvenog dijaloga kroz koji je već u prvoj godini u saradnji sa NVO distribuirano 19,3 miliona evra. U Rumuniji je kroz ad hok Ministarstvo za javne konsultacije i društveni dijalog pokrenut program i podeljen novac za transparentnost i saradnju administracije sa NVO. Najilustrativniji je, pak, primer Malte, čija je bivša ministarka za društveni dijalog, zaštitu potrošača i građanske slobode Helena Dali toliko zaslužna za prodor prava manjinskih seksualnih grupa i njihovo ozakonjenje, da je uz brojne evropske nagrade, 2019. postala i evropska komesarka za jednakost. Dok je Dali pohodila oblast građanskih sloboda, medijska slika, kao uzrok i posledica društvenog dijaloga na Malti je, ipak, ostala nesrećna. Rezultat tog stanja, a svega godinu dana nakon što je EK primetila da su u poređenju sa drugim članicama „mediji na Malti na izrazit način u rukama političkih stranaka“, 2017, ubijena je Dafne Karuana Galicija, koja je istraživala umešanost porodice premijera u kriminal, a tekstove o tome mogla je da objavljuje samo na svom blogu. Rešenje za dijalog kog nema svakako nije da ga ne bude. Potreba je hitna, a odgovornost za smirivanje razlika i podizanje tolerancije za drugačije mišljenje - na vlasti je. Ali jedan od resora jednog ministarstva, ako ima političke volje, može da obezbedi samo ono i taman koliko je sedam NVO proletos zatražilo od vlasti i od EU - da se započne „ozbiljan dijalog o stanju i budućnosti demokratije u Srbiji“. Dok taj dijalog započne i zaživi, srpskim vodama će proteći najozbiljnije teme poput KiM, izmena Ustava i odluka o spoljnopolitičkom kursu, o kojima i u tih sedam mejnstrim organizacija, uostalom, vlada sasvim isti, monolitan stav. Najviše povoda da se sumnja u mogućnost da kroz taj resor progovori društvo, ne daju, međutim, pojedinačni ciljevi NVO ni Vučićeva ličnost, nego zvanična politika države, obavezane da teži modelu liberalne demokratije. O uvažavanju potreba društva sledbenicima tog modela, jedan od ideologa, a svakako najveći obožavalac, Frensis Fukujama, u Nedeljniku, jula 2018, poručuje: „Nekada je u demokratijama važno da ljudi imaju osećaj da ih neko sluša, da neko obraća pažnju, da se konsultuje s njima, bez obzira na to da li će ih poslušati“, objasnio je tvorac teorije o „krajnjoj vladavini“. Fukujama, dakle, ne zamera nedostatak dijaloga nego nedostatak iluzije o dijalogu i tako pruža krunski dokaz i o mogućem lažiranju dijaloga u budućoj srpskoj vladi. Na njega se, međutim, još niko nije pozvao, jer isti model priželjkuje i glavna baza Vučićeve kritike, kao i najbrojniji predstavnici civilnog sektora.