Kraljević i prosjak svetskog fudbala

Upoznali smo se tog oktobarskog dana 1982. godine na beogradskoj „Marakani“. Teško je reći da takva poznanstva spadaju u one prijatne susrete, jer je Maradona mene i još 100.000 ljudi zaledio onim nezaboravnim lobom. Vreme je usporilo, tih pet sekundi koliko je sve potrajalo izgledalo je kao pet sati. I još par muklih sekundi tišine, a onda smo 100.000 ljudi i ja ustali i dugo aplaudirali Argentincu. Bilo je jasno, Maradona je na mnogo drugih načina mogao da reši tu situaciju a da ishod bude isti, ali je on odlučio da tom momentu podari nezaboravnu lepotu koja zaprepašćenu gomilu pretvara u skoro pobožne sledbenike. I bez ikakvog preterivanja, sve što je radio čitavog života, i na terenu i van njega, može stati u taj jedan gol – bila su to lutanja za lepotom i ljubavlju. A u tim lutanjima bilo je i stranputica kada stvari i nisu baš izgledale najlepše. Od momenta kada mu je Luis Sezar Menoti, tadašnji selektor, „ukrao“ jednu svetsku titulu i to baš onu osvojenu kod kuće, u Argentini 1978, izostavljajući ga iz reprezentacije, preko hladnog dočeka u Barseloni, kojoj nije ostavio ništa od svog legata, do kokainske zavisnosti i veza sa italijanskom mafijom koja je koristila i prodavala Dijegovu slavu i njegovu slabost. Čak i Italija u kojoj je imao status božanstva okrenula mu je leđa nakon Mundijala 1990, kada je u polufinalu - baš u Napulju, koji je proslavio - golom s penala eliminisao domaćina. Otišao je tiho, ponevši samo bagaž afera koje su naglo u medijima počele da se množe baš posle tog gola. Niko više ništa nije hteo da zataškava. U međuvremenu, praštali smo mu sve, jer je dečak iz sirotinjskog predgrađa Buenos Ajresa učinio da poverujemo kako je lako pobeđivati jake i velike i makar nakratko, i u tih devedeset minuta na terenu poravnati sve nepravde ovog sveta. Nije, naravno, baš sve ispalo tako. Maradona je svoj rat vodio onako kako je znao i umeo. Barseloni se osvetio prelaskom u osrednji Napoli – bio je to savršeni spoj sirotinjskog juga Italije i siromaha iz predgrađa Buenos Ajresa – neprevaziđeni susret argentinskog tanga i napuljskog saltarela. Čuveni italijanski reditelj Paolo Sorentino koji ga je kao dečak gledao, ni danas ne propušta da u svojim filmovima oda počast heroju svog detinjstva. Tačerki je onim slalomom kojim je pregazio engleske rovove na Svetskom prvenstvu u Meksiku vratio za Foklande. A čuvena „Božja ruka“, na istoj utakmici bila je stvar čistog instinkta. Tamo gde je Maradona naučio da igra fudbal stvari su posve jednostavne – ili pobeđuješ ili ne preživljavaš. Sa duboko usađenim katoličkim vaspitanjem obračunao se 2000. godine, kada je tokom posete Vatikanu, zgrožen luksuzom i svodovima od zlata, papi Jovanu Pavlu Drugom sasuo u lice da treba da ih proda ako želi da pomogne siromašnima: „Bio sam u Vatikanu i video zlatne svodove, a onda čujem da papa govori kako je crkva zabrinuta zbog siromašne dece. Pa? Prodajete plafone, prijatelju“, rekao je Maradona, a preneo Indipendent. Postao je jedan od najgorljivijih antiglobalista, iako je sam bio globalna zvezda. Bliskost sa Fidelom Kastrom bio je odnos obostrane koristi. Kubanski lider je u Maradoni dobio glasnogovornika svoje ideologije, Maradona parče zemaljske kugle na kome ga neće osuđivati zbog njegovih poroka. Sada kada je otišao, znamo da stvari nisu ni mogle da budu drugačije. LJudi nadnaravnog talenta i genijalnog potencijala najčešće, ma kako to izgledalo, ne biraju put. Nije ga birao ni Maradona. Od sasvim ljudske želje da fudbalom zaradi samo toliko novca da porodici obezbedi kuću, prevalio je put od dna do vrha i nazad. I izgleda kao da mu je na oba mesta bilo podjednako udobno. Bila su to njegova prirodna staništa. Jedno po rođenju, drugo po određenju. Božja ruka: Sporni gol protiv Engleza stvar je čistog instinkta, jer tamo gde je Maradona naučio da igra fudbal stvari su posve jednostavne – ili pobeđuješ ili ne preživljavaš