Arhiva

Počnimo ljubav iz početka

ZORAN KESIĆ i ekipa Njuz.net-a | 20. septembar 2023 | 01:00
Korona se ponovo zalaufala, a sa njom je zalet opet uhvatio i Krizni štab. Pandemija se, istina, jeste rasplamsala kako u regionu tako i u Evropi, ali Srbija se još nekako drži, makar zvanično. Ipak, i pored toga, pomalo zaboravljena nervozica, paničarenje, pasivne agresijice i pretnjice Kriznog štaba opet su tu. Dok doktor Predrag Kon izigrava lošeg policajca, Branislav Tiodorović je dobar policajac, a Darija Kisić Tepavčević je... pa, Darija Kisić Tepavčević. A počelo je nekako stidljivo. Članovi Kriznog štaba su namah počeli, naizgled niotkuda, da govore kako bi trebalo da nosimo maske i na otvorenom. Ta retorika se, međutim, iz dana u dan munjevito pojačavala, a sa njom je rasla i nervoza. Za svega nekoliko dana, mera koja do sada nije bila bitna i za koju su ranije i članovi Kriznog štaba govorili da nije potrebna, postala je izuzetno važna, toliko važna da je jednog jutra proglašena obaveznom, a već posle podne - samo preporukom. Usledile su i pretnje. Malo smo ih zaboravili, zaista. Opustili smo se, počeli pomalo i da živimo, koliko se može u ovoj situaciji, naravno. Iščilelo je iz glava kako izgleda kada nam Krizni štab zapreti zaključavanjem i policijskim časom. Niste dobri, poruči nam doktor Kon, rekli smo evo pre nekoliko dana da su maske napolju obavezne, ovaj, preporučene, ali opet obavezne, mislim nisu po zakonu obavezne, ali rekli smo vam da nosite, a mi kad kažemo, to se mora, ne baš bukvalno, ali kapirate šta želimo da kažemo? Ne, a? Dobro, u svakom slučaju, zaključaćemo vas ako ne nosite! Ipak, ova ad hok mera nije se baš preterano primila u narodu, možda zato što nije dobro objašnjena logika, možda zato što ni pasivna agresija nije baš najbolji način da se nova mera saopšti, a možda i zato što je, ipak, potrebno malo više od nekoliko dana da se ljudi naviknu na bilo koju novu meru, pa i na ovu. Takođe, neposlušnost se možda, ali samo možda, može objasniti i time što građani svakodnevno gledaju i slušaju razne tulume po gradu, gledaju režimske političare kako se vesele uz muziku u kafanama, bez maski naravno, gledaju divljanja po splavovima i gledaju kako se inspekcije na sve to prave mrtve, a gledaju bogme i predsednika države koji ne želi da stavi masku na lice ni za živu glavu gde god se nalazio, unutra ili spolja, pa ko vele da ne moraju ni oni, osim ako možda zakon i pravila nisu isti za sve, pa za neke ne važe, ali nije valjda da živimo u takvoj državi? Javnost ko javnost, nije baš lepo reagovala ni na novu najavu mogućeg zatvaranja. Reakcija nije bila burna kao letos, sa kamenicama, suzavcem i ostalom pratećom ikonografijom. Daleko od toga. Bilo je još gore. Bilo je to jedno onako tiho gunđanje, sebi u bradu. Čuješ da je nešto izrečeno, ne čuješ tačno šta, ali jasno ti je da nije naivno. A zna se odvajkada, narod kad se ućuti, to se obično ne završi dobro. Još jedan član Kriznog štaba, odmetnuti doktor Nestorović, oglasio se ovih dana. On je izjavio da više ne želi da priča o koroni jer se smučila i Bogu i narodu. Nismo baš sigurni za Boga, možda Nestorović ima neke svoje kanale komunikacije sa njim, ali što se naroda tiče, možda mu se nije smučila korona. Možda mu se smučila korona u paketu sa ovakvom vlašću, ovakvim kriznim štabom i ovakvom njihovom brigom.