Gledamo Kult ličnosti, treći deo

Srbija živi svoje postapokaliptično vreme Med Maksa. Ili kraj kraja. Mogu nas zastrašivati Orvelom. Budućnošću klonova i Matriksom. Filmovima strave i grozomornih bića SF blokbastera. Ali Srbija je posebna vrsta eksperimentalnog oblika vladavine i to znači - ta grozna budućnost zombija i Direktive čije naredbe su neupitne je - tu. Osnova na koju naleže taj eksperiment, to ispiranje matrice DNK, jeste pod 1. Ćutnja, pod 2. Poslušnost. A slobodni građani, njih 65.000 godišnje, postaju apatridi razasuti po svetu. Kada država oduzme više od 5.000 dece od svojih roditelja jer su siromašni i prosledi ih tuđim, „boljim“ porodicama koje plaća po 30.000 dinara za tu „uslugu“, kako se to zove? Ako to nije mera sposobnosti vlasti, je li to činjenica da je četvrtina stanovništva ispod granice siromaštva - jednočlano domaćinstvo živi sa 19.381 dinara – 160 evra, dvočlano 34.886 – 270 evra, četvoročlano sa 40.700, 350 evra. To je novac, prema Zavodu za statistiku, s kojim je nemoguće preživeti i izvršitelji ih za kaznu izbacuju na ulicu. Vladicu Cvetkovića, profesora Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisnog člana SANU od 2012., između ostalog pitamo, za NIN, imamo li vladavinu Direktive koja vlada uz pomoć izvršitelja, pod pokroviteljstvom Skupštine? Je li ta Skupština izgubila svaki smisao demokratskog upravljanja državom, ako je deo sistema koji počiva na Direktivi. Je li Ustav prekršen od strane predsednika, premijerke i poslanika i, ako je tako, strahuje li iko od toga ko će, kada i kako da odgovara zbog toga? Orvel je bio jeziv, ali ovo je jezivije. Zašto nema otpora i zašto se zombiji ne probude? Kako je moguće da nema jačeg otpora na ovakvu autokratiju vlasti? Zašto ćutite, profesori? Grešimo u koracima. Nadmećemo se u ruganju Vučiću i onima oko njega i šta time postižemo? Mene muči pitanje da li je nama kao narodu suđeno ovakvo društvo, jer ponekad baš tako izgleda. Mnogi kažu da smo okupirani od strane jednog čoveka i njegove najbliže okoline, ali da li je baš tako? Zar masovno ćutanje ne znači da u svemu ovome učestvuje mnogo veći broj ljudi, da je puno njih kojima je ovo dobro? Ne osuđujem nikoga ko je zadovoljan s platom od 30.000 dinara mesečno i ne želi rizik bilo kakvih promena. Ja sam nezadovoljan jer se u mojoj zemlji za sve pita samo jedan čovek, ali to je moja stvar, nemam pravo da to tražim od drugih. Na pitanje zašto većina mojih koleginica i kolega na Univerzitetu ćuti, odgovaram: iz istog razloga zbog kojeg ni ja ne radim nešto više. Napišem poneki tekst, kažem tu i tamo ponešto, ali ne štrajkujem glađu, ne pišem peticije, ne organizujem akademske pobune, e ono što mene sprečava da počnem i to da radim, sprečava i njih da urade bilo šta. To je osećaj da šta god uradili možemo jedino sebe da ugrozimo, a da bukvalno ništa nećemo promeniti, svi smo svesni da je to klasična situacija high risk-low gain. Ne govorim o profesorima koji od ovakve vlasti imaju koristi, oni su drugo, njih prezirem, pričam o ljudima koji sve vide ali ostaju nemi, a zgražavaju se samo među prijateljima. NJihovo ćutanje nije dobro, ali nije ni za veliku osudu, objasnio sam zašto. LJudi se jednostavno plaše jer od kritičara vlasti do „izdajnika naroda“ samo je korak, a opozicija ne nalazi načina da priđe ovim ljudima. Koji je ovo oblik vladavine u Srbiji? Kapitalizam ili feudalizam sa oligarhom kojem moraš da se klanjaš i poslanicima kao podanicima? Ušli smo u jednopartijski sistem direktive i ne reagujemo? Koliko je to opasno? To je ključno! Ukinuta je smenljivost vlasti! Rastavljen najvažniji mehanizam demokratije! Ne razumem kako se ljudi toga ne plaše. Dok smo im se mi podsmevali, naprednjaci su nas vratili u jednopartijski sistem. Meni odavno nije smešan ovaj film koji živimo, sa glavnim likom koji sve proziva, a nikome ne sme da izađe na TV duel. Kult ličnosti – treći deo. Kao klinac pitao sam se kako ćemo bez Tita, sada se ježim od pomisli da neko dete tako danas strahuje za „budućnost bez Vučića“. Kada Vučić kaže - opozicija želi vlast - on dodaje i da ta opozicija hoće njegovu glavu. Je li to patološko poimanje politike? Od koga je predsednik ugrožen? Vučića najviše ugrožava to što ne može da izgubi na izborima, a nekako mora da ode s vlasti, kad-tad. Ovu situaciju je sam stvorio i na tome još uvek tvrdoglavo radi. S druge strane, ne mogu da razumem ni one koji se upuštaju u vređanje ili fizičke pretnje njemu i njegovoj porodici. Iz tih gluposti njegovi branitelji i on sam crpe početnu energiju za sve što sledi. Neko mi je sredinom devedesetih ispričao kako je lični Miloševićev vozač rekao da ne može da zamisli da će jednom svanuti dan u kojem „Sloba više neće biti predsednik“, a da će on tada voziti nekog drugog. I danas, ljudi se privikavaju na osećaj da je ova vlast večna, a na promene gledaju kao na smak sveta. Miloševićevom šoferu je onaj dan svanuo, svanuće i naš. Iskreno, nadam se da će taj dan proći mirno, mada se naprednjaci svojski trude da bude suprotno. Ali ako to bude samo pad Vučića, ništa nismo uradili, mic po mic naći ćemo se u ovome gde smo sada. Ovako imamo gomilu ponovljenih reakcija iz političke nemoći. Ako kažu da je bojkot bio ispravna politička odluka, zašto sad lamentiraju nad ispadima u Skupštini? Zar sve to nije bilo očekivano, zar ovu Skupštinu ne treba ignorisati i time joj odreći značaj normalnog parlamenta? Zašto se ovde ne neguje kritička misao, već se promovišu poltroni? Kada imaš kupljenu diplomu, poslušnost ti je jedini način da je nostrifikuješ. Ako ne znaš ni gde ti je bio fakultet, moraš naći državnu firmu u kojoj ima puno takvih kao ti, tamo te niko neće pitati gde si studirao. Pogledajmo mlade ljude koji se blamiraju u Skupštini. NJih ne vredi kriviti, oni samo prate servirane obrasce. Danas u Srbiji više od 100.000 ljudi radi na nekoj vrsti obrazovanja dece, od osnovaca do studenata, pitam se koliko njih govori deci da je važno imati sopstveno mišljenje? Koliko njih to pokazuje sopstvenim primerom? Od osnovne škole decu učimo da je misliti svojom glavom nepotreban rizik, da je lično angažovanje dobro samo ako je korisno i da hrabrost ima smisla samo kad si u grupi ili pod zaštitom. Zato sad imamo mladog poslanika pristojnog izgleda kome ne pada na pamet da se zapita: „Moram li ja baš sve ovo da izgovorim, ako je to isto pre mene reklo petoro ljudi? A svejedno je glupo.“ I to je tek navrh kašičice od onoga što oni tamo svakodnevno gutaju. Je li onda visoko obrazovanje taj matriks, taj softver, taj rasadnik poslušnika i podanika? U kakve ljude obrazuje sadašnji univerzitet studente, čemu ih uči? Ko su im profesori? Bez dileme, za sve je krivo obrazovanje, a najviše – univerzitetsko. Kako za razvoj poslušništva, tako i za mnoge druge posledice. Pa ko je činio najveće gluposti u svim režimima ako ne oni/mi s fakultetskim diplomama? Ovu zemlju je seljak prehranjivao, a učeni su je vazda uvlačili u ratove ili u nerealne političke projekte. Jeste, bilo je na vlasti i onih s nižim obrazovanjem, ali su im visokoobrazovani uvek bili pri ruci, da pomognu ili da ćute, dođe mu na isto. Nije, dakle, problem što naši profesori ćute samo danas, oni ne reaguju već pedeset godina. Ne mislim na zalutale profesore, poput ovih u Skupštini, mislim na sve nas ostale koji decenijama propuštamo šansu za šansom da se nešto dobro uradi s našim visokim obrazovanjem. Nije kasno ni danas da krenemo s pravim promenama, mislim, kasno jeste, ali ovo je svakako bolji momenat od svih narednih. Šta radi Akademija nauka, kruna inteligencije nacije, bar bi trebalo da je to, u vreme strašne krize kao što je pandemija, i prethodno krize morala, udara na Ustav, i svrgavanje naroda kao vladara? To pitanje uglavnom postavljaju kritičari vlasti, ali ne samo oni, mislim da i jedni i drugi pucaju u prazno. Evo, neka odu na sajt SANU i pročitaju samo naslove izdanja štampanih sa skupova u poslednje dve godine. Videli bi da je Akademija uključena u najvažnije probleme koje ovo društvo ima. Demografija, siromaštvo, opšte zdravlje, energetika, male hidroelektrane, geohazardi, zaštita životne sredine, istoriografske kontroverze, pravni aspekti secesije, očuvanje srpske baštine, to su samo neke od tema. Sve je urađeno onako kako je svojstveno ovoj ustanovi, okupljanjem onih koji najviše znaju i pružanjem prilike da mogu i da kažu šta misle. Ali ljude mrzi da čitaju. Ako kažemo da članovi SANU kao pojedinci ćute, to je tačno, ali ona se u tome ne razlikuje od ostatka visokog obrazovanja i nauke. Danas se niko ne seća da su svi članovi SANU podneli ostavku u Nacionalnom savetu za visoko obrazovanje (NSVO) kada je donet novi zakon. Mnogi ljudi nikad neće biti zadovoljni, oni imaju svoju ličnu predstavu o tome šta bi SANU trebalo da radi i tu nema pomoći. Mislite i na Atlagića, doktora nauka? Je li i on sam poslušnik te „moderne“ vizije Skupštine 21. veka, Frankenštajn demokratije, ili Srbije „dan posle“? On je nuspojava visokog obrazovanja. A za sve loše stvari unutar univerziteta kriv je samo on sam, univerzitet. To što je Atlagić i poslanik, to ne zavisi od nas, ali univerzitet je morao da bude bolji filter. Kako su mediji i tabloidi postali puki departman vlasti? Pink i ne krije da radi za svaku vlast? Pink nije uzrok, on je posledica. Uzrok je odluka vlasti da iskoristi podudarnost između niskog nivoa ukusa srpskih građana i programske ponude Pinka. Taj socijalno-destruktivni pakt može da prekine jedino vlast, ako bi se odrekla usluga tih medija. To nije uradio nijedan režim, Vučić je u eksploataciji „medija“ prevazišao sve prethodnike, ali njihovih usluga nije se bio odrekao ni Đinđić. U tom sistemu vrednosti orvelovske Srbije nema mladih matematičara koji osvajaju olimpijade? Svaka vlast će podržati mlade matematičare s medaljama oko vrata, daće im i poneki dinar, ali u tome nema političke svesti o važnosti obrazovanja. Ona se pokazuje povećanjem budžeta za prosvetu, da to oseti svih 80.000 nastavnika i profesora u Srbiji. Novac moraju uzeti iz nekog drugog sektora, to politički može da boli i - košta. Koliko škole vrede vladi ako joj Ministarstvo prosvete služi za partijsko potkusurivanje? A činjenica je da u Srbiji ima tek nekoliko desetina hiljada inženjera i još uvek manje od 2.500 doktora nauka na milion stanovnika, što znači da nam je i dalje mali kapacitet za razvoj ekonomije zasnovane na znanju. To su pokazatelji kako se kod nas prosveta kotira kod političara. Je li vlast definitivno suspendovala institucije? Jeste, ali veći problem je u tome što su naše institucije sklone suspendovanju, to moramo da promenimo. Propustili smo priliku posle 5. oktobra. Nade su izneverene. Da smo bar reagovali čim je počela konfuzija s kriznim štabovima, šutiranje u tur ispred RTS-a i jurnjava julovaca po državnim firmama... Tada je trebalo da vidimo da neće biti promena koje smo čekali. Trebalo je sve resetovati. Znate rečenicu s kraja filma Živojina Pavlovića Zaseda, glavnog lika Ive Vrane (alijas Ivica Vidović): „E, i vi ste mi neka revolucija!“ Ili bi sve danas bilo bolje ili bi nas sve streljali, kao Ivu Vranu. Slabo mi učimo, a nije da nismo imali od koga, ignorisali smo Crni talas, sad ćemo drugi da proživimo. Zašto je Đilas glavni krivac Skupštine? Ako je odgovoran, zašto nije u zatvoru? Ili vlast mobinguje naciju i pojedinca kroz Skupštinu i van nje? Otkad su to dozvoljena sva sredstva protiv političkih protivnika? Nekada je Saša Janković bio ubica, kao politički takmac, sada više to nije. Na redu je iživljavanje i psihološko nasilje nad Đilasom? Konstantna meta su N1 i Nova S kao „strani plaćenici“? O NIN-u da i ne govorim. Traži se uvođenje verbalnog delikta? Takvim političkim narativom je i razmontirana demokratija u Srbiji. U njihovoj priči često nema logike, ali to Vučićevom rejtingu ne smeta. Recimo, da sam na njegovom mestu i da mene savetuju da u rečenici kažem kako neki mediji imaju smešan tiraž, a već u sledećoj kako ti isti mediji vode moćnu kampanju protiv mene, zamolio bih da smisle nešto drugo. Mnogo je, brate, glupo, kako ljude da gledam u oči dok to govorim? I gore stvari narodu se sipaju i sve prolazi. Zato se vraćam na kvalitet školovanja, jer ljudi kojima ne smeta ovakvo ponašanje lidera definitivno nisu dovoljno (kvalitetno) obrazovani. Prema PISA testovima, preko 40 odsto naše dece nije funkcionalno pismeno, a još 30 odsto njih je tek polupismeno. Za deceniju, dve to će sve biti odrasli ljudi koji u uzrastu od 15 godina nisu bili u stanju da isprate malo složeniji tekst. Mnogi od njih će do kraja života komunicirati u kratkoj formi, saglasno svojoj pismenosti, a to znači preko naslova u tabloidima. Lako će pamtiti i ponavljati kratke kategoričke sudove, recimo, kad piše: „Đilas je ukrao milione“, a biće nezainteresovani da razumeju nešto komplikovanije, recimo priču o značaju tolerancije prema različitosti ili o inkluzivnom društvu. Postignuće na PISA testovima nije trivijalna stvar. Mi proživljavamo posledice grešaka u obrazovanju od pre najmanje 20 godina, a današnje PISA testiranje nam govori šta možemo da očekujemo sledećih decenija. Za to vreme mi i dalje oklevamo da popravimo obrazovanje tako da barem naši potomci budu u stanju da prepoznaju kad ih neko laže. Borba protiv pandemije kovida-19 pokazuje nam koliko su važni solidna društvena svest i poverenje u državu, a nove prirodne katastrofe nas tek čekaju. Ko je Šešelj sada u Skupštini? Patriotizam jednako je podrška vlasti, a ne narodu i državi, kako se desila ta inverzija? Od kraja osamdesetih, tapija na patriotizam u Srbiji nije nijednom bila u pristojnim rukama. Rodoljublje se ovde već dugo koristi pri robnoj razmeni i za etiketiranje protivnika, a to ne može da bude bez posledica. Ovih dana završavam jedan poduži esej o svom profesoru i velikom srpskom geologu Stevanu Karamati. Potiče iz stare zemunske porodice, preci su mu bili trgovci, kneževi sekretari, oficiri, bankari, profesori, sa zidova su ga od detinjstva „gledali“ barokni portreti predaka, bila je privilegija poznavati ga, a kamoli učiti od njega, bio je kosmopolita i nepokolebljiv rodoljub, ali se iza rodoljublja nije nikada krio, niti je ljude merio prema aršinima svog patriotizma. Danas, ako se ne dodvoravaš narodu i ne povlađuješ mu u svemu, a naročito ako pritom kritikuješ vlast, rizikuješ da te svakojake kreature mogu prozvati i izvređati, likovi koji bez srbovanja ne bi bili niko i ništa – ljudi bez svojstava. Ako neki ljudi zločin pravdaju rodoljubljem, ne smeta mi ako sam za njih izdajnik. Po pitanju primitivnog nacionalizma sva balkanska plemena su na istom nivou, nismo ni bolji ni gori od drugih. Možda može da pomogne balkanski „Šengen“, ne znam. Ili neko drugačije regionalno spajanje, recimo pod parolom: „Izdajnici svih (balkanskih) zemalja - ujedinite se!“ (pošto „patriote“ to očito nikada neće moći). Meni bi prijalo da budem u istom regionalnom pokretu sa Borisom Dežulovićem ili Antom Tomićem, ne znam za njih.