Sistem jeste pukao

Da li je moguće da je dr Darija Kisić Tepavčević zaslužila samo ministarsko mesto za posao koji je odradila naprednjačkoj mašineriji, ekonomiji i sujeti u borbi protiv korone? Trebalo je imati petlju i izaći pred građane u toku raspada zdravstvenog sistema koji ni Zimbabve nije sebi dozvolio, nakon nekoliko nedelja igrarija Kriznog štaba – sad ćemo da zakažemo sednicu na kojoj ćemo upriličiti datum za sledeću sednicu, i saopštiti da je njihova strategija zamajavanja pokazala i dokazala uspeh. Konkretno, da uz visoke brojeve ipak vidimo „pad broja novozaraženih i povoljnije okolnosti u broju hospitalizovanih u odnosu na broj otpuštenih pacijenata“, što bi valjda trebalo da znači da nastavimo sa novogodišnjim kićenjem. Dokaz za to je pronašla u dve vikend brojke u kojima je drastično smanjen broj testiranih, a samim tim i obolelih, koje su posle dugog vremena bile ispod 5.000 iako nije ni pomenula činjenicu da je svaki treći testirani zaražen. Nedopustivo, imajući u vidu da sa procentom zaraženosti većim od pet odsto ne može govoriti da imamo kontrolu nad epidemijom i još nedopustivije imajući u vidu da situacija koju zvaničnici prezentuju opet ne odgovara onoj sa lokala. Recimo, prema podacima Instituta za javno zdravlje Kragujevac, u Šumadijskom okrugu je procenat pozitivnosti u ponedeljak, na dan održavanja antologijske sednice KŠ, bio 50,34 odsto, što znači da je svaki drugi čovek koji se dokopao lekara bio pozitivan. A u Čačku ne samo da nije smanjen broj prijema i povećan broj otpusta, već je direktor Opšte bolnice dr Miroslav Sretenović upozorio: „Postavlja se zaista pitanje ima li kraja svemu ovome. Toliki broj novih slučajeva govori o tome da je epidemija doživela eksploziju.“ Uz to nam je iz ovog grada stigao i gotovo opipljiv dokaz da je i broj smrtnih slučajeva ponovo postao predmet manipulacije, imajući u vidu da su u Moravičkom okrugu u kome se tokom trećeg talasa dnevno zaražavalo oko 200-300 ljudi zabeležena 124 smrtna slučaja. Na pitanja otkud kod njih toliki procenat smrtnosti, rukovodilac Radnog tima za praćenje širenja epidemije dr Mihailo Luković je rekao: „Mi vama prezentujemo kompletan materijal u vezi sa brojem umrlih.“ Ipak, najstrašniji zaključak koji je izveden nakon sednice Kriznog štaba na kojoj (gle čuda) nije odlučeno da se ublaže mere, jeste tvrdnja Kisić Tepavčević, koju čak ni kliničari iz tog tela nisu osporili, da su primetne „povoljnije okolnosti u broju hospitalizovanih“. Pre samo nekoliko dana je aktivni član tog tela i direktor Infektivne klinike u Beogradu dr Goran Stevanović upozorio da su brojke prevelike da bi sistem mogao da funkcioniše i da su angažovani poslednji kapaciteti, a njegova zamenica dr Ivana Milošević je dodala da više nisu u situaciji da primaju pacijente koji ne zahtevaju kiseonik i da se oni upućuju na kućno lečenje. Dakle, svi oni pozivi koje upućuju građanima da se jave u kovid-ambulante i da ne pokušavaju da se leče sami više nemaju nikakvog smisla, jer ako još uvek dišu - mesta u bolnici za njih neće biti. „U prvom talasu smo smeštali sve pacijente koji imaju početnu upalu pluća jer se virusna pneumonija uvek leči u bolnici, ne samo kada je izazivač korona, s obzirom na to da slika može da se preokrene začas. U to vreme je lečenje bilo manje uspešno jer smo manje znali o bolesti, danas su protokoli bolji, ali zbog propusta u zdravstvu mi više nemamo pred očima te blaže slučajeve. Na KBC Zvezdara je 10 lekara u kovid-timu i oni su raspoređeni na četiri punkta, a ja sam lično zadužena za 40 pacijenata na mom spratu. Svojevremeno je bar 20 od njih bilo na manjoj kiseoničnoj potpori, pet je bilo u kritičnom stanju i za njih se tražilo mesto na respiratoru, a 15 je bilo u relativno dobrom stanju i njih smo samo pratili, lečili i puštali kući. Sada su svi na kiseoniku, dolaze sa obostranim upalama pluća i mi više nemamo pacijente sa blažom upalom na jednom plućnom krilu koje možemo da kontrolišemo i da im pomognemo da se bolest ne razvije u teži oblik“, kaže dr Anđela Gavrilović iz Ujedinjenih protiv kovida. E, to se zove – sistem je pukao. Nije elastičan, nije prenapregnut, jednostavno – nema ga više i to potvrđuju svi svetski protokoli o lečenju. Na sajtu UpToDate, koji prikuplja i analizira sva istraživanja koja mogu da pomognu kliničarima u radu sa kovid pacijentima, postoji upozorenje da je težak oblik bolesti koji iziskuje hospitalizaciju zabeležen kod 15 do 20 odsto simptomatskih infekcija. To se navodi i u opsežnoj studiji Kineskog centra za kontrolu i prevenciju bolesti koji je obuhvatio približno 44.500 potvrđenih infekcija i u kojoj je navedeno da se blaga bolest pojavljuje u 81 odsto slučajeva, teška (sa otežalim disanjem, obostranom upalom pluća ili smanjenim nivoom kiseonika u ćelijama i tkivima) kod 14 odsto, a kritična u pet odsto slučajeva. U skladu sa tim, procenat pacijenata koji bi morao da bude hospitalizovan varira od 15 do 20 odsto (tokom jeseni u Italiji je iznosio 17,72 odsto simptomatskih pacijenata, u Kanadi 16, a u SAD 19 odsto otkrivenih slučajeva). U Srbiji se, naravno, ne zna koliki je procenat hospitalizovanih (da se ne lažemo, ne zna se ni koliki je procenat obolelih, a koliki umrlih), ali prema podacima do kojih je došao NIN jedva da prelazi pet odsto obolelih, što je šokantno malo. „U suštini, verovatno 10-15 odsto zahteva hospitalizaciju, ali kada bi se dovoljno ljudi testiralo, što se u Srbiji ne čini. Na primer, uveden je brzi antigenski test koji u 40 odsto slučajeva daje lažno negativni nalaz. Uz to se u Srbiji vrlo retko testiraju asimptomatski pacijenti, a zdravstveni sistem puca jer je potpuno neorganizovan: ne postoje adekvatna trijaža i kriterijumi za hospitalizaciju – postoje pacijenti koji se hospitalizuju bez potrebe, a ima i onih koji su kod kuće i u teškom su stanju, bez ikakvog monitoringa. U Italiji rade kovid-službe koje odlaze na kućne adrese i u kućnim uslovima im kontrolišu krv, ostale parametre, pa čak i rade ultrazvuk pluća. U Srbiji su resursi ograničeni, a i oni koji postoje se neracionalno iskorišćavaju, jer ne postoji strategija borbe protiv kovida ni na epidemiološkom ni na kliničkom nivou. Računajući podatke za poslednjih 14 dana, u Srbiji su zvanično prijavljena 98.402 slučaja, što znači da bi broj hospitalizovanih trebalo da bude 14.760 (15 odsto), ali s obzirom na nedovoljan broj testiranja on mora da bude veći – oko 20 odsto ili oko 20.000 ljudi“, kaže dr Jovana Milić, članica infektološkog istraživačkog tima Univerzitetske bolnice u Modeni. Ako bismo kao parametar broja hospitalizovanih pacijenata uzeli broj aktivnih slučajeva, udarili bismo u zid – taj podatak se već dugo krije. Međutim, 11. decembra se Institutu za javno zdravlje Vojvodina omaklo da prijavi broj od 40.000 aktivnih slučajeva, što odgovara zbiru novoprijavljenih slučajeva u periodu od 17. novembra do 11. decembra. Primenom takve proporcije na teritoriji cele Srbije (sabiranjem broja pacijenata za pomenuti period) došli bismo do podatka da je ukupan broj hospitalizovanih 5,15 odsto. Gledajući po regionima, u tu statistiku se uklapa Rasinski okrug sa 5,65 odsto, prevazilazi je Zlatiborski okrug sa 10,66 odsto, a daleko zaostaje Kolubarski u kom je hospitalizovano samo 2,53 odsto. Do cifre od minimalnih 15 odsto niko nije dobacio, a najbliži tome je Zaječar sa 13,89 odsto. Nedavno je direktor Kliničkog centra Srbije Milika Ašanin upozorio da se trendovih punih bolničkih kapaciteta i dalje održavaju, da se u prijemno-trijažnoj ambulanti Infektivne klinike pregleda danju po 350-400 pacijenata, da tokom noći bude pregledano i do 150 pacijenata i da je visok procenat pacijenata koji su za hospitalizaciju – između 15 i 20 odsto. Međutim, na osnovu njegovih reči mogli bismo da zaključimo kako se oni i smeštaju u bolnice usled „koordinacije na nivou cele Srbije“ tako da „svaki bolesnik nalazi svoj krevet u nekoj od naših bolnica“. Gde, nije objasnio, iako je jasno da su sve prepune, ali je ipak dodao: „I mi držimo i dalje - što je izuzetno važno da podvučemo - visok nivo hospitalizovanih u ovoj bolesti, što nam značajno utiče na manji mortalitet u odnosu na druge države.“ Da li stvarno utiče i da li iko u ovoj zemlji više veruje zvaničnim brojkama o smrtnosti nakon što je Vučić, nakon obimnog dokaznog materijala o lažima, pompezno najavio reviziju a državni sekretar dr Mirsad Đerlek je tiho „odložio“ za period kada „završimo borbu sa kovidom-19“. Uostalom, svetske studije su tu nemilosrdne – umire od dva do tri odsto registrovanih obolelih ili 0,9 odsto računajući i asimptomatske, što je cifra do koje se došlo u zatvorenim sredinama poput kruzera i zatvora. Tih 0,9 odsto nije ostvarljivo na nivou države (čak ni daleko bogatije od naše) ali je to neko nedovoljno dobro objasnio Vučiću, tako da su čak i mrtvi postali kolateralna šteta te unapred zacrtane brojke. Zbog toga se uporno prikriva da bi broj umrlih mogao da bude minimum 5.500 ljudi, a da bi bilo očekivano i da ide iznad 8.000. Pa čak i uz veoma „posebnu“ negu koja bi se pružila pacijentima, tipa one koja je u razvijenim zemljama pokazala najbolje rezultate – jedna sestra na jednog teškog pacijenta i jedan anesteziolog na dvoje intubiranih. E, to nemamo. Ono što imamo je 3.000 zvanično zaraženih medicinskih radnika i nedostatak kadra u svim bolnicama, pa čak i u „svemirskom brodu“ u Batajnici. „Imamo još nešto – zamor materijala. Od marta nismo stali, pola sata nam treba da se obučemo, isto toliko da se svučemo, osam sati ne jedemo, ne pijemo, ne idemo u ve-ce, ne možemo čak ni da se počešemo, i ne stajemo. To što odlazimo fizički umorni kući je manji problem od očaja koji nosimo sa sobom. Mogu da se ispavam, ali ne mogu da zaboravim koliko sam puta zatvorila rajsferšlus na crnoj vreći ili pacijenta koji me je molio da ga držim za ruku dok se guši. Nakupljamo se jada i čemera i svi postajemo depresivni, više ne možemo da izdržimo tu količinu bolesti i ljudske tuge i nema dana da se neko ne slomi ili rasplače na stepeništu... Onda sutra ponovo... Kolege koje su bile zaražene u prvom talasu su imale vremena da se oporave, mi se sada vraćamo posle deset dana, što nije dovoljno da se restituišemo. Uz to nismo stručni za ono što radimo: ja sam neurolog, sa nama su psihijatri, fizijatri, ginekolozi, čak smo i patologe povukli koji ’nikad živog čoveka nisu videli’. Imam koleginicu koja je neonatolog i koja pre ovoga nije znala kako izgledaju promene na plućima kod nekog starijeg od tri dana. Ponosna sam na tu solidarnost koja kod nas esnafski postoji, jer ne mogu da vuku samo internisti kojih ima malo. Ni u ratu ne rade samo ratni hirurzi“, kaže dr Gavrilović. I to je to – nemamo mesta u bolnicama i nemamo dovoljno osoblja ni za ta mesta koja imamo. Dešava se i na drugim mestima u svetu, ali tamo bar građane koji umiru po kućama ili čekaonicima ne proglašavaju za krivce.