Između starih snova i realnosti

Mi inače bismo, ali ćemo poslušati predsednika Vučića i Srbe u Crnoj Gori – tako otprilike zvuči izjava premijerke Ane Brnabić nakon sastanka s Vučićem i ministrom spoljnih poslova Nikolom Selakovićem, na kojem je preinačena odluka Vlade da se crnogorski ambasador u Srbiji Tarzan Milošević proglasi nepoželjnom osobom. Tako je okončan politički skandal započet proterivanjem srpskog ambasadora u Crnoj Gori Vladimira Božovića zbog opaski da je Podgorička skupština iz 1918, na kojoj se Kraljevina Crna Gora prisajedinila Kraljevini Srbiji, a potom priključila Kraljevini SHS, bila „oslobođenje“ i „slobodna volja“ crnogorskog naroda. „To je posledica dugogodišnjih problema u odnosima, ali ne Srba i Crnogoraca, nego vlasti koje su u Beogradu i Podgorici neprikosnovene, a koje su svoje temelje stvorile u ratnom razaranju SFRJ. Danas svoju moć između ostalog zasnivaju na međuetničkom trovanju“, komentariše za NIN general u penziji i geopolitički analitičar Blagoje Grahovac. Profesor na beogradskom FPN-u Đorđe Pavićević smatra da je odluka odlazeće crnogorske vlade o proglašavanju Božovića nepoželjnom osobom uslovljena time što ih Božović svojim stavovima i delovanjem „već duže vreme nervira“, ali i željom da kraj mandata završi činom koji bi, između ostalog, skrenuo pažnju s formiranja nove Vlade Crne Gore. „Odluka Vlade Srbije da protera Miloševića bila je prenagljena i, kada se shvatilo da ličnost ambasadora Crne Gore nije neko oko koga treba dizati tenziju, povukli su kočnicu“, komentariše on za NIN. Tako je možda i planirano u drugi plan zapao predlog ekspertske vlade mandatara Zdravka Krivokapića, koji je trebalo da bude usvojen u sredu, dan nakon zaključenja ovog broja. Čini se da je krojen s namerom da predupredi nove međuetničke probleme u Crnoj Gori, pa su pod okriljem stručnosti okupljene osobe različitih verskih, etničkih i političkih profila. Potpredsednik prosrpskom Krivokapiću bi trebalo da bude predsednik GP URA Dritan Abazović, a upadljivo je odsustvo lidera prosrpske koalicije Demokratski front, koji su predvodili listu „Za budućnost Crne Gore“ i koja je na nedavnim parlamentarnim izborima u Crnoj Gori osvojila najviše glasova u opoziciji (32,5 odsto). Istini za volju, čelnici tamošnje nove skupštinske većine su insistirali da će nova vlada odražavati izbornu volju građana, ali ne po cenu novih nacionalnih tenzija, koji su u poslednjoj godini vladavine DPS-a dosegli vrhunac u vidu usvajanja spornog Zakona o slobodi veroispovesti, hapšenja neistomišljenika, te posledičnih protestnih litija koje je predvodila SPC. Nemalo crnogorskih glasača strahuje od geopolitičkih pretenzija Srbije, a lideri DF-a Andrija Mandić (Nova srpska demokratija) i Milan Knežević (Demokratska narodna partija Crne Gore) godinama održavaju prisne veze s vlastima u Beogradu. Prošlog maja su osuđeni na po pet godina zatvora zbog učešća u navodnom pokušaju državnog udara na dan prethodnih parlamentarnih izbora 2016, a u prvim reakcijama su pozvali Vučića i Dodika da prekinu odnose s Podgoricom. Mandić je dan kasnije prisustvovao vojnoj paradi u Nišu, što je bilo dokumentovano na Vučićevom instagram-nalogu. Knežević je odluku o proterivanju Božovića nazvao „poslednjim trzajem antisrpske politike odlazećeg režima“, prethodno proglasivši referendum o odvajanju iz 2006. pokradenim. Jedini moćniji srpski lider u Crnoj Gori, pokojni mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, istog je tog Vučića nazivao neznalicom i izdajnikom (zbog izjava o autokefalnosti CPC, odnosno o Kosovu), a protivio se i da mu Sinod SPC dodeli Orden Svetog Save. Usled zapaljive atmosfere i litija, Vučić nije posetio Crnu Goru za Badnji dan. Valja podsetiti: jedan režimski tabloid tada je pisao da „Milo, Đilas i Amfilohije rade zajedno“. Ipak, uprkos njihovim sukobima, nezanemarljiv broj građana Crne Gore je u delovanju SPC u Crnoj Gori video dugu ruku Beograda. „U Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Makedoniji živjeli su etnički Srbi koji su se brojali u stotinama hiljada. Da je vlast Srbije brinula o ljudskim, građanskim i političkim pravima Srba, u njima bi danas imala čitave armije Beogradu naklonjenih građana. Umjesto toga ih je naoružavala, propagandom trovala, i generisala animozitet tih građana prema republikama u kojima su njihovi preci vjekovima živjeli. Većina tih građana je ostala i bez kuće i bez puške. To se desilo i na Kosovu. Načelno gledano, nema mane u izgovorenim stavovima zvaničnika Republike Srbije, ali im se ne može vjerovati, jer stvarnu politiku Srbije sprovode niži politički nivoi kojima većina medija pod kontrolom vlasti daje neograničeni prostor. Ovakvom, neiskrenom politikom, Srbija stvara nepovjerenje, pa čak i neprijateljstvo u eks-Ju državama u kojima Srbi danas žive“, smatra Grahovac. S druge strane, direktor Društva za istraživanje politike i političke teorije iz Virpazara Vladimir Pavićević za NIN kaže da su iz Nemanjine i s Andrićevog venca u kontinuitetu slate poruke nemešanja u unutrašnja pitanja Crne Gore, a posebno u izborni proces, te da je strah da će Srbija ograničiti suverenitet Crne Gore uglavnom posledica „spinova pojedinih ljudi iz bivšeg režima Mila Đukanovića“. „Razvlašćivanje Milovog DPS-a je posledica želje građana Crne Gore da se menja vlast, a ne bilo kakvog uticaja spolja. Dovoljno je da se prisetimo koliko su masovne bile litije koje je organizovala crkva povodom diskriminatorskog Zakona o slobodi veroispovesti. Prethodno smo imali velike građanske proteste 'Odupri se' povodom afere 'Snimak'“, dodaje on. Prema njegovim rečima, „jedna je stvar pomaganje predstavnicima svog naroda i to je legitimno svuda u savremenom i prosvećenom svetu“, a druga je mešanje u izborne i političke procese za koje smatra da se nisu odigrali. Štaviše, on u inicijativi Beograda o otvaranju granica na Zapadnom Balkanu za nesmetani protok ljudi, robe, kapitala i usluga vidi proevropsku ideju koja pokazuje da hegemonističke namere ne postoje. Međutim, kada u septembru ove godine donedavni ministar odbrane Aleksandar Vulin kaže da „predsednik Vučić treba da stvara srpski svet“, pitanje je da li to poručuje glasačima vladajuće koalicije, Srbima van Srbije ili liderima okolnih država. Kada sam Vučić u maju 2019. pomene „srpski etnički prostor“ koji prevazilazi državne granice, pitanje je gde briga za sećanje i budućnost srpskog naroda prerasta u pumpanje mišića. Činjenica jeste da su Srbi od svih naroda SFRJ u 21. vek ušli brojčano i procentualno najrasejaniji – ako, prema poslednjim popisima i procenama, u Srbiji živi skoro šest miliona Srba, u Bosni i Hercegovini ih je 1.086.733 (u Republici Srpskoj 970.857), u Crnoj Gori 278.865, u Hrvatskoj 186.633, a u Severnoj Makedoniji oko 30.000. Opet, činjenica je i da se Srbija danas najčešće susreće s optužbama za ekspanzionističku politiku – ako ne teritorijalno, onda geopolitički i simbolički. Kad Vulin izjavi kako „srpski narod ima vojsku, ako je RS nema“, u okolnostima malih šansi za sukobe, retorička oštrica poprimi militarističku notu. Upravo odnos Beograda i Banjaluke izaziva najveću kontroverzu. Sredinom novembra, potpisana je Izjava o izgradnji tri hidrocentrale u gornjem slivu reke Drine, a iz budžeta Srbije je izdvojeno trideset od 51 miliona za izgradnju aerodroma u Trebinju. I, dok zvanična Banjaluka i Beograd u ovome vide međusobno osnaživanje, u Sarajevu kao glavnom gradu BiH, čiji je RS ustavni entitet, smatraju da je reč o protivpravnim sporazumima, jer su doneti bez njihovog učešća. Međutim, Vučićevo držanje katkad više zaliči na ono u Sarajevu nego na ono u Banjaluci. Kada je Dodik u julu rekao da bi RS trebalo da ima pravo na samoopredeljenje po uzoru na Kosovo, Vučić je ponovio da je „Dejtonski sporazum sveto pismo“. Kada je Dodik pred kamerama Dojče velea u novembru 2017. crtao granice idealne Srbije (koje su obuhvatale samo sever Kosova), iz Vučićevog kabineta je saopšteno da Srbija ne želi prisajedinjenje. Pa opet, Dodik i Vučić neguju uspešnu simbiozu. Najmoćniji Srbin u BiH je od 2017. glasao na predsedničkim, beogradskim i parlamentarnim izborima u Srbiji. U oktobru ove godine je predložio da i građani RS automatski dobiju državljanstvo Srbije. Potpredsednik SNS-a Miloš Vučević je tada izjavio da SNS podržava predlog, a Vučić nije komentarisao. Dodikov i Vučićev „sporazum o neslaganju“ ogleda se i u sudbini Deklaracije o opstanku Srba, koja je dogovorena 4. avgusta 2017. u Novom Sadu. Tekst je nekoliko puta odlagan, da bi Vučić u februaru 2018. rekao da je „zamolio Dodika da pričeka dok umesto međunarodne osude ne dobiju međunarodnu podršku“. Na kraju je usvojen zajednički praznik, Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave 15. septembra, pa RS ima zajednički praznik sa Srbijom, ali ne i sa federacijom. Prema rečima analitičara iz Banjaluke Srđana Puhala, iako niko ne bi mogao imati nikakvu zamerku na brigu o narodu u dijaspori, o iskazivanju te brige bi se imalo štogod reći. „Ako s jedne strane imate Vučićeva uvjeravanja da poštuje suverenitet BiH, a s druge strane njegovi ministri i vojnici izjavljuju sve i svašta, postavlja se pitanje iskrenosti i onoga što Vučić priča. Vjerujem da mu je RS postala zamjena za Kosovo, jer je lakše iskazivati brigu o Srbima ovdje nego tamo. Istovremeno, Vučićev odnos prema Srpskoj diže cijenu i Dodiku koji postaje drugi među Srbima, a prvi u selu. Čak vjerujem da mu prisajedinjenje ne bi odgovaralo, jer bi izgubio uticaj. Rezultati lokalnih izbora su slikoviti – gubljenje Banjaluke i Bijeljine jeste šamar, ali ne i nokaut SNSD-a. Ipak, mislim da se glasači u RS nisu toliko umorili od nacionalne retorike koliko od oholosti vlasti. Da bi u Srpskoj bio političar, i dalje moraš da budeš Srbin, a po diplomu za to se ide u Beograd“, predočava on za NIN. Ova međuzavisnost se preslikava i na društvena kretanja zapadno od Drine – na sportsko-reprezentativnom, kulturnom, pa i obrazovnom planu, gde se kurikulumi za osnovnu školu u Srpskoj usaglašavaju s onim u Srbiji, a ne u federaciji. Stvara se atmosfera u kojoj se Beograd ukazuje kao prestonica Srba na Balkanu, s nadležnostima širim no što uistinu jesu. S tom je procenom saglasan i Srđan Šušnica, magistar kulturoloških i religijskih studija i diplomirani pravnik. „Sve političke elite u Beogradu već četiri decenije proizvode taj pansrpski narativ o tzv. srpskim zemljama i zaštiti Srba van Srbije putem raznih memoranduma, deklaracija i provokacija. On Srbima u drugim državama nameće ne samo identitet, već i politički i kulturni izražaj i realpolitički kontekst, kao da su u pitanju repe bez korijena koje samo čekaju da im Beograd odredi prošlost, sadašnjost i budućnost. Bosanski Srbi imaju daleko više zajedničkog sa svojim komšijama Bošnjacima i bosanskim Hrvatima, nego sa Beogradom ili Vranjem“, kaže Šušnica za NIN. U tom svetlu, on za RS, za koju smatra da je „tvorevina dobijena na genocidu i etničkom čišćenju, kao proizvod ujedinjenog napora miloševićevskog oružanog aparata, SPC i radikalnih intelektualaca“, smatra da je bila i ostala „polusamostalno ekstremističko krilo srbijanske velikodržavne politike“. Čini se da je situacija u Hrvatskoj dijametralna. Prema rečima Milorada Pupovca, Srbi u Hrvatskoj su prošli različita iskustva u odnosima Zagreba i Beograda, pa i ona najtragičnija. „Međutim, naše je nastojanje da zvaničnom Beogradu uvijek najbolje predočimo položaj i interese Srba u Hrvatskoj. Prva pretpostavka njihovog dobrog položaja su dobri odnosi Srbije i Hrvatske, druga je svijest da je dobar položaj osnova njihovog političkog djelovanja“, kaže za NIN dugogodišnji lider Srba u Hrvatskoj, profesor lingvistike na zagrebačkom Sveučilištu i poslanik u Saboru. Poslednji u nizu šumova na relaciji Beograd - Zagreb bili su obeležavanje Oluje i oslobođenja ili pada Vukovara, kako ko gleda. Kada je predsednik Srpskog narodnog vijeća i potpredsednik Vlade Hrvatske Boris Milošević, čiji je otac bio mobilisan u hrvatsku vojsku, a baka ubijena na kućnom pragu, odlučio da prisustvuje obeležavanju Oluje u Kninu, dok su srpski lideri prisustvovali kič-performansu u Sremskoj Rači, beogradske reakcije su bile oštre. Donedavni predsednik Odbora za dijasporu i Srbe u regionu i poslanik u Skupštini Srbije Miodrag Linta je ovu odluku nazvao „nemoralnom, nerazumnom i sramnom“, donedavni ministar spoljnih poslova Ivica Dačić je rekao da „narušava srpsko jedinstvo“ i da je „trebala Hrvatskoj više nego srpskom narodu“, a tabloidni naslovi iskrivljavali su stvarnost do neprepoznatljivosti („Slavi tamo gde mu je baba ubijena“, pisalo je negde, premda se pre moglo govoriti o komemoraciji nego o proslavi). Vučić je po običaju bio škrt na rečima: odlazak „ne podržava“, ali – „vaša stvar, vaša odluka“. Istovremeno, njegov izaslanik za pitanja nestalih u Hrvatskoj Veran Matić se 18. novembra u Vukovaru poklonio hrvatskim i srpskim žrtvama, rekavši da ima Vučićevu podršku. „Odlučili smo da politika sjećanja na to iskustvo i razdoblje ne bude izvor problema u međudržavnim i etničkim odnosima unutar Hrvatske. Koraci koji su napravljeni u Zagrebu, Kninu i Vukovaru su bili teški. Neke reakcije smo očekivali i razumijemo ih, naročito kada su posrijedi izbjeglice. Očekivane su i reakcije onih koji žive od tobožnjeg zastupanja izbjeglica. Za nas je najvažnije da komunikacija s državnim vrhom Srbije postoji. To je nužna pretpostavka za nove korake naprijed. Da li je dovoljna, drugo je pitanje“, zaključuje Pupovac. Prema rečima Dejana Jovića, profesora međunarodnih odnosa na zagrebačkom Sveučilištu i nekadašnjeg glavnog analitičara bivšeg predsednika Hrvatske Ive Josipovića, autonomnost u odlučivanju sadašnjih Srba u Hrvatskoj ponekad dovodi u pitanje ideju koja se u Beogradu promoviše, naročito za vreme Aleksandra Vučića, o Srbima kao jednom, jedinstvenom, nedeljivom narodu. „Ovi Srbi koji žive u Hrvatskoj znaju da je ključno za njihovu sudbinu to kakva je Hrvatska, i da li uspijevaju da postignu neki kompromis sa demokratski, liberalno orijentiranim Hrvatima. Sjećaju se i kada su se previše oslanjali na Srbiju i ostali razočarani. Istovremeno pokušavaju da skinu stigmu da su oni nekakav instrument velikosrpske politike, što im se stalno nameće i za što ih se i dalje optužuje u Hrvatskoj. Ovi Srbi koji sada žive u Hrvatskoj tako na neki način plaćaju račun za ono šta su uradili drugi“, kaže Jović za NIN. Kada je Pupovac nakon napada na dvojicu Srba na Braču u junu 2019. u Saboru primetio da su odlasci u Vukovar deo školskog programa, a da odlasci u Jasenovac nisu, te da „ne živi s trunkom mržnje, ali živi u zemlji etničke mržnje i nasilja“, poslanik Hrvatskih suverenista Hrvoje Zekanović rekao je da jedini koji širi mržnju jeste – Pupovac. I to nepunih godinu dana nakon što je s Borisom Miloševićem bio napadnut u centru Zagreba. Jović smatra i da Vučić etničke grupe sagledava kao političke jedinice. „U tom kontekstu je ponekad više saglasan sa zvaničnim Zagrebom nego sa Srbima iz Hrvatske, budući da i Zagreb prema BiH vodi etniciziranu politiku gdje se oslanja na Dragana Čovića kao 'vođu hrvatskog naroda'. To je riskantno, jer će se s dolaskom Bajdena u Bijelu kuću i SAD i EU više uključiti u balkanska pitanja, ali sigurno ne tako da će ojačavati etnički nacionalizam, pa očekujem da bi i Čović i Dodik uskoro mogli predstavljati problem za Hrvatsku i Srbiju“, zaključuje on. S treće strane, istoričar i potpredsednik SPS-a Predrag Marković smatra da su optužbe iz komšiluka za velikosrpsku politiku neosnovane. „Formalno gledano, velikosrpstvo nije bilo zvanični program Srbije čak ni tokom devedesetih godina, kada je bilo normalno optuživati Srbiju za sprovođenje velikosrpske politike. Setimo se kako su Priština i Tirana često proglašavale ujedinjenje. Slobodanu Miloševiću nikada nije padalo na pamet da proglasi ujedinjenje srpskih zemalja. Onome kome smeta postojanje zajedničke srpske kulture i/ili duhovnosti, zapravo smeta postojanje Srba van Srbije. Beograd po svojoj veličini dominira kulturnom proizvodnjom u regionu, pa ne vidim kako bi Srbi iz regiona mogli da imaju neki drugi kulturni centar. Nisu Srbi 'krivi' što ih van granica matične države ima više nego bilo kog drugog naroda. Srazmerno ukupnom broju, jedino Albanaca ima više izvan matice, ali Tirana za njih nikada nije imala takvo centralno mesto“, kaže Marković za NIN. Međutim, Đorđe Pavićević smatra da kontinuitet s devedesetima u izvesnom smislu postoji. „Ne mislim na sprovođenje velikosrpske ideje, već na instrumentalizaciju svesrpske politike u regionu. I Milošević i aktuelne vlasti su tu ideju koristili da učvrste vlast u Srbiji, a za Srbe u regionu bi počeli da gube interes čim ne bi mogli da kontrolišu situaciju na terenu. Dugo trajanje Dodika je dobar simbol toga, u Hrvatskoj, s druge strane, Beograd nema kontrolu nad srpskim liderima, pa se ne meša previše, a Crna Gora je nešto komplikovanija. Mislim da postoje pokušaji da se interveniše u tamošnje političke prilike, navodni pokušaj državnog udara nikada nije do kraja razjašnjen, a Beogradu odgovaraju Mandić i Knežević, ali ne i Krivokapić, jer pokušava da radi samostalno“, zaključuje Đorđe Pavićević. Čini se da je granica između brige za dijasporu, konsolidacije vlasti i ekspanzionizma tanja čak i od međudržavnih granica na Balkanu.