Ko je sada „luzer“

I, ko je sada ispao „luzer“? „Toliko ćemo mnogo pobeđivati, da će vam se smučiti i dosaditi vam da toliko pobeđujemo“, obećavao je Donald Tramp tokom kampanje za predsedničke izbore 2016. godine - i zaista je tog novembra na opšte zaprepašćenje i trijumfovao. Posle toga nečega što bi se pobedama moglo nazvati baš i nije bilo previše - osim ako neko sveopštu destrukciju normi i elementarnog morala ne smatra dobitničkom formulom - što naravno ne znači da ih nije bilo uopšte: uvođenje troje konzervativnih sudija u Vrhovni sud, u kome je članstvo doživotno i koji ima nesrazmerno veliki uticaj na socio-političke prilike u zemlji, na primer, svakako će biti Trampovo trajno političko nasleđe. Sa zadrškom od četiri godine, ipak, ispostavlja se da operativna reč u poznatoj izjavi nije pobeđivanje, već mučnina. I zato je sada reakcija većine birača na zgađenost izazvanu njegovom vladavinom - prema nepotpunim rezultatima s početka ove sedmice, njih blizu 76,5 miliona, koliko ih je glasalo za demokratskog kandidata DŽoa Bajdena, naspram 71,5 za Trampa - na prošlonedeljnim izborima dobila svoj konačni izraz: Tramp je poražen, i u istoriju će ući kao jedini američki predsednik koji je odslužio jedan mandat a da je pritom čak dva puta izgubio u neposrednom izjašnjavanju birača i kome je pride Predstavnički dom Kongresa izglasao opoziv. Bilo je i pre onih koji su služili jedan mandat; i onih koji su osvajali manje neposrednih glasova ali ipak dobijali izbore; a dvojici prethodnika je izglasan impičment. Ali samo je Trampu uspelo da se upiše u sve tri rubrike. Pobednički, nema šta. No, kao što već i ptice na grani znaju, bizarni američki izborni sistem pobednika ne određuje na osnovu direktnog izjašnjavanja birača, već zbrajanja elektorskih glasova, a sam izborni proces je decentralizovan i njegova funkcionalnost ključno zavisi od administrativnih kapaciteta svake savezne države ponaosob. I u tome leži sumnjiva osnova Trampovog odbijanja da zasad samo još projektovanu, ali izvesnu Bajdenovu pobedu prizna, umesto toga bez argumenata insistirajući na tome da je u više država u kojima ishod još nije zvanično potvrđen bilo zloupotreba u brojanju glasova. Mesecima je, uostalom, i najavljivao da će izbore smatrati regularnim samo u slučaju da na njima pobedi i odbijao da se obaveže na miran transfer vlasti; ništa što se događa ovih dana i što će se tek događati stoga nije neočekivano. Ni to što je Trampov His Master’s Voice Vilijam Bar, inače na funkciji ministra pravde/državnog tužioca, saveznim istražiteljima naložio da provere da li među optužbama za manipulaciju ima onih „potencijalno kredibilnih“, iako je odgovornost za utvrđivanje eventualnih neregularnosti na saveznim državama i iako bi federalni organi u to, ukoliko se ukaže potreba, trebalo da se upliću tek nakon što je izborni proces okončan a konačni rezultati proglašeni. Ni to što su Trampovi ljudi podneli tužbu pred sudom u Pensilvaniji, koja je i prelomila izbore u Bajdenovu korist (njegova prednost u toj državi iznosila je više od 45.000 glasova, zbog čega prošle subote i jeste proglašeno da je osvajanjem 20 tamošnjih elektorskih glasova demokratski izazivač prešao zahtevani minimum od 270 glasova za ukupnu pobedu). Ni to što će takvih tužbi biti i u drugim saveznim državama u kojima je Tramp evidentno izgubio, a brojanje glasova još nije kompletirano. Pokušaji da se pravničkim egzibicijama ospori Bajdenova pobeda, ili bar podstakne sumnja javnosti u njen legitimitet, pritom čine samo deo aktivnosti koje, suočeni sa skorom selidbom iz Bele kuće, Tramp i njegova klika preduzimaju kako bi se dolazećoj administraciji posao maksimalno otežao. Ove sedmice se program zdravstvenog osiguranja usvojen u vreme predsednika Baraka Obame ponovo našao pred Vrhovnim sudom, u poslednjem pokušaju da bude ukinut pre promene vlasti. Tramp je po kratkom postupku smenio ministra odbrane Marka Espera, koji mu se letos zamerio prosto time što mu se u nekoliko navrata suprotstavio, najavljujući da će na njegovo mesto biti postavljen direktor Nacionalnog centra za borbu protiv terorizma Kristofer Miler - bez obzira na formalne prepreke za to imenovanje, i na to što će Bajden za par meseci tu ionako postaviti nekog trećeg. Biće sigurno još kontroverznih odluka na domaćem planu, a treba se bojati i da će uslediti i neki visoko rizični spoljnopolitički potez odlazeće administracije - iz čiste pizme, ako ni zbog čega drugog. Sve što je posle 3. novembra stizalo - ili nije stizalo - iz Bele kuće i Republikanske stranke bilo je u drastičnom kontrastu s Bajdenovim oglašavanjima pre i nakon što je postalo jasno da je pobedio. Mnogi u Demokratskoj stranci i izvan nje su ga smatrali pogrešnim izborom za predsedničkog kandidata i nekim ko ne odražava stavove i aspiracije onog dela Amerike koju bi trebalo da reprezentuje. To što je sada izbore dobio osvojivši više glasova nego ijedan predsednički kandidat u istoriji SAD tu percepciju neće promeniti: veliki broj onih koji su mu dali glas nije se zapravo izjašnjavao za njega, već protiv Trampa. Ali se ne može poreći da su Bajdenovi postizborni istupi bili savršeno odmereni i pomirljivi te, u krajnjoj liniji, dostojni jednog... pa, američkog predsednika. „Vreme je da Amerika zaceli rane“, bila je njegova ključna poruka, uz jasno izraženu spremnost da se s republikancima zajednički radi za dobrobit nacije. Samo što su izgledi da tako i bude mali do nikakvi. Na jednoj strani, tu su institucionalne prepreke; na drugoj, fanatična isključivost savremene inkarnacije Republikanske stranke, koja već decenijama dovodi u pitanje legitimitet svake demokratske administracije. Ali nijedan od tih faktora ne bi bio presudan da izborni rezultati nisu takvi kakvi su. Demokrate nisu uspele da izbore većinu u Senatu, i mada sve šanse za to još nisu izgubljene - početkom januara u DŽordžiji sledi drugi krug izbora za dva mesta u gornjem domu Kongresa koja toj državi pripadaju - najviše čemu mogu da se nadaju jeste da, ako dobiju obe trke, odnos snaga u tom telu bude poravnat, 50-50. Kako u situacijama kada u Senatu na glasanju niko nema većinu presudni glas pripada potpredsedniku SAD (u ovom slučaju novoj potpredsednici Kamali Haris), to bi onda demokratama garantovalo da zakonodavna agenda nove administracije neće biti blokirana. Ali u verovatnijem slučaju da republikanci posle glasanja u DŽordžiji ipak zadrže tanku većinu u Senatu, demokratama bi bile vezane ruke, a Bajdenova administracija od samog početka osuđena na neuspeh. Izbori su, naime, jasno pokazali da, ako sam Tramp i jeste poražen, njegova antipolitika očigledno nije. Bavljenje razlozima zašto je to tako zahtevalo bi poseban tekst; zasad je dovoljno pomenuti neke činjenice. Tramp je osvojio preko osam miliona glasova više nego 2016. i više nego bilo ko drugi u američkoj istoriji - osim naravno samog Bajdena; bez obzira na sve gadosti koje je o tim zajednicama izgovarao, za njega je čak glasalo više Afroamerikanaca, Latinosa, muslimana i Amerikanaca azijskog porekla nego prošli put. A za razliku od 2016, danas niko ne može da kaže da nije tačno znao za šta zapravo glasa kad glasa za Trampa. Sve ovo Trampa ne samo da stavlja u poziciju da i nakon gubitka vlasti zadrži dominaciju nad Republikanskom strankom i čitavim „crvenim“ delom Amerike, makar tek iz pozicije „uticajnog tviteraša“; nego će mu, lajavcu kakav jeste i nesposobnom za diskreciju koja ide uz status bivšeg predsednika, a uverenom da mu je naneta nepravda, dati dodatni motiv da ostane u javnosti, svakodnevno se obrušava na Bajdena i demokrate, plasira nove teorije zavere i, generalno, nastavi da radi ono što inače najbolje radi: zagađuje javni prostor. A moglo bi ovako da se kaže: požar u američkom Černobilju je ugašen, ali će se, kao što s radijacijom biva, posledice osećati još veoma dugo. A ukoliko se Bajdenova administracija ne pokaže mudrijom od stranke u čije ime je nastupao - koja i dalje ne shvata u čemu greši, i kojoj opet nije jasno zašto nije uverljivo pobedila kao što je verovala da hoće - samo je pitanje vremena kada će se nuklearno otapanje nastaviti.