Arhiva

Helter skelter na bis

VLADAN MARJANOVIĆ | 20. septembar 2023 | 01:00
Koliko god Donald Tramp, preko svoje produžene ruke na čelu Poštanske službe Sjedinjenih Država, Luisa Dedžoja, radio na opstruisanju poštanskog glasanja na predsedničkim izborima - polazeći od (tačne) pretpostavke da će znatno više biti onih glasačkih listića na kojima je zaokruženo ime demokratskog protivkandidata DŽoa Bajdena - takav vid izjašnjavanja je u Americi toliko odomaćena praksa da je već do 17. oktobra 27 miliona ljudi - ili skoro 20 odsto od ukupnog broja onih koji su glasali 2016. godine - svoje glasačko pravo iskoristilo upravo na taj način; i ko zna koliko će ih to tek učiniti do 3. novembra. Ovo svakako ne znači da nastojanja da se što veći broj tako pristiglih glasova iz ovog ili onog razloga proglasi nevažećim neće imati nekog, možda i presudnog uticaja na konačan ishod onoga što će očigledno biti krajnje neizvesno nadmetanje. Posebno ako taj ishod ne bude poznat po zatvaranju biračkih mesta, već o njemu, kao 2000. godine, budu odlučivali sudovi - uključujući tu i onaj najviši, Vrhovni sud, u kome će ideološki konzervativne, republikancima naklonjene sudije dotad činiti uverljivu većinu, budući da je izbor krajnje rigidne Ejmi Koni Baret u to telo sada još samo pitanje vremena. Ali ma koliko, u uzavreloj političkoj atmosferi, potencijalno rizično bilo ukoliko poslednju reč o tome ko će biti predsednik ponovo budu imale sudske vlasti, druga, ne sasvim nepovezana pretnja izaziva još veću bojazan: da bi odbijanje jedne strane da prizna rezultate izbora - a Tramp već mesecima nagoveštava da je u slučaju poraza spreman na tako nešto - moglo da dovede do politički motivisanog nasilja. Političko nasilje u Americi je, naravno, pre pravilo nego izuzetak. Do zuba naoružana nacija čijim pripadnicima je pravo na posedovanje oružja i Ustavom zagarantovano nikad nije daleko od toga da - suprotno široko eksploatisanoj biblijskoj metafori o „gradu na gori“, kao sastavnom delu mita o američkoj izuzetnosti - sklizne u ponor rasno, verski ili etnički motivisane kolektivne mržnje, koju onda država, od slučaja do slučaja, ignoriše, kanališe ili neutralizuje. Nikada ranije, međutim, pa ni onda kada su diskriminatorske politike bile neupitni deo državne strategije - kao masovna i arbitrarna internacija Amerikanaca japanskog porekla tokom Drugog svetskog rata, na primer - strah i mržnja nisu raspirivani direktno s najvišeg položaja u državi, kao što je to sada slučaj. Od poziva na fizički obračun s nezadovoljnicima i novinarskim ekipama na predizbornim mitinzima pre četiri godine, do današnjeg odbijanja da se distancira od ultradesničarskih grupa poput Bugalu i Praud bojs - kojima je, umesto toga, poručio da „odstupe i budu u pripravnosti“, čime ih je praktično rukopomazao kao svoje paravojske - Tramp konstantno čini sve što može da raspali strasti svojih pristalica. A među njima je mnogo onih kojima, kad su takve stvari u pitanju, ne treba dvaput govoriti: kao što pokazuje nedavno hapšenje 13 pripadnika jedne milicije koji su planirali otmicu Grečen Vitmer, demokratske guvernerke Mičigena, i preuzimanje vlasti u toj saveznoj državi, uvek će se naći dovoljno naoružanih budala koje će doslovce shvatiti poruke poput Trampovog proletošnjeg, otporom merama za suzbijanje širenja virusa korona inspirisanog tvita „Oslobodite Mičigen“ (praćenog istovetno formulisanim porukama u kojima su pobrojane još neke države koje predvode političari iz redova demokrata). Rast broja slučajeva ultradesničarskog nasilja u SAD nije novi fenomen: uzlazni trend traje još od 2007. Ali nema nikakve sumnje oko toga da su Trampov uspon na vlast, njegova toksična retorika i siledžijsko ponašanje tom fenomenu dali dodatni zamah. Prošla godina je po broju registrovanih slučajeva domaćeg ekstremizma bila najgora od 1995, kada je grupa belih suprematista bombom razorila zgradu saveznih institucija u Oklahoma Sitiju: od 48 smrtnih slučajeva u kojima je motiv bila rasna mržnja, za 39 su bili odgovorni ultradesničari. Doda li se tome da skorašnja istraživanja pokazuju kako na obema stranama političke podele postoji povećana spremnost da se, makar u izvesnoj meri, opravda nasilje ako je njegov cilj ostvarivanje političkih ciljeva partije koju podržavaju, pogotovo u slučaju da protivnička strana odnese pobedu u novembru, postaje još jasnije da je opasnost od eksplozije političkog nasilja posle izbora realna. I direktor FBI Kristofer Vrej je, uostalom, u februarskom obraćanju Kongresu konstatovao da su „rasno i etnički motivisani nasilni ekstremisti“ postali „glavni izvor ideološki inspirisanih smrtonosnih incidenata“ u SAD. Aleks Hinton, profesor antropologije i direktor Centra za studije genocida i ljudskih prava pri Ratgers univerzitetu, zna ponešto o tome. U tekstu za Project Syndicate, on ocenjuje da ima razloga za brigu da bi konflikt uzrokovan ishodom izbora „mogao da dovede do organizovanog i masovnog nasilja nad crnačkom i Latino populacijom na američkom tlu“. „Kao neko ko je čitavu karijeru proveo proučavajući genocid i masovno nasilje, bojim se da su izgledi da do takvog nasilja dođe veći nego što ljudi misle“, piše on. Hinton identifikuje šest osnovnih razloga zbog kojih bi Amerikanci trebalo da budu spremni na najgore, i na ovom mestu ih sve vredi pobrojati. Za početak, navodi on, politička, socijalna i ekonomska situacija u SAD je izrazito nestabilna. „Takva nestabilnost glavni je faktor u svim robusnim modelima koje su tokom proteklih nekoliko decenija istraživači razvili kako bi procenili rizik od organizovanog i masovnog nasilja (uključujući zločine protiv humanosti, ratne zločine, etničko čišćenje i genocid). Prema modelu koji UN koriste za procenu koliki su izgledi da dođe do tog tipa nasilja, SAD ispunjavaju nekoliko uslova: osim što je usred pandemije koju ne drži pod kontrolom, zemlja prolazi kroz ekonomski stresan period, nezaposlenost je visoka, održavaju se masovni protesti, pogađaju je prirodne katastrofe, a politička polarizacija se iz dana u dan uvećava. Prisustvo jednog ili dva od ovih faktora bilo bi već dovoljno alarmantno; u SAD ih je trenutno na delu više od pola tuceta“, piše Hinton. Kao drugi faktor rizika on izdvaja pomenutu američku dugu istoriju masovnog nasilja i kršenja ljudskih prava; kao treći, političku demonizaciju protivnika koja korene hvata posebno na američkoj desnici. Trampovo potkopavanje ustavnog sistema provere i ravnoteže, što je dovelo do erozije mnogih mehanizama čija je svrha da se preduprede nemiri, Hinton stavlja na četvrto mesto - u direktnoj vezi s onim što vidi kao peti faktor rizika: „katalizatorima“ koji lošu situaciju mogu učiniti još gorom, poput mogućeg Trampovog osporavanja rezultata izbora u slučaju tesnog poraza. „Šesti faktor uključuje sve što bi moglo da posluži kao okidač za masovne zločine. (...) Trampovo odbijanje da prizna izborni poraz moglo bi da izazove masovne proteste (i verovatno nerede), što bi mu dalo prividni pretekst za aktiviranje Zakona o pobuni i raspoređivanje vojske“, piše on. „Neredi bi se nesumnjivo proširili. Neki demonstranti bi uzvratili nasiljem, što bi vojsku i pripadnike drugih saveznih službi podstaklo da i sami primene još veću silu. Prizori ljudi tamnije boje kože kako pucaju iz vatrenog oružja bili bi posvuda na Foks njuzu i Fejsbuku.“ Bilo bi to, zaključuje Hinton, ostvarenje mračne vizije zločinačkog uma Čarlsa Mensona, poremećenog vesnika rasnog rata u Americi koji je, po pesmi Bitlsa s njihovog tzv. Belog albuma, nazvao Helter skelter. Najlakše bi, naravno, bilo Hintonova upozorenja odbaciti kao odveć dramatična. S Trampom u Beloj kući, međutim, najgori scenariji se redovno ispostavljaju kao najrealniji. Hoće li ovog puta biti drugačije?