Ovde su samo ratni profiteri pobednici

Imala je 14 godina kada je snimila prvu ulogu u filmu Nije lako s muškarcima, u kome je Milena Dravić bila njena prva filmska majka. Mnogo godina kasnije, Milena mi je svedočila da je Branka bila čudo od deteta, a koje je poraslo u čudo od glumice, i kazala: „Ja se svaki put rasplačem kad gledam Branku i Glogija u filmu Ubistvo sa predumišljajem. Čovek može da umre od tolikih emocija.“ Čudo od glumice ima danas zavidnu filmsku i televizijsku karijeru u Srbiji, bivšoj Jugoslaviji, ali i u Evropi i Americi. Ostvarila je više od 70 uloga od kojih je veliki broj u inostranim produkcijama. Među poslednjima, snimila je film u kome igra poslednju rusku caricu iz loze Romanovih, Aleksandru, a odigrala je i ulogu u filmu Dušana Kovačevića Nije loše biti čovek čija se premijera očekuje 2021. Do odlaska u Englesku, igrala je i u desetak pozorišnih predstava. Branka Katić sa suprugom i sinovima živi u Londonu, a zahvaljujući Jagošu Markoviću, 2020. se vratila na pozorišnu scenu gde je u predstavi Sumrak bogova uskočila u ulogu baronice Sofi na sceni Beogradskog dramskog pozorišta. I pobrala velike aplauze. Igrate u predstavi koja svedoči o rascepu u jednoj nemačkoj porodici u vreme dolaska nacista na vlast i rađanja fašizma. Da li ste nekada osetili strah od fašizma uživo? Zbog čega se možemo danas plašiti, a da liči na neke poznate slike iz loše istorije? U osnovi fašizma je ubeđenje da je jedan život vredniji od drugog. A dati sebi to za pravo, preuzeti tu dominaciju samo zato što možeš, za mene je to pravo zlo, na svim nivoima. Taj način razmišljanja nažalost i danas u raznim formama postoji. Možemo ga prepoznati u dominaciji jedne rase nad drugom, jedne nacije nad drugom, muškaraca nad ženama, čoveka nad prirodom… Sećate se, verujem, stravičnog događaja kada je u Beogradu rasistička desnica ubila trinaestogodišnjeg romskog dečaka Dušana Jovanovića. Prošlo je 23 godine od tog nemilog događaja, ali naš Beograd pamti i njegovo stradanje kao i svih drugih koji su bili poniženi, obespravljeni i progonjeni zbog svog izgleda, veroispovesti, nacionalne, političke ili seksualne orijentacije. U mom Beogradu, i među svim ljudima koje poštujem i volim, nema mesta mržnji i nasilju. Šta ne volite u Beogradu? U Beogradu volim mnogo toga, ali me i mnogo toga brine. Na primer, kvalitet vazduha je užasan, ne znam kako i zašto je došlo do tolikog zagađenja i šta ljudi nadležni za zaštitu životne sredine rade tim povodom. Da li vole svoju decu i da li misle na njihova pluća u razvoju i o dugoročnim posledicama koje jedno tako veliko zagađenje može da proizvede? Da li se zna ko prodaje lignit na našem tržištu? Zašto je dopušteno da se ta pogubno nezdrava smesa koristi za grejanje? Šta je sa deponijom u Vinči? Gori li još uvek? U ovim problemima ne bi smele da postoje bilo kakve podele, svi bismo morali biti na istoj strani, koja štiti sve nas, udruženi oko ideja boljitka, zelenije budućnosti, brige za ljude, ideja važnijih od bilo čijeg materijalnog interesa. Bilo bi dobro i da ne zaboravimo ono što su nas učili još dok smo bili mali, da ne bacamo otpatke po ulici. Da damo malo više ljubavi našoj prestonici, pa da jednog lepog dana opet zablista. I volela bih da sledeće idejno rešenje bilo kog trga, fontane ili novih zgrada dopadne nekome ko je stručan i nadaren pa ima više ukusa da napravi nešto lepo, što će se bolje uklopiti u postojeći izgled grada. Takođe, ta poplava šoping centara mi je sasvim nerazumljiva. Da li je moguće da su nam baš svi neophodni ? Konzumerizam je još jedna od zaista pogubnih strasti savremenog društva. Mene trenutno više interesuje odrast, koji nas uči kako iskoristiti što već postoji i smanjiti potrebe na ono što nam je zaista neophodno. A kada ste u Londonu, gde ste sada, i gde uglavnom živite, da li je pandemija kovida-19 jedino čega se plašite? Iskreno, ne plašim se smrti, pa ni korone, verujem da sam je u februaru ove godine i preležala. Nisam radila test, ali sam izgubila i miris i ukus, pa pretpostavljam da je to bilo to. Više se plašim ljudske gluposti, nasilja i pohlepe. Nije mali broj onih koji na koronu gledaju kao na jedinu pravdu na planeti, jer niko nije izuzet. I kao na jedinu planetarnu pretnju pohlepi. Koja pohlepa je za vas kao umetnika najopasnija? Pohlepa za vlašću ili ona materijalna? Pohlepa svake vrste je prizemna i loša osobina. Za mene ona ima veze sa nesigurnošću onoga koji pokušava da zgrtanjem materijalnih dobara obezbedi sebi neku vrstu sigurnosti, umanji strah od smrti, prolaznosti, i u tome nađe snagu i moć. Najpohlepniji često već imaju i previše. Mislim da svi koji na taj način pokušavaju da nađu sreću imaju malo duše a mnogo duhovne praznine. A ta duhovna pustinja nikada neće biti ispunjena materijalnim stvarima. Na našoj planeti ima svega dovoljno za sve. I umesto da kao civilizacija konačno pređemo na neki viši, plemenitiji nivo svesti, i pokušamo da pomognemo jedni drugima, da zaštitimo one kojima je zaštita neophodna, da razumemo jedni druge i damo sve od sebe da zaustavimo uništavanje naše prelepe planete, mi smo zarobljeni u nakaradnom svetu neoliberalnog kapitalizma, u raljama banaka, velikih kompanija, postali smo robovi za pravljenje profita bogatima. Ratovi se nastavljaju, nedužni civili bombarduju, a izbeglice čije su zemlje potpuno uništene doživljavaju poniženja i maltretman gori nego da su ostali sakriveni u podrumima razorenih gradova. Gde nam je humanost? Gde saosećajnost za patnje drugih ? Gde je nestala ljubav? Šta u današnjem svetu uopšte postoji zahvaljujući ljubavi? Kako je to u vašem poslu? LJubav je protivteža svakog zla. Zahvaljujući ljubavi postoje dobri ljudi koji nose u sebi istinsko čovekoljublje, solidarnost i nesebičnost. Ima ih u svakoj profesiji... humanitarne organizacije, lekari bez granica, pesnici, pisci, medicinske sestre, naučnici, umetnici, kasirke u doba korone, sva deca naše planete. Ili prve komšije koje su rade da sa vama očiste travnjak oko zgrade od smeća ili sačuvaju lokalni park od pokušaja gradske vlasti da ga upropasti. Ne davimo Beograd je udruženje dobrih ljudi našeg grada. A u našem poslu moraš imati empatiju prema ljudima. Da bi umeo da razumeš mehanizme ljudskog ponašanja, uzroke i posledice, tanane tajne ljudske duše. A toga nema bez ljubavi prema ljudima i prema profesiji. Takođe, svaki projekat naravno zavisi od toga koliko je dobra drama ili scenario po kome se radi, ali još veći uticaj na ishod ima i atmosfera koju producenti i reditelj stvore. U dobroj energiji, gde svako poštuje tuđi rad i ne misli da je pametniji ili bolji od ostalih članova ekipe, rezultati su bolji, a radost stvaranja veća. Jednostavno je - sve je energija i razmena iste. Kako naš narod lepo kaže - kako seješ, tako žanješ. Šta ste naučili o novinarstvu dok ste radili seriju Novine koja je imala velikog uspeha u Hrvatskoj? Shvatila sam da je sve teže baviti se pravim istraživačkim novinarstvom. Novine bi trebalo da nam daju protok informacija, a ne da budu propaganda vladajuće partije i izvor dezinformacija. Najveći kompliment za ulogu Dijane u seriji Novine bila je pohvala Dejana Anastasijevića, koji je svojim radom pokazao kolika je cena nepristajanja na ustupke i poštovanja ljudskih prava. Svetska kinematografija odavno vodi računa o onome što se zove politička korektnost. Kako vi doživljavate taj pojam na filmu? Koliko ima smisla to što HBO Maks skine sa svog programa film Prohujalo s vihorom iz 1939. godine zbog rasizma? Meni se dopada ideja insistiranja na političkoj korektnosti, jer smo previše i predugo davali sebi za pravo da mislimo da smo, kao pripadnici bele rase, bolji od drugih. I koliko god vam se činilo da je to jedna ograničavajuća krajnost, meni se čini da je neophodna da bi se odnosi postavili na zdravije osnove. Rasizam, koji je još uvek prisutan u svim društvima, za mene lično je nedopustiv. Stravični zločini se i dan-danas dešavaju kao posledica svih tih predrasuda, tako da stav velikog broja ljudi mora da se promeni i svi treba da imaju jednaka prava i šansu za normalan život. Stare filmove ne možemo prepravljati, istoriju ne možemo menjati, ali mnogo toga iz svega možemo da naučimo. Prošlo je tačno 25 godina od filma Gorčina Stojanovića Ubistvo sa predumišljajem, jedne od najdirljivijih ljubavnih priča u domaćoj kinematografiji, rađenoj prema tekstu Slobodana Selenića. Kako ste na tu ratnu priču gledali tada sa 25 godina, kako o ratu, ovom poslednjem na prostoru zemlje u kojoj ste se rodili i živeli pola života, mislite danas? Ništa se nije promenilo. I sada mislim da je rat na prostorima bivše Jugoslavije bio ogroman korak unazad, u tamu, destrukciju od koje se nismo još oporavili. Bio je poligon za tako stravične zločine da i danas ne umem da shvatim odakle je toliko zla isplivalo na površinu. Zašto je toliko nedužnih civila moralo da strada, kome je bilo u interesu da pokrene bratoubilački rat naroda koji vekovima žive zajedno? Ta fašistička i nacionalistička ratnohuškačka retorika koja je arlaukala sa svih strana i danas je, nažalost, tu. I sav taj jad, sva ta patnja, zbog čega? Ko je na kraju pobedio? Ratni profiteri, jedino oni, rekla bih. A narod na svim stranama je stradao i patio. Sećanja na rat su se raslojila, ali žrtve nose sećanje, konflikt opstaje u glavama ljudi. Niko iz kruga moje porodice i prijatelja nije podržao taj rat. Koliko je politika iz devedesetih godina u Srbiji obeležila vaš život? Sasvim i previše. Bolno je saznanje da iako smo srcem i dušom učestvovali na demonstracijama, naši antiratni stavovi nisu odjeknuli šire od beogradskih ulica. Osećaj mračnog i teškog oblaka nad svim tim godinama početaka moje karijere, zbog rata koji je nedaleko buktao. Još tada sam prestala da čitam dnevne novine, umorna od propagande i neistina koje su nam stalno poturali. Ja sam apolitična, nisam ostrašćena privrženošću prema bilo kojoj partiji, mislim da je i pogrešno „voleti“ političare ili partiju, bitnije je ceniti njihov program i znati da možeš da im veruješ, da su ljudi od reči i poverenja i da su pošteni u svom radu i namerama te da im lični profit nije važniji od svega drugog. Opet mi se javlja reč ljubav. Gde ima ljubavi sve je bolje. Ako i niste voleli, kome ste od političara verovali? Ne znam. Rasla sam kao Titov pionir. Taj osećaj sigurnosti sa kojim smo rasli, kao deca socijalizma i bratstva i jedinstva, bio je dragocen. Verovala sam da smo svi jednaki i da je drug Tito dobar. Kada je umro, prvi put sam videla mog tatu da plače. Imala sam deset godina. Bio je to najtužniji dan mog detinjstva. Nedavno sam čitala govor Zorana Đinđića u kome ukazuje na tu predrasudu našeg naroda da ako je neko političar ne možeš mu verovati. A to nepoverenje dolazi iz loših iskustava, ali i iz političke nepismenosti. I naroda i političara (slava izuzecima). Mi još uvek nismo stigli do demokratije. Kod nas se vođa poistovećuje sa državom, autoritarnost je prihvaćena i prihvatljiva. Svako kritičko mišljenje se odmah naziva antidržavnim. Kako vas pogađa činjenica da vaše kolege Seku Sablić i Dragana Bjelogrlića optužuju u Skupštini Srbije zbog političkih stavova? Iznošenje neutemeljenih i zlonamernih optužbi hora dežurnih patriota u Skupštini Srbije je sasvim neukusno i neprimereno. Jelisaveta Seka Sablić je fenomenalna glumica koja nam je svima dala toliko duše i radosti. Zaslužila je svu ljubav i poštovanje njenog izuzetnog opusa i velikog dara, nikako prozivku i optužbe poltrona. Izjava Dragana Bjelogrlića i tekst Gorana Markovića na odličan način sažimaju tu tematiku. Složni u ljubavi - Ne damo Seku! Smrt fašizmu, sloboda narodu!