Dositeji, braćo i sestre, a ne Atlagići i praporci

Predsednik se obraća javnosti. Pola 11 je noću. Ispred kovid bolnice je. Viče: „Ubijte me! Ubijte me!“ O čemu se ovde radi? Ko mu preti i čija je žrtva? „Nisam stručan“, kratko odgovara u intervjuu za NIN Marko Šelić Marčelo, pisac, muzičar, onaj koji bi da menja svet po meri čoveka. Živi mit, prvakinja srpskog glumišta Jelisaveta Seka Sablić prozvana je u Skupštini zbog intervjua u NIN-u „Otadžbina je tamo gde ti je dobro a ne gde su sarme“. Mora da je to dublji ponor u koji se ova zemlja sunovratila no što je iko ikada mogao da zamisli? Ko je potpisnik ove divlje režije u Skupštini i van nje? I kako ćemo to promeniti, kako ćemo odbraniti pojedinca? Skupština je najobičnije veće bednika. Trenutni moćnici, suštinski nebitnici koji ni za tri svoja sramotna života ne bi ostavili traga kao jedna Seka Sablić. Nijednog od njih istorija neće zapamtiti, u nju će ući samo kolektivno, kao bezimene ćelije jednog monumentalnog maligniteta. Što nije sasvim pravedno: možda je Atlagić lice našeg doba čak više nego Vučić, jer da nije raznih Atlagića, Vučić bi pao s trona preksutra. Seka Sablić nazvala ih je ponavljačima, misleći na đake, ali oni su to i u papagajskom smislu: nijedna misao koju onamo izgovore zapravo nije njihova, i to je jedina osobina koja ih je do stolica i dovela. Pojedinca moramo braniti. Svi. Koristim ovu priliku da izrazim svoju podršku gospođi Sablić, koja je na tapetu samo zato da se pažnja javnosti skrene s činjenice šta se dešava s pandemijom. „Odgovorio bih brutalno Paniću samo da nisam predsednik.” Ove reči baš su predsedničke. Zamislite da ih izgovara predsednik Norveške, na primer? Šta bi se dogodilo par minuta kasnije? Lekaru iz crvene zone ne sme se odgovoriti apsolutno ništa brutalno, sve i da niste na funkciji predsednika, jer ste i tada, i uvek, na funkciji čoveka. Ako jeste. Ako niste, onda to niste ni kad ste predsednik. Gospodina Panića takođe ćemo, zato, morati da branimo svi. S funkcije predsednika niko ne sme okretati ama baš nikoga protiv ama baš nikoga. Kako da postanemo deo razvijenog zapadnog sveta i zašto to nismo? Mi više nismo sposobni ni za ono malo domaćeg privida demokratije, kamoli za uvoz. U sedlu je neko ko vešto jaše na našim najgorim slabostima i zabludama, praveći od nas oazu jeftine radne snage, za šta očigledno ima podršku sveta. Niko nam neće pomoći, niko osim nas, ali mi kao da smo digli ruke od sebe – i time digli ruku na sebe. Ovako krvničko satiranje institucija je samoubistvo države, a mirno svedočenje tome od strane većine – samoubistvo jednog društva. Da bismo se obračunali s Aleksandrom Vučićem, moramo se obračunati s Aleksandrom Vučićem u nama; na šta se on to nakačio, zašto se pelcer tako dobro primio, zašto smo dozvolili da budemo plodno tle za rast i razvoj nekoga ko u sebi ima toliko otrovne mržnje da se, govoreći o njemu, jedva može govoriti o čovekolikosti, kamoli o ljudskosti – to su prava pitanja. Šta nam to ne da napred, već nas vraća nazad večito ka vođi kojeg sledimo kao čopor? Koči nas što se najuticajniji među nama, a to su upravo vođe i političke elite, ne bave prosvećivanjem nacije nego zatupljivanjem. I nije samo sad tako. Velike pobune iznuruju narod, a repriza zla ljude gura u beznađe, osećanje da je sve bilo zalud. Svejedno, voleo bih da nam je fitilj kraći. Da jeste, svaka vlast bi se bojala naroda. Dok tako ne bude, svaka vlast će raditi na tome da se narod boji nje. Mufljuzi s nešto pristojnosti to će činiti suptilno, radikalni će to činiti radikalno. Zašto građanska prava, Ustav, zakon i institucije nikako ne uspevamo da nametnemo kao imperativ? Zato što je onaj ko sve to uzurpira redovno jači od onog ko brani. Zašto im to polazi za rukom? Zato što nas niko nije naučio šta će nam prava i institucije. Što reče Sloba Georgiev, treba priznati da se demokratija kod nas nije primila – ne samo kao praksa, nego ni kao ideja. Ove godine slušali smo onoliko puta kako je narod ovakav i onakav, ukratko: kriv. Nije da mislim da smo cvećke, ali hej: kakav da bude narod koji sistematski zbunjuješ kontradiktornim informacijama svakoga dana? Kakav, kad mu godinama guraš pod nos kriminalce, starlete i prostake kao najuticajnije javne ličnosti? Šta očekuješ kad si sekularna država koja odbija da zauzda crkvu čak i u najkriznije vreme? Pokušavam da kažem ovo: tamo gde institucije treba nametnuti – tu ste reč upotrebili – stvari ne stoje dobro. Simpatično je (i simptomatično) i to što ste upotrebili množinu: da nametnemo. Ko? Vi i ja? S kojim pravom? LJudi ovde naprosto misle da im institucije ne trebaju, a misle tako zato što su od strane raznih političkih elita temeljno, višedecenijski zatucavani. Treba nam cela armija novih Dositeja Obradovića da tu štetu iole saniramo. Dositeji, braćo i sestre, a ne Atlagići i praporci. Gašić na freskama, Nikolić na Dedinju, Vulin ministar… farsično, rekli bi neki, ili pre opasno? I samo neki insistiraju na promenama. Drugima je dobro? Što na promenama ne insistiraju oni kojima je dobro – to ne valja za društvo, ali bar nije nejasno. Mnogo je gore što kod nas na promenama ne insistiraju oni kojima je najlošije. A bez njih se ništa neće dogoditi. „Ovde je uvek juče”? Stih je iz „Zemlje za vas”, jednog od songova iz predstave Bura Kokana Mladenovića, na kojoj sam, zajedno s mojim najbližim saradnicima Nevenom Glibetić Nensi i Radetom Sklopićem Rejdom, radio prethodnih meseci. Prati scenu tajnog venčanja dvoje mladih ljudi – sa suprotnih strana u sukobu. To je ostrvo nade posred ostrva mržnje na kome se radnja odigrava, a koje je metafora za naše krajeve: ovde je uvek juče, a ta deca su – sutra. Odbacuju mržnju i ideju da je nacionalizam jedini oblik patriotizma. U refrenu je citat iz Kralja Lira – i neka promeni se, il’ nek nestane sve. Baš tako: ili će ovo biti zemlja za svu našu decu, ili ćemo naprosto nestati. U ovoj zemlji, ako nešto i počne bajkovito sa „hiljade svitaca u ovoj večeri tvoji su fenjeri” – kao u tvojoj pesmi „Sveti bes”– završi se silovanjem? „Sveti bes” doživeo je ovih dana svoje reizdanje – s Rok simfonijom i uz animirani video fenomenalnog Mustafe Mulahusejnovića. Ali to nije pesma o mojoj zemlji, nego o konkretnim društvenim problemima koji postoje svugde: nasilje nad ženama i pedofilija. Valja istaći, jer postoje ljudi koji čak i na pokretanje ovih tema kažu: a, pa time se mahom bave one neke nevladine organizacije, dakle strani plaćenici. Treba objašnjavati od nule, niti generalizovati, niti relativizovati: imaš ljude koji reaguju kao da su tim temama u javnosti svi muškarci optuženi, pa svesno ili nesvesno poteraju advokaturu u pravcu kao da nasilnici pak uopšte ne postoje. „To je sve prepumpano, a osim toga imamo mi i prečih problema”. Tom se frazom ne rešavaju preči problemi, samo se diskvalifikuju ovi drugi – koji su baš iz domena ljudskih prava. Mislim da od toga nema prečeg posla, ali to nije suština, ne kažeš vlasniku gvožđare: hej, pekar je važniji za društvo nego ti. Sve je važno, i svako neka doprinese kako može i ume; niko ne može sve, ali svi mogu nešto. Bilo bi veoma dobro da ostavimo po strani podele bar kad je reč o najopštijim vrednostima: valjda niko normalan nije na strani nasilnika i silovatelja. Ima ih u svakom društvu, i svako društvo mora im stati na put. Vratimo se Buri: Nevena, Rade i vi radili ste songove, Rade je komponovao kompletnu muziku – ali vi ste se našli i u jednoj od vodećih uloga. „Živimo na prostorima koji nemaju nikakvih dodirnih tačaka s mudrošću i pomirenjem, pa je ovo predstava o mržnji i osveti”, rekao je Kokan. Je li ova Srbija baš takvo neko ostrvo mržnje? Rekoh već, ostrvo je metafora celog regiona, nikako samo naše zemlje. Nacionalizam nas je pojeo sve zajedno, a uprkos tome prenosi se na nove klince. Nešto što nam nikad dobra nije donelo i dalje se uzima kao vodeća smernica u rubrici šta ćemo/kako ćemo dalje. Pride, što reče neko, ovih dana nacionalista ne mrzi toliko druge narode koliko pripadnike svog sopstvenog ako nisu nacionalisti. Sad je valjda vreme tih paradoksa, to je kao vernik koji u ime Hrista, simbola ljubavi prema bližnjem, ugrožava bližnje najdirektnije i pride misli da je položio test iskušenja vere. Uglavnom, da, nemam baš nikakvih ambicija da se bavim glumom, ali kako svi songovi idu iz jednog od likova, Kokanu je od starta bila ideja da pokušamo. Hajde, rekoh sebi, na TV-u po ceo dan neko sasvim bezosećajan glumi krhko biće, neki krizni štab glumi krizni štab, ovde je trenutno tehnički nemoguće da ispadneš najgori glumac. Glumite Arijela, duha. Kakve veze ima Arijel sa Srbijom danas? Ili pak Šekspir? Šekspir ima veze s apsolutno svime, on je kolosalno vanvremensko ogledalo ljudskih duša i sudbina. Arijel u našoj verziji Bure nije moćni ostrvski duh, već duh mrtve osobe. Čitava predstava zapravo je njegovo sećanje na sopstvenu smrt i njene razloge. Bio je oruđe tuđeg mahnitanja, čovek koji ne nalazi snage da se usprotivi svom gospodaru. Zvuči kao nešto što, nažalost, još kako ima veze s nama. Ali to je i čovek koji ipak ne dozvoli da izvesne crvene linije budu pređene, postajući spreman i na najveću žrtvu za dobrobit bližnjih. Kokan je rekao i da ste neko kome se divi, vašoj ličnoj hrabrosti i svemu što kreativno radite, te da nema prirodnijeg saveznika reinterpretiranog Šekspira nego što je vaše osećanje sveta. Pa, kakvo je vaše osećanje sveta? Kokan je pak neko kome se ja najdublje divim, kao genijalnom kreativcu svakako, ali mu ni hrabrosti ne manjka čim misli da ne-glumci mogu da glume (smeh). Šalu na stranu, Nena, Rade i ja svakako delimo osećanje sveta s Kokanom – ali ne i s Arijelom. Trebalo je naći u sebi tog čoveka koji naoko može zaličiti i na kukavicu; trebalo je osvetliti to njegovo nečinjenje, nesposobnost da se usprotivi gospodaru. Šta nam je onda zajedničko? Poimanje hrabrosti. Za Arijela, kao i za nas, hrabrost nije osobina, nego odluka. Ta godinama mučena, istraumirana duša uspeva, da tako kažem, da proizvede sopstvenu hrabrost, da je odluči i izvuče iz sebe, uprkos neizmernom strahu. On shvata da postoje krivice s kojima se naprosto ne može živeti; on, koji sve vreme žudi za slobodom, na kraju slobodu dobrovoljno odbije i pogine da zaštiti druge. „Onaj ko nije rekao ne” je song o Arijelovom moralnom udesu. U jednom trenutku brani se frazom samo sam radio svoj posao. Negde ste izjavili da istu jalovu odbranu koriste naši savremenici. Zar nije obrnuto? Kada bi, na primer, Zagorka Dolovac samo radila svoj posao, ne bi se iza papira A3 skrivala izlazeći iz zgrade predsedništva. Naša je nesreća što zapravo imamo i jedno u drugo, ali oba na pogrešnim mestima: ko ćuti i saučestvuje, brani se geslom da je samo radio svoj posao, pa sve izgleda kao scena na komandnom mostu uoči katastrofe u Černobilju, gde bi rešenje bilo da je iko odbio da radi svoj posao; nasuprot tome, primer gospođe Dolovac, gde bi rešenje bilo da ikad radi svoj posao. Šta je vaše sklonište i koliko često kažete, O.K, živim svoj život i drugo me ne zanima? Pokušaj ravnodušnosti upravo je tema albuma Nojeva varka, na kojem radimo. Odgovor na pitanje je sam naslov: ako nisi ni cinik ni flegma, tvoja barka je samozavaravanje. Za razliku od hrabrosti, tako nešto ne može se odlučiti, ne može se reći od danas će mi biti svejedno. Iz pesme u pesmu, album odslikava kako to lažno stakleno zvono puca. No, iako je nemoguće trajno pobeći u sebe, mala bekstva su nasušno potrebna. U poslednjem Utisku nedelje, umesto imena predloga dobili smo književne preporuke. Moja ubežišta su baš to: knjiga, strip, muzika, film. I bližnji, naravno. Jedan moj prijatelj sjajno je primetio: zašto se spominje socijalna distanca kada se očigledno misli na fizičku? To nipošto nije isto. U lakoći s kojom smo prihvatili termin ima nečega istinski uznemirujućeg. Pristajete na podelu na nas i njih, mi i oni? Kako da hodamo istom stranom ulice? Pa hodamo. U pošti, u ambulanti, prodavnici, kad sedneš negde na kafu, onomad pre pandemije, oko tebe su i „jedni” i „drugi”, u isto vreme, na istom mestu, i možda baš u tom trenutku kucaju na internetu komentare u kojima se međusobno ujedaju. Nekada nisam poznavao nikoga ko je u SNS-u. Sada već čuješ takvu vest i o ljudima koje znaš godinama. Mi živimo izmešani jedni s drugima, nema tu nikakvih paralelnih realnosti i dveju Srbija, ne zapravo. Tu je samo jedna, i možeš da je vidiš, ili da je iz raznih razloga ne vidiš. No, kada razmišljam o podelama, a spomenuh Utisak, uvek se setim jednog uvoda gde Olja Bećković kaže kako su podele nešto što duboko zabrinjava, ali kako takođe postoje vremena kada ništa nije prirodnije nego birati stranu. Mogu li se ponašati isto kao do sada prema prijatelju koji se učlani u partiju iste godine kada smo terani suzavcima i kada je naš drug Igor Stanojević, selektor filmskog festivala Beldoks, tučen i hapšen apsolutno ni kriv ni dužan? Ne, ne mogu i neću. Nije normalno praviti se blesav na tako nešto. Dana kada Vučićev režim padne, šta se događa? Događa se da se našom zemljom gromovito zaori „morao sam/morala sam” iz nebrojenih grla. Tu neće biti jedne jedine osobe koja će reći da je svojevoljno bila u SNS-u, u sledećoj rečenici prokazaće ko ih je naterao, i slušaćemo nezapamćeno cinkarenje a la ona sličica na kojoj Spajdermen pokazuje prstom na Spajdermena koji pokazuje prstom na Spajdermena, što će voditi ka tome da u saldu niko nije kriv, samo Vučić. A to nije istina. Svi će pokušati da predstave sebe kao one koji su golom egzistencijom bili naterani da pristanu na zlo – a nije tačno da su svi. I to se ne sme prenebregnuti, iako nije tema za sud. Možda je nekome mala kazna što će neki časni ljudi okretati glavu od njih zanavek i govoriti evo osobe koja se učlanila u godini kad su mu drugare i drugarice tukli po ulici, ili evo osobe koja je tih godina ušla u onaj Serbia Creates Ane Brnabić – ali rečenica sram te bilo povratiće svoju težinu, a to nije malo. „Ja nisam dželat... Samo sam radio za dželata.” I te stihove izgovara Arijel. Pita se čija je bila njegova ruka, ako znamo da joj je naređeno, da je naterana. Za razliku od mnogih, on song završava potpunom svešću: nažalost, to jeste bila njegova ruka. Časnog izlaza ima čak i kad vam neko drži pištolj na slepoočnici. Tome cev i služi – da izbora nema, cev ne bi bila potrebna. Arijel, čovek koji nije smeo da kaže ne, završava priču tako što sopstvenim telom zaštiti dvoje mladih. I poslednje što gospodaru uspe da izgovori pre no što padne jeste NE. Predstava po jednom od vaših romana igrana je u DADOV-u, s Nensi i Irenom Popović radili ste muziku za Kokanovog Doktora Nušića, pa na scenariju za Istraživača noćnih mora Nikole Zavišića. Rad na predstavi Velika magla, takođe po vašem scenariju, prekinut je odlukom upravnika Kruševačkog pozorišta. Zašto? Pitajte ga. Silno bi me zabavila javna verzija odgovora. Desilo se pre više od pet godina; od tada pa do Bure moji saradnici i ja nismo dobili priliku da radimo u teatru. U međuvremenu je predstava Minje Bogavac i glumca Uroša Mladenovića skinuta s programa festivala u Vršcu, samo zato što je imala moje ime u naslovu. LJudi koji su ovih godina radili takve stvari, uredno primajući platu – svi će na dan kad režim padne uskliknuti: morali smo. Ništa lično, reći će, imamo porodice. Zvuči razumljivo, ali ima tu nevoljica: nije vas bilo briga za tuđe porodice. I to će jednog dana morati da se preispita. O Arijelu si takođe rekao da te je razbesnelo to što se nedužna osoba našla u okolnostima bez izlaza. Koliko je to često u realnom životu? Arijel nije nedužna osoba, ali jeste nedužna duša. Tamo gde postoji taj jaz, u fikciji koliko i u stvarnosti – prevagnuće duša. Tamo gde jaza nema, gde savest prestaje – počinju igre bez granica. Ali ne i bez roka trajanja.